http://www.b92.fm/channel/Gistro+FM, http://gistrofm.mojblog.rs/

Gistro FM, Belgrade (2025)

26/01/2025

Empire State Building je veliki, lep, ima dugu istoriju, sa njega se vidi ceo Njujork i od kad je napravljen, pre nešto malo manje od pola veka, jedna je od prvih fizičkih asocijacija ovog grada. Kada sam bio u Njujorku svaki put kada sam ga video na horizontu imao sam osećaj da vidim nekog koga mnogo dobro poznajem. Ali uz sve te lepe i neizbežne epitete, postoji jedan koji vezujem uz tu zgradu jače nego druge. Empire State mi je uvek bio dalek. Čak i onda kada sam živeo u Americi bio mi je dalek, a kamoli pre i posle toga. Taj podatak mu dodaje na egzotici, ali i oduzima od realnosti. Da mi je nije toliko dalek, da ga viđam svaki dan kada idem na posao, i tako godinama, pitanje je da li bih baš toliko bio opčinjen njim. Možda i bih, a možda i ne. Kako stvari stoje mislim da to nikad neću saznati. Kada bolje razmislim, možda je i bolje tako. Što više imam životnog iskustva, sve mi je jasnije da su neki pogledi mnogo lepši izdaleka. Tada ti je mašta mnogo važnija od realnosti, a svi znamo koliko realnost ume da zasere sve živo.

Današnja Gistro FM epizoda nas izmešta iz realnosti i posvećena je svim tim daljinama, zato se i zove po toj Wilco pesmi koju obožavam već skoro tri decenije. Ali pored nje, u ovoj emisiji vas čeka mnogo novih, dobrih, albuma. I to onih koji su lepi i kada su blizu. Nejlepšu pesmu koju sam čuo u prvih mesec dana ove godine snimio je Kris Ekman, slovenački zet i čovek uz čije The Walkabouts sam odrastao. Ona počinje stihovima “Wars are won / By those who quit / And leave dead dreams behind” i zvuči kao da je napisao Nik Kejv lično (ili ja u nekoj mračnoj decembarskoj noći). A i ostatak albuma je divan, možda najlepši kog je Kris snimio mnogo godina unazad.

Početkom sedamdesetih, na jednom od postojeća dva TV kanala, ovde je bila popularna serija Pozorište u kući. Pored onih poznatih pesama “Boga mu poljubim” i “Još jedan prođe dan”, Đuza Stojiljković je za potrebe te serije snimio i obradu jedne mađarske numere “Crn oganj oči su”. Ona zvuči mnogo lepše od originala, a za to je pre svega zadužen Predrag Ivanović, čiji aranžman je od ovog običnog šlagera napravio pesmu idealnu za slušanje u nekom kabrioletu, dok se sa voljenim bićem voziš kraj morske obale npr. Baš tu pesmu je pre neki dan obradio Saša Zorić Čombe, poznatiji kao Kodagain, stari drugar Gistro Efema. Iako je od originala zadržao samo tekst kog je pevao uz svoju melodiju, taj njegov divni, skoro pa brajanferijevski glas, čini je jednom od najlepših koju je snimio. Danas slušamo i Đuzu i Kodagain.

U ovoj epizodi imamo čak 11 novih albuma, a Mogwai, Tunng, C Duncan, Prism Shores i The Gentle Spring, samo su neki od mnogih. To što verovatno niste čuli za većinu, samo je razlog više da ih otkrijete. Od onoga što znate je pesma iz jednog filma Dejvida Linča, koju ćemo čuti u originalu, ali i u sjajnoj obradi grupe Pixes. Stihove za nju je napisao Linč i mislim da niko pre, a ni posle, sa manje reči nije vernije opisao raj “In heaven, everything is fine / You got your good thing / And I’ve got mine”. Pored toga danas slušamo i Vladu Divljana, Darkwood Dub, The Clean, The Delines, Florist i mnogo toga još.

Neke januarske nedelje zvuče lepše uz one pesme koje prvi put čujemo baš tada. Link za celu emisiju se nalazi u prvom komentaru ispod ovog teksta.

19/01/2025

Prohladno nedeljno jutro u najdužem mesecu u godini. Neko spava duže nego inače, neko odlazi na pijac, neko usisava stan, neko smišlja šta će da kuva za ručak, neko čita knjigu, neko se sprema za matine koncert klasične muzike na Kolarcu, neko pegla, neko se ljubi sa nekim koga je upoznao u izlasku prethodne noći, a neko sanja otvorenih očiju. Bez dileme ja sam ovaj poslednji. Nije da budan ne sanjam i drugih dana, ali zimskog, nedeljnog jutra snovi su mi oduvek imali poseban miris.

