18/10/2024
Šarl Kro
1842–1888
Moji se stihovi nižu u beskraju,
Oštrim glasom ljudima istinu donosim
Svojim se uzvišenim umom ponosim
I on nije na prodaju.
Osetio sam leto, zimu i proleće,
Probao žene, jabuku, pakao,
Zidove preskakao, sve sam našao,
Samo ne znam put do sreće.
Onaj koji se, bez ikakvog preterivanja, može predstaviti ovako: onaj čije poetsko delo otvara „jutarnji raj“ i čije je srce kao buket ljiljana sa brda Valerjen – mada je još daleko od toga da bude postavljen u svoj rang, to duguje svom talentu zbog kog je, kao niko drugi, upao u igru svetlosti i senke u mnogim sferama. Prsti Šarla Kroa, kao i prsti Marsela Dišana, što ćemo videti kasnije, ukrašeni su leptirima živih boja, koji se hrane nektarom iz cveća, ali koji su privučeni isključivo blistavim izvorima budućnosti. To su prsti večitog pronalazača. Večito trepere između plana i konkretnog predmeta, lepršaju nad stranicama na kojima se crtaju planovi i istovremeno od skromnog materijala prave stihove nepredvidivog rasporeda iz kojih može da se izrodi pobeda svih ljudi. Šarl Kro u rečima je video „postupke“ koje je negovao iz istog razloga iz kog je bio sklon i postupcima čije su otkriće i primena obeležili etape naučnog procesa. U njegovom životnom pozivu spajali su se pesnik i naučnik, pa ne čudi što je od prirode uzimao njene tajne. Odatle, na primer, iznenađujuća struktura njegovih pesama u prozi („Nad trima akvatintama Anrija Kroa“) koje su najavile Iluminacije, odatle i činjenica da je svoju poetsku mašineriju pokrenuo u „Suvoj haringi“. Snaga njegove inteligencije je tolika da mu nijedan predmet želje ne izgleda a priori kao utopija, da oseća manje nego bilo ko drugi da nad onim što jeste stoji kao teret zabrana na ono što nije (ili u njegovim očima još nije). Prvi je izveo veštačku sintezu rubina, „osmislio je, opisao i detaljno izneo sve uslove radiometra kojim je Ser Vilijam Kruks izmerio prazninu i najmanju zapreminu, kao i 'fotofon' kojim je Grejem Bel maštao da će moći da priča pomoću svetlosti i sunčevih zraka. Postavio je principe fotografije u boji i osam i po meseci pre nego što je Edison otkrio fonograf, zabeleženo je da je Akademiji nauka predao zatvoren koverat u kom je opisao aparat sličan ovom u svim tačkama. Emil Gotje, koji se posebno angažovao da mu se za ovo priznaju zasluge, podseća na „studije Šarla Kroa o struji, čije su ga 'iritantna sporost' i 'mlitava konstitucija' tako nervirale, na muzički stenograf koji su u međuvremenu drugi patentirali pod imenom 'melotrop', njegov automatski telegraf, hronometar, vrtoglavi projekat interplanetarne optičke telegrafije“ itd.
Čudesne mentalne avanture Šarla Kroa bile su u suprotnosti sa teškim uslovima života u kojima je morao da se bori. Na svojoj mansardi u „Crnom mačku“, gde je verovatno i stvorio žanr „unutrašnjeg monologa“, živeo je svakodnevno svoju bedu i boemštinu. Humor je kod njega nastao kao nusprodukt te „gorke i duboke filozofije“ koju mu je pripisao Verlen i bez koje nije mogao da se pomiri sa društvenom stvarnošću. Čista radost koja se očitava na nekim njegovim stranicama prožetim fantazijom ne treba da nas zavede da zaboravimo da se u sredini nekih od njegovih najlepših pesama nalazi repetiran revolver.
Bibliografija: Kovčeg od sandalovine, 1874. – Ogrlica od kandži, 1908. itd.
SUVA HARINGA
Bio jedan beli zid – go, go, go,
I uz njega merdevine – visoke, visoke, visoke,
A na zemlji osušena haringa – suva, suva, suva.
Dođe čovek, u rukama – prljavim, prljavim, prljavim
Drži čekić, veliki klin – oštar, oštar, oštar
I namotano klupko – debelo, debelo, debelo.
