22/12/2024
PRIHVATILI SMO NEPRIHVATLJIVO
Čudovišta postoje, ali ih ima premalo da bi
bila stvarno opasna. Mnogo opasniji su obični
ljudi, činovnici spremni da bezuslovno veruju i
da poslušaju bez pogovora.
PRIMO LEVI
---------------
Započinjem priču paradoksalnim provokativnim uverenjem Hauarda Zina: problem nije neposlušnost, problem je poslušnost. Poput eha ove rečenice odzvanja i tvrdnja Vilhelma Rajha: „Pravo pitanje nije da shvatimo zašto se ljudi bune, već zašto se ne bune”.
Postoji bezbroj razloga zbog kojih ne treba više prihvatati trenutno stanje u kom se svet nalazi i put u propast kojim se uputio. Nabrajanje svih tih razloga zvučalo bi kao litanija užasa.
Ovde ću se zadržati samo na tri-četiri krupna motiva koja su morala već odavno da nas izazovu na neposlušnost, a morala bi je i danas prouzrokovati, jer su se pred našim očima stvari samo još pogoršale. Međutim, ništa se ne dešava, niko ili gotovo niko se ne buni.
Prvi motiv je, naravno, izražena socijalna nepravda, produbljivanje imovinske nejednakosti. Marksovo predviđanje (o radikalnom siromašenju) sve više se obistinjuje, kao da je globalizacija najzad omogućila, nakon blokada koje je stvorila nacionalistička ekonomija, da se razvije, u svoj svojoj nadmoći, neobuzdani, totalni kapitalizam, koji je prouzrokovao stvaranje izuzetno bogate elite, tog minornog dela čovečanstva koji ne zna više šta će od obesti, dok pod teretom njihovog bogatstva grca 99% onih koji nemaju ništa, sem dugova i bede koji ih izjedaju. Svedočimo spirali paralelnog siromašenja srednje klase i ubrzanog bogaćenja manjine, u ritmu koji dodatno ubrzavaju nove tehnologije koje poništavaju efekte zastoja, „trenja”, koji su dosad održavali razumnu ravnotežu. Proces se ubrzava, postaje nezaustavljiv. Racionalnost procene rizika, u slučaju „osiguranja” (hladan proračun), nameće svugde velike troškove onima koji nemaju novca. Ta racionalnost, kao glavnim dokazom, služi se hladnom aritmetičkom računicom kojom se pere savest onih koji donose ekonomske odluke, onih koji držeći u ruci listu imena koja predstavljaju sledeći kontigent otpuštenih, mogu da kažu, s ponižavajućom nadmenošću: „Šta biste hteli, možda je ovo tragično, ali brojke su brojke, a protiv njih ne možemo”.
Osim što „stvarnost” brojki postoji samo u određenom društvenom sloju koji je prihvata mirne savesti. Ili možda nije tako: stvarnost brojki predstavlja realnost učinaka, teških i strašnih. Kad se jednačine uzmu kao izvor autoriteta, Ekselove tabele predstavljaju glas iz proročišta pred kojim se, s poštovanjem, saginju glave, polugu za donošenje odluka, tako da su društveno očajanje, beda pred kraj meseca, raslojavanje i uništavanje unapred opravdani. A sve to navodno je u skladu sa čvrstim zakonima ekonomije, sa nepobitnim jednačinama: brojke su brojke.
A o kojoj stvarnosti je reč? Sigurno ne o onoj, ugušenoj, u kojoj vlada solidarnost među pojedincima, elementarni osećaj za pravdu, ideal deljenja. Ne o onoj u kojoj su zgusnute ljudske sudbine, koje rukovodioci – „odgovorna lica” kako se još, oh, kako to ironično zvuči, nazivaju – s ravnodušnošću pomešanom sa računicom, zaboravljaju, maskiraju, od samih sebe sakrivaju iza statističkih podataka odštampanih na sjajnom papiru.
