02/11/2022
ПРЕДГОВОР другом издању
Деаково дело “Под жутом” траком представља једно од најпотреснијих и најживописнијих сведочења о мржњи човека према човеку и мрачним идеологијама које озакоњују ту мржњу и омогућују јој несметано уништавање људи. Ако бисмо ближе посматрали почетак, развијање и кулминацију Холокауста широм Европе, онда можемо уочити одређене етапе које се препознају и у судбини писца. Почињало је обичним, наизглед безазленим, забранама слушања радио-апарата, вожње градским превозом или шетњом улицом, настављало се кроз отворено шиканирање и краткотрајне принудне радове, а потом и пљачку имовине и појединачним убијањем, а завршавало се колективном стигмом, затварањем у гета која Деак готово епски описује, или логоре и потом физичким истребљењем индиректно изгладњивањем, директно у гасним коморама, или на друге начине. О злу Холокауста треба изнова и изнова писати, причати, сведочити, али не треба дозволити да то буде једина карактеристика јеврејске заједнице. Ти људи су пре свега тога и волели, и желели, и стварали, једноставно били су људи. Уколико се сведу на број и на, како се кроз дело провлачи, обичан предмет – досије, онда умањујемо монструозност тог зла. Тога Деак очигледно постаје и свестан, па наглашава именом и презименом не само нацисте / фашисте, него пре свега жртве, често безимене и заборављене.
Међунационална и међуверска мржња која је створила и подстрекивала нацизам / фашизам није била присутна само у владајућем слоју тих држава и нису задате циљеве истребљења Јевреја и Срба спроводили само војници. Деак се уверио и сведочи будућности, да је за страдање цивила крив и Хитлер, и Салаши, али и жена која је добацивала увреде новосадским Јеврејима, као и обичан сеоски чиновник који ће пре бити савестан грађанин државе и испунити законом прописан циљ, него бити човек и помоћи невином. Мржња која је општенародна, која је стварана годинама унапред, на крају je створила и мржњу код жртава према својим џелатима. Деак не генерализује, не баца кривицу на цео народ, бар не директно. Он јасно разграничава фашизам од позитивног национализма. Међутим, стиче се утисак, а о томе је и писано, дискутовано и потврђивано, да је пасивно држање по страни, такође активно учешће у злочину. Највећи проблем је што, како Деак наводи, „расна мржња не постане само политика, она постане религија за народ”. А религији се тешко одупрети. Немогуће је разумети тврдоглаво спровођење расистичких закона од стране обичних чиновника. За њих депортација није злочин, него етичко обављање посла које им је држава наложила.
Иако је четири односно пет година рата на простору Краљевине Југославије генерално обојено крвљу, садизмом и мржњом, простор Бачке је посебно уочљив због само једног догађаја – јануарске Рације 1942. године. И да није било свега пре Рације и свега после, само овај догађај је, као и крвава усташка акција Виктора Томића у Срему, сасвим довољна да се мржња мађарских фашиста према Србима, Јеврејима и антифашистима из других народа, упише у историју као нешто што је без преседана, нешто што се не заборавља, и нешто што се никад не сме поновити. Ако то зло треба представити статистички, онда треба навести да је у својим истраживањима Александар Вељић дошао до цифре од 25.000 убијених на територији Бачке у току Рације. Деаково сведочење као директног очевица Рације, непобитан је доказ злочина мађарских фашиста према цивилима, злочин подстакнут верском и националном мржњом, која је, како Деак наводи, годинама припремана и учена по школама, удружењима, факултетима, академијама. Можда су највреднија сведочанства они невероватни моменти о којима Деак пише, а који најбоље показују да је жртва обичан човек попут сваког од нас – слепа жена која грли стрељаног супруга, умирући старац који на грудима притиска икону, неутешна мајка која чува део лобање настрадале кћерке. Деак нас упозорава да злочин не смемо посматрати кроз статистику, цифре, као досије или предмет, него кроз јасне опипљиве слике људи, лица детета и онога што су они чинили у последњим моментима свог живота.