Pope se na merdevine – visoke, visoke, visoke,
I ukuca oštri klin – tok, tok, tok,
Na vrh belog zida – golog, golog, golog.
Pusti čekić neka padne – padne, padne, padne,
Pa za klin veza kanap – dug, dug, dug,
A na kraj okači haringu – suvu, suvu, suvu.
Zatim siđe s merdevina – visokih, visokih, visokih,
Odnese ih sa čekićem – teškim, teškim, teškim,
Pa otide negde tamo – daleko, daleko, daleko.
Otada se haringa – suva, suva, suva,
Na konopcu tome – dugom, dugom, dugom
Polagano klati stalno – stalno, stalno, stalno.
Napisao sam ovu priču – kratku, kratku, kratku
Da naljutim neke ljude – ozbiljne, ozbiljne, ozbiljne,
Da nasmejem dečicu – malu, malu, malu.
Kovčeg od sandalovine
NAUKA O LJUBAVI
Kad sam bio veoma mlad, imao sam prilično bogatstvo i sklonost ka nauci. Ne ka onoj nadrinauci koja pretenciozno veruje da se svet stvara kao mozaik i koja lebdi u plavoj izmaglici mašte. Oduvek sam mislio, u skladu sa učenjem uskog kruga modernih naučnika, da je čovek samo stenograf koji beleži surove činjenice, sekretar opipljive prirode, da je istina, začeta ne u uzaludnim univerzalnostima, već u ogromnoj i konfuznoj gomili činjenica, pojedinačno dostupna samo grebačima, obrezivačima, skupljačima i nosačima realnih, utvrdivih, neospornih činjenica, jednom rečju, da treba biti mrav, da treba biti grinja, rotatorija, bakterija, da treba biti ništa da bi se taj atom pridodao beskonačnoj masi atoma koji čine veličanstvenu piramidu naučnih istina. Posmatrati, posmatrati, svakako nikad ne razmišljati, sanjati, zamišljati – evo uzvišenosti aktuelne metode.
Okružen ovim zdravim doktrinama stupio sam u život. I već prilikom prvih koraka, jedan čudesni plan, prava naučna sreća, pala mi je na pamet.
Kada sam učio fiziku, govorio sam sebi:
Učili smo o gravitaciji, toploti, elektricitetu, magnetnom polju, svetlosti. Mehanički ekvivalent tih sila jeste ili će biti sasvim sigurno određen strogom metodom. Ali svi oni koji rade na izražavanju ovih elemenata buduće nauke imaju, u svetu, samo jedan kukavan spisak.
Ima i drugih sila koje strpljivo i mudro posmatranje mora da potčini duhu naučnika. Ja neću raditi opšte klasifikacije, jer ih smatram za zlokobne po učenje, a i ne razumem se u to. Ukratko, bio sam zaveden (kako i zašto ne znam) da uradim naučnu studiju o ljubavi.
Moj fizički izgled nije sasvim neprijatan, nisam ni previsok ni prenizak, a niko nikad nije izričito tvrdio ni da sam smeđ ni da sam plav. Jedino što imam pomalo sitne oči, ne naročito sjajne, što mi daje izgled tuposti koristan u naučnim društvima, ali potpuno neupotrebljiv u normalnom svetu.
O tom svetu, međutim, uprkos metodičnim naporima da to promenim, nemam jasna saznanja i smatram da bi bilo pravo remek-delo hladnokrvnosti kad bih mogao, bez privlačenja pažnje, slediti svoj ozbiljni cilj.
Rekao sam sebi: želim da proučavam ljubav, ne kao Don Žuan koji se zabavljao a ništa nije zapisivao, ne kao književnici koji maglovito sentimentalizuju stvari, već kao ozbiljan naučnik. Da bi se utvrdio efekat toplote na cink, uzme se šipka od cinka, zagreje se u vodi na strogo određenoj temperaturi, kontrolisanoj najboljim mogućim termometrom. Precizno se izmeri dužina šipke, njena tvrdoća, zvučnost, kalorijski kapacitet, a zatim se sve to isto ponovi na drugoj temperaturi, takođe strogo određenoj.