Koji je to „viši” zakon? Ja vidim samo besramnu pohlepu. Gde je to proviđenje koje prizivaju? Gde je neizbežna potreba? Shvatam da snaga moći i novca može, ako se za to ukaže prilika, svoje uporište da pronađe i u veri. Preterano isticanu smernost rukovodilaca preduzeća dugo sam smatrao licemerjem. Međutim, ne. Cinizam je prešao na viši nivo, gotovo eterični, gde više nije odvojiv od istine. Jer su ekonomski zakoni i božji dekreti slični, lebde u toj uzvišenosti u kojoj se mešaju, propagirajući neminovnost koja se nameće svima, bez izuzetka, poput vremena koje neumitno prolazi i smrti koja će sasvim izvesno doći. Upravo to onoga ko profitira u ovakvom svetskom poretku, zahvaljujući svesti o tome da je beskrajno privilegovan u odnosu na mase čija je sudbina preživljavanje – dakle, upravo to čini ga gotovo skrušenim. Jasno je da takvo bezumlje – taj čudovišni pogled na svet poriče nejednakost – mora da ima neko više objašnjenje, barem teološko-matematičko, koje je samo površinsko. Upravo tu vidimo kakva je uloga svirepog uvođenja matematičkog formalizma u ekonomiju – opravdati one koji gomilaju beneficije. Ali čovečanstvo ne crkava od gladi zbog profiterskog gada, već zahvaljujući pokornom slugi zakona čija suverenost i kompleksnost izmiču zajednici običnih smrtnika. Već čujem glad preplaćenih rukovodilaca i sportista milionera. Oni bi lako oprali savest suprotnom tvrdnjom: „Ali te preterane honorare ja nisam tražio, meni su oni ponuđeni! Mora biti da sam vredan toga”. Idite recite radnicima da i oni zaslužuju platu koju zarađuju i da su bedno plaćeni zato što su niža bića.
Paralelni proces bogaćenja bogatih i siromašenja siromašnih prouzrokuje progresivno uništavanje srednje klase. Arogancija ili očaj: postoji sve manje i manje prelaznih stvarnosti između onih koji, iz svojih tapaciranih fotelja, zahtevaju maksimalno podizanje cena svojih deonica, i onih kojima je nametnuto smanjenje plata koje uskoro neće biti dovoljne, čak ne mogu da kažem za život, već za plaćanje dugova. „Za život”, to je ono malo što im ostane kad namire banke. Najelementarnija pravila solidarnosti pretvaraju se u prah i pepeo. Ljudska stvarnost se rasipa, i u pozlaćenim salonima rukovodilaca, ležerno zamišljenim i izvaljenim u foteljama, ne vlada ništa drugo do Bog jednačina, dok se u drugom svetu ljudi otimaju za mrvice. S nestankom srednje klase gubi se i čitav jedan svet običnih smrtnika – ideali opšte koristi i javnog dobra oduvek su imali ulogu da očuvaju stabilnost srednje klase koja je postavljala granice i onemogućavala ekstremno siromašenje i ekstremno bogaćenje, i predstavljala je, kako je pre više od dvadeset vekova pisao Euripid u Pribeglicama, potencijal za demokratiju.
Međutim, taj jaz još uvek ne privlači preteranu političku mržnju naroda protiv bogataša. Ona se rasipa u neodređenoj seriji internih podela. Jer način života najbogatijih više izaziva gorku želju drugih ljudi da žive kao oni, a ponos u siromaštvu, koji se hrani nadom u budući obračun, ustupio je mesto agresivnom osećanju stida, jer je na sve strane odaslana poruka da je jedini smisao života neograničeno trošenje, pa su se ljudi prepustili lakim uživanjima u sadašnjem trenutku. Iz tih i još nekih razloga, pravednički bes eksploatisane većine protiv manjine doživeo je kratak spoj, i pretvorio se u mržnju prema malim profiterima i strah od sitnih prestupnika. Brzina bogaćenja posednika stalno raste, spirala raslojavanja se ubrzava. Bogatstvo moćnika provocira maštu, a očaj koji je nekad ljude sustizao „krajem meseca” – a sada nema nade da će se pojedinac izvući iz dugova u narednih deset ili dvadeset godina – ne postoji kod visokih slojeva društva koji se trzaju jedino kad neka promena zapreti njihovom bogaćenju. Pričati o nepravdi postalo je prevaziđeno. Živimo u doba nepristojnosti. Prihodi rukovodilaca velikih preduzeća, plate ultrapopularnih sportista, honorari umetnika postali su besramno visoki. Nejednakosti su dostigle tačku u kojoj ih samo hipoteza o dva različita čovečanstva može opravdati.