Др Андреја Деак је и доказ да се човек у несрећи не сме препустити, већ се мора борити за себе, и то уз веру у Бога, позитивне мисли, или како он наводи у свом случају – обичну срећу. Рат човека претвара у звер, било да сте жртва или џелат. Небројени су случајеви сукоба између логораша, цивила у редовима за храну. Тешко је остати прибран и човек. Негде почетком 1930-их година у разговору са једним пријатељем римокатоликом, шидски златар Јеврејин Мајер Францоз је сазнао за једног сиромашног човека из Словеније, Словенца римокатолика, који је био у толико лошој материјалној ситуацији да тих дана није могао својој бројној породици да обезбеди божићни ручак. Мајер Францоз је спаковао пуну кутију хране и послао том непознатом Словенцу. Готово деценију касније, Мајер, његова супруга и две кћерке бежали су из Шида, из усташке Независне Државе Хрватске, и са лажним папирима доспели у Љубљану. Мајер је тамо откривен и спроведен у затвор где је чекао депортацију у логор. Прво вече у затвору дошло је до смене страже и нови стражар је кренуо да обилази затворенике и проверава њихов идентитет. Када је дошао до Мајера и када је овај рекао име и презиме, стражар је заћутао. Убрзо га је питао да ли је он тај и тај који је његовој деци пре десет година послао храну. Мајер је потврдио. Узбуђени Словенац је одлучио да помогне Мајеру. Послао је у Шид Мајерово писмо упућено једној Јеврејки и објаснио јој где је сакривен део злата из његове златаре и замолио је да то пошаље у Љубљану. Злато је веома брзо стигло до затворског стражара. Делом злата је потплаћен други стражар да пусти Мајера, делом злата је плаћен водич да проведе Мајера преко планине у Швајцарску, а преостали део је дао стражару који му је помогао. Да ли су див-хероји Деакове судбине помогли њему и његовој породици да узврате некад нечију услугу, као што је то урадио овај Словенац у Мајеровом случају, или су једноставно задржали људскост када је то било готово немогуће? Ту остајемо без одговора. Али ови примери потврђују да вреди и да је увек узвишено бити човек. Увек.
Деаков ратни пут је изузетно комплексан. Прошао је готово све етапе и све кључне догађаје рата: Априлски рат, повлачење војске Краљевине Југославије, принудну регистрацију Јевреја, хапшење, физичку и психичку тортуру, бригу о породици, гето, логор и ослобођење. Деак се на свом путу не ограђује од других жртава. Са великим пијететом описује и српско страдање под мађарским фашистима. Национална, верска и идеолошка мржња мађарских римокатоличких фашиста према првенствено Јеврејима и Србима, кулминирала је толико пута у току рата да је тешко уочити њен врх. Али, као што је већ наведено, слика разбацаних лешева по новосадским улицама, снег црвен од крви, хиљаде невиних бачених под дунавски лед, урезана је као рељеф у гранит и постала симбол целокупног страдања невиних Бачвана од стране подивљалих хорди мађарских фашиста.
Овде се треба присетити још једног сегмента Холокауста – то је културни геноцид. Нацисти и фашисти се нису потрудили да само физички истребе јеврејски народ, него и да у потпуности затру сваки траг постојања овог народа. Уништаване су синагоге, гробља, школе, архиве, библиотеке, уметничка дела. Скоро је затрт јидиш док се ладино може сматрати језиком истребљеним у Холокаусту.
Нама данас, скоро је немогуће у потпуности разумети Холокауст и судбину појединца у тој ситуацији. Трудимо се да разумемо, да објаснимо, да анализирамо, али на крају, све то што ми данас напишемо представљено је очекиваном формом, која је ипак лишена дубоко личног, проживљеног. Зато су, оваква сведочења очевидаца, особа које су на својој кожи (и својој души) осетиле мржњу попут Деака, од неизмерне важности, да бисмо сагледали Холокауст, његове узроке и последице, из аутентичног, живог извора, без обојености нашим (пред)убеђењима.
Осим тога, иако потресна, исповедна проза мемоарског карактера, као Деакова, подстичу и негују културу сећања, која је неопходна да посведочи живот човека у времену, и наду у ЧОВЕКА.
Радован Сремац