Isto tako tačno proračunatim postupcima planirao sam (fantastičan plan u mojim nežnim godinama – imao sam jedva 25) da izučavam ljubav. Težak poduhvat.
................................................................................................. Razmenili smo portrete. Moj je bio fotografisan na emajlu, a čuvao sam ga u zlatnom ramu, sa malenim lančićem koji se služio da ga zakačim na garderobu i nosim ispod sakoa.
Ovaj portret sadržao je, sakriven između pločice od slonovače i emajla, dva termometra koji su bili podešeni na maxima i minima, dva remek-dela preciznosti, uprkos malim dimenzijama.
Tako sam mogao da proverim promene normalne temperature jednog organizma pogođenog ljubavlju.
Pod raznim izgovorima, koje je obično bilo teško smisliti, tražio sam portret nazad nakon nekoliko sati, zatim bih beležio brojke i ponovo nameštao termometre.
Jedne večeri, nakon dva plesa sa sićušnom brinetom, setio sam se da sam konstatovao pad temperature za četiri desetine, a posle toga (nikako ne mogu da budem siguran u redosled događaja) skok od sedam desetina. To su činjenice.
Šta god da je bio uzrok, sve sam već pripremio, pa sam preduzeo sledeće mere: rekao sam gospođi D: „Vlasništvo je krađa.“ (Nisam to sam smislio, nije ništa novo, ali uvek pali.) Gospođi D koja je imala pobačaj o kom je prečesto pričala: „Žena, s ekonomske i društvene tačke gledišta, može i mora biti razmotrena kao fabrika fetusa“; a ja sam pevušio „Kraj kolevke...“, zapravo nekoliko stihova jedne pesme od V, naslovljene „Kraj bokala“:
Viđao sam ga često sa kragnom belom,
Kad je ponosan na sebe išao u školu.
Šta bi sve uspelo ovom momku smelom,
Da se nije utopio u alkoholu!
Zatim sam Viržiniji tutnuo u ruku papirić na kom je pisalo:
„Sve ću Vam objasniti kasnije. Potpuni nesporazum između Vaših roditelja i mene. Ideal, san, prizma nemogućeg, eto to nas čeka. Da bi se živelo, treba voleti... Ima tamo niže jedan vagonet: dođi ili ću se ja ubiti, a ti ostati prokleta.“
Tako sam je oteo.
Olakšice na koje sam nailazio prilikom tog poduhvata zapanjile su me. Kad sam u vagonetu posmatrao tu devojku, tako mirno uzdignutu, možda namenjenu nekom činovniku mediokritetu, a koja je mene sledila sticajem nekih sentimentalnih formula koje nisam ja izmislio i koje čak nisam umeo ni da objasnim.
Negde smo išli, kako se može pretpostaviti.
U stvari ja sam već dugo pripremao, veoma mudro, jednu metodičnu i veličanstvenu napravu čija će svrha biti jasna kasnije.
Tri sata smo se vozili železnicom, a to je dosta vremena za zbunjenost, jecaje, drhtanje. Srećom, nismo bili sami u kupeu.
Prethodno sam proučio, koliko se to može, ovakve situacije u romanima:
„Ti sve žrtvuješ zbog mene. Kako da ti se zahvalim...“ Zatim, nakon trenutka tišine: „Volim te, volim Vas, oh! Putovanja sa voljenom! Crvenkasti večernji horizonti, jutra koja se rađaju iz zore, a mi – licem u lice, nakon sna ili strasti – u zemlji novih mirisa.“
Ovu rečenicu u stvari je smislio moj prijatelj, pesnik V.
Stigli smo, ona kao pokisla ptičica, ja, oduševljen početnim uspehom mojih istraživanja. Jer, nisam se prepuštao romanesknoj taštini koju bi mogla da izazove ta otmica, već sam dok sam putem tešio sirotu prestrašenu devojku, vešto naslonio, između njenog desetog i jedanaestog rebra, kardiograf sa produženim delovanjem, toliko tačan da ga ni gospodin doktor Mare, koji savršeno ume da ga opiše, nije sebi priuštio zbog štednje.