Druga nedopustiva greška našeg aktuelnog sveta, koja bi trebalo da bude naš drugi motiv za pobunu, jeste progresivna degradacija prirodnog okruženja. Vazduh, zemlja i njeni „proizvodi”, vegetacija – sve je zagađeno, zaprljano do gušenja. Priroda je oduvek bila definisana svojom sposobnošću obnavljanja, ponavljanja Istog. Govorilo se: proizvodi kulture se habaju, stare i umiru, Priroda, sasvim suprotno, jeste oličenje večitog Proleća. Sve uvek kreće iznova. Večito ponavljanje Istog, beskonačni počeci, čudesno vaskrsavanje istih oblika, nepromenjena svežina. Antigonino srce peva „Neumorna Zemlja” (stih 339). Međutim, Zemlja se umorila, 21. vek biće vreme crpljenja i pustošenja. Čovečanstvo Prirodi postavlja pitanje granica. Plodnost zemlje je izrabljena, resursi opljačkani, zalihe iscrpljene.
Hans Jonas u svojoj knjizi Princip odgovornost postavlja pitanje o nepovratnom. Radi se o sledećem: tokom vekova mi, slabašni smrtnici, tehnikom smo se štitili od Prirode. Ali naši tehnički kapaciteti razvili su se do te mere da sada ne utiču samo na spoljašnji karakter živog sveta, nego i na samu vitalnu osnovu – pravi primer su genetske modifikacije. Svojim tehničkim intervencijama unosimo nepovratne promene i igramo se čarobnjakovog šegrta. Priroda se, prvi put, pokazuje u svoj svojoj ranjivosti. Vekovima smo pokušavali da se tehnikom zaštitimo od Prirode. Sada Prirodu treba da štitimo od tehnike. Ali danas, gotovo pola veka nakon Jonasove analize, nije više u pitanju samo menjanje Prirode, već i njeno gušenje: uslovi „obnavljanja” živih vrsta i prirodnih resursa nisu više povezani, ciklus obnavljanja je prekinut. Preti nam kraj Proleća.
Treći motiv, ono poslednje neprihvatljivo, koje svakako obuhvata prethodna dva opisana motiva i daje im taj oblik spirale, vrti se oko savremenog procesa stvaranja bogatstva. Ono što danas nazivamo kapitalizmom neodređeno je, složeno, promenljivo. Sigurno je da, između sistematizacije deoničarstva, važnosti finansijskih špekulacija, principa uvođenja u zaduživanje i ubrzavanja svih tih procesa zahvaljujući novim tehnologijama, novi kapitalizam nameće se već nekoliko decenija: način stvaranja bogatstva podsticanjem na zaduživanje i špekulacijama koje diskvalifikuju rad (plata je dobra samo za sirotinju), iscrpljuje snage i vreme. Nije stvar u tome da žurimo ka ponoru – još manje ka zidu – ta žurba je ponor sam. Bogaćenje se odigrava na račun generacija koje dolaze.
Ovaj svet, sa svojim dubokim nejednakostima, uništavanjem svojih prirodnih slojeva, sa samoubilačkim pravcem kojim se uputio, ovaj svet koji ostavljamo kao mučnu zaostavštinu budućim generacijama – to je naš svet. A kad kažem „naš”, ne mislim samo da je to svet koji postoji danas i koji je drugačiji u odnosu na onaj juče. Kažem „naš” jer time želim da naglasim da je to svet koji smo mi izgradili, čije smo utvrđivanje decenijama unazad prihvatali, svet koji ćemo, u svakom slučaju, ostaviti onima koji dolaze posle nas. Dočekaćemo ih sa suludim egoizmom i pogubnom neodgovornošću.
Zašto ništa ne kažemo, zašto, dok se pred našim očima odigrava sasvim izvesna katastrofa, i dalje ostajemo skrštenih ruku i pogleda, ne bih čak rekao ni rezigniranog, već uprtog na drugu stranu? Zašto smo se prepustili, zašto se ponašamo kao posmatrači katastrofe?
Ova knjiga postavlja pitanje o neposlušnosti, polazeći od problema poslušnosti, jer neposlušnost, suočena sa apsurdom, sa iracionalnošću sveta ovakvog kakav je, prosto je neminovna. I ne zahteva puno objašnjenja. Zašto da ne poslušamo? Dovoljno je samo da otvorimo oči. Neposlušnost je do te mere opravdana, normalna, da je upravo odsustvo reakcije, pasivnost, ono što je šokantno.
Zašto smo poslušni i, što je još važnije, kako pokazujemo poslušnost? Potrebno je shvatiti stilistiku poslušnosti, koja jedina može da inspiriše stilistiku neposlušnosti. Treba redefinisati razliku između potčinjenosti, saglasnosti, konformizma itd., razdvojiti pravo na otpor od prigovora savesti, pobune itd.
Mnogo smo proučavali kritičare demokratije. Ova knjiga brani ideju kritičke demokratije. Demokratija je nešto potpuno drugo u odnosu na institucionalnu formu koju karakterišu „dobra praksa” ili „regularne procedure”, inspirisanu odbranom sloboda, prihvatanjem različitosti, poštovanjem stavova većine. Mada ona mora biti i sve to gorenavedeno, demokratija podrazumeva i izvesnu etičku napetost koja treba da postoji u svakome od nas, potrebu da konstantno preispitujemo politiku, javno delovanje, pravac kojim ide svet, polazeći od našeg političkog ja koje sadrži princip univerzalne pravde, i svakako nije prosta, javna slika našeg ja, koja stoji nasuprot našem unutrašnjem egu. Vreme je da prestanemo da mešamo pojam javnog i spoljašnjeg. Javno ja je naša politička intima. Ono predstavlja našu moć rasuđivanja, kapacitet za razmišljanje, sposobnost da kritikujemo. Ono nas podstiče da odbijamo bezuslovno verovanje činjenicama oko kojih su svi saglasni, društveni konformizam i usvajanje serviranih stavova.
Rešenja koja donosi naše političko ja, ipak, ostaju uzaludna i neproduktivna, ako ih nije podržao kolektiv, ako se ne usmere ka zajedničkom delovanju, o kojem je odlučilo više ljudi, i koje utiče na neku promenu u budućnosti. Međutim, bez njih neposlušnost u svakom trenutku može da bude instrumentalizovana, stavljena u funkciju neke partije, ugušena naređenjima novih vođa.
Postupak usled kog se politički subjekt dovodi u stanje neposlušnosti zvaćemo „građanska nesaglasnost”.
O pobuni se ne odlučuje. Ona zahvata kolektiv kad kapacitet za zajedničku neposlušnost dostigne kritičnu tačku, postane zarazan, kad pojave koje ne smeju da budu tolerisane postanu očigledne. Pobuna, pre svega, predstavlja zajedničko iskustvo građanske nesaglasnosti i njenog otvorenog poziva, ali koje svako mora da proživi u sebi, zbog sebe i kroz sebe. Od Sokrata („Brini se o sebi!”) i od Kanta („Usudi se da znaš!”), ona je filozofski način razmišljanja, ono što svaku misao može da uzdrma.
U vreme kad se „eksperti” diče time da njihove odluke predstavljaju rezultat hladne i anonimne statistike, odbiti poslušnost jeste objava čovečnosti.
Ova knjiga ne oslanja se na aktuelne društvene pokrete, koji danas postoje u raznim formama (socijalna borba, pokreti građanske neposlušnosti, stvaranje političkih skvotova, uzbunjivači, javna osporavanja zakona, poziv na bunt), kao ni na njihove motive (odbrana prirodne sredine, socijalna pravda, simbolično priznavanje, zaštita manjina, poštovanje ličnog dostojanstva). Ništa od toga ne ignorišemo, ali, više nego konkretna pobuna, intrigira nas razmišljanje o tome u kojoj meri odbijanje poslušnosti može da bude pobeda nad samim sobom, pobeda protiv opšteg konformizma i inertnosti sveta. Ova knjiga želela bi da razume, preispitujući etičke principe političkog subjekta, zašto je tako lako saglasiti se sa beznadežnošću trenutnog svetskog poretka, a tako teško odbiti mu poslušnost.
ODBITI POSLUŠNOST
Frederik Gro
Sa francuskog prevela Bojana Janjušević.
Send a message to learn more