Zatim smo stigli na železničku stanicu. Gospođica je bila prestrašena, zbunjena, opijena uznemirenošću. Nežno odbijeni, moji zagrljaji ipak su učinili da kardiograf registruje unutrašnje reakcije na situaciju.
A u udobnom budoaru gde se, pokrivši oči rukama, približavala definitivnom raskidu sa zahtevima morala i zdravog razuma, mogao sam srećno da pristupim tačnoj proceni težine njenog tela (trenutak je bio od izuzetne važnosti). Evo kako sam to izveo:
Odneo sam je do sofe, izgubljenu u njenim mislima. Zaustavivši se, očaran, presrećan što mogu da je gledam, pritisnuo sam petom dugme za električno zvono, koje se nalazilo ispod tepiha, a pored nas, u skrivenom sobičku, na drugom kraju klackalice (na jednom kraju se nalazila sofa), moj verni sluga Žan izmerio je težinu obučene gospođice.
Kleknuo sam kraj nje i pružio joj svu moguću utehu, milovao sam je, ljubio, masirao, hipnotisao itd., ali, prema mom istraživačkom planu, to nije bilo sve.
Preskočiću detaljan opis postupaka koji su me vodili ka tome da joj skinem i poslednje delove odeće, dok je još ležala na sofi, a zatim sam je preneo u ložnicu u kojoj je najzad zaboravila porodicu, društvo i tuđe mišljenje.
Za to vreme Žan je izmerio odeću, uključujući i čarape i čizme, na pomenutoj sofi, kako bi tačno znao koliko da oduzme od onog što je malopre izmerio da bi dobio neto težinu žene.
A u sobi u kojoj se ona, pijana od ljubavi, prepuštala mom fiktivnom zanosu (jer nisam mogao da gubim vreme), bili smo kao u nekoj retorti. Zidovi obloženi bakrom sprečavali su svaki kontakt sa atmosferom i vazduh je, odmah po ulasku i kasnije po izlasku, bio veoma detaljno analiziran. Na svakih sat vremena, tim obrazovanih hemičara analizirao je rastvor kalijum-hidroksida da bi utvrdio prisustvo karbonske kiseline. Sećam se da je tu bilo neobičnih rezultata, ali oni nisu mogli biti dovoljno precizni, jer se moj nezaljubljeni dah mešao sa Viržinijim zaljubljenim. Dovoljno je da spomenem veliki porast karbonske kiseline tokom burnih noći u kojima je intenzitet strasti dostigao vrhunac, što su pokazale i brojke.
Trake od lakmus-papira, vešto ubačene u postavu njene odeće, stalno su ukazivale na veliku kiselost znoja. Zatim su, narednih dana i noći, zabeležene brojke koje su govorile o učestalosti njenih nervnih kontrakcija, količini izlučenih suza, kompoziciji pljuvačke, higroskopskom nalazu dlake, o pritisku koji izazivaju tužni jecaji i uzdasi zadovoljstva.
Rezultati koje je dao brojač poljubaca posebno su zanimljivi. Instrument koji sam ja izumeo nije veći od onih aparatića koje glumci lutkarskog pozorišta stave u usta kad žele da govore kao Pulčinela, a za koje važi da su praktični.Čim razgovor postane opušten i ukaže se zgodna prilika, krišom sam stavljao aparat između mojih zuba.
Dotad sam uvek prezirao izraze poput „hiljadu poljubaca“ koji obično služe da se njima završe ljubavna pisma. To su, govorio sam, zastarele hiperbole koje pripadaju vulgarnom jeziku, a koriste ih još jedino trećerazredni pesnici, poput Johana Sekundusa. Bio sam srećan što sam obezbedio eksperimentalnu proveru ovih instinktivnih formula koje su mnogi naučnici pre mene smatrali kao potpuno nestvarne. Za sat i po vremena, moj brojač registrovao je 944 poljupca.
Instrument u ustima mi je smetao: bio sam obuzet istraživanjima, a ipak te namerno izazvane aktivnosti nikad ne daju rezultate kao što bi dale realne. Ako sve to uzmemo u obzir, videćemo da 944 poljupca nije ništa spram brojke koja bi se dobila kod strastveno zaljubljenih.
...................................................................................................
Ogrlica od kandži
AntologijA
crnog humora
Andre
BRETON
Send a message to learn more