Sanjam da imam svoj mali traktor-kosilicu, kao Alvin Strejt, i da na njemu odlazim u tri lepe pičke materine sa mesta na kome sam. Za razliku od Alvina ne idem da vidim brata sa kojim nisam razgovarao godinama i vozim se po Evropi umesto po Americi, ali snaga volje da odem jednaka mi je njegovoj. Putujem na jug, na jedino mesto na svetu na kome sam srećan i kada sam potpuno sam. Tamo me čeka ona umiljata crna mačka, ona svetla što noću trepere sa susednog ostrva udaljenog 40 kilometara, vetar što mi miluje obraze lepše nego što je nekad ona i onaj mir o kome bale svi kojima kapitalizam mrvi kičmu.

Dok sporo taljigam zajedno sa šarenim klovnom, za kog ni sam tačno ne znam da li se zove Sendmen ili Sendi, pevam In Dreams, stari hit Roja Orbisona. Pored p**a nam mašu devojke obučene u haljine na tufne, namiguju nam pokvarene neonske reklame, a sa neba nas posmatra mesec koji ima istu boju kao tamnožuti abažur sa stare babine lampe. Jedino tada znam da baš sve mogu i samo tada me ne bole tuđe laži koje su zaslužena kazna za neke moje. A kada otpevamo In Dreams, Sendi ili Sendmen predlaže da pusti još neku muziku koju zna da volim. Dok klimam glavom govoreći mu da pripazi da mu ne odleti šešir, stiskam gas i naša svemoguća, zelena mašina marke Džon Dir ubrzava sa 20, na suludih 25 km/h.

Većinu tih pesama koje pevam na mom putovanju iz snova spakovao sam u današnji Gistro FM. On počinje i završava se grupom OP8 koja je 1997. snimila jedan od dvadesetak najlepših albuma koje sam čuo u celom svom životu. Ako neko zna sve one pohabane noći između ljubavi i mržnje, to su Lisa Žermano i drugari. I naravno da ova epizoda ne može da prođe bez muzičke posvete Dejvidu Linču. Štaviše, on je inspiracija i za ovu najavu, ali i omot današnje emisije. Njemu sam ove nedelje poslao pozdrave zajedno sa Džuli Kruz, Anđelom Badalamentijem, Žobimom, Sparklehorse i pomenutim Rojem Orbisonom. Kad malo bolje razmislim, nisam baš siguran da ljudi kao što su Dejvid Linč, ili recimo njegov imenjak Bouvi, uopšte mogu da umru.

Jedan od mojih omiljenih domaćih bendova, niška Bohemija, u februaru će objaviti novi album, a danas slušamo genijalni, prvi singl sa njega. Mislim da posebno treba obratiti pažnju na bend iz Sinsinatija Carriers, u kom sviraju članovi grupa The National i The War on Drugs, a isto mislim za devetočlanu supergrupu Echolalia iz Nešvila, čije debi izdanje čekam sa mnogo neizdrža. Album nedelje je snimio nemački pijanista Bendžamin Lakner i ako tražite džez idealan za zimsku noć – eto ga. Kad smo kod Linča, džeza i zimskih noći, danas najavljujem koncert nemačkog benda Bohren and Der Club of Gore koji će se desiti sledeće subote u Beogradu. Odavno se nisam radovao nekom koncertu kao tom. Tu su još nove pesme za Nelsa Klajna, njujorški bend SUSS, kao i prvi veliki hit iz ove godine kog potpisuje bend The Weather Station. U ovoj emisiji koja sanja toplije dane vrzmaju se još Teenage Fanclub, Mojave 3, Low, Spiritualized, Chi-Lites, The Temptations, The Isley Brothers i mnogi drugi.

Čak i ako nam snovi retko postaju realnost, mnogo je bolje imati gomilu neostvarenih snova, nego ih nemati uopšte.

Link za emisiju je u prvom komentaru ispod teksta.

15/01/2025

Hladno januarsko veče u gradu okovanom maglom. Izašao sam u rekreativnu šetnju po svom kraju. Volim da posmatram svetla iza prozora na zgradama i da razmišljam kakvi se životi odvijaju unutra. Uvek su mi bili privlačniji životi koje osvetljavaju lampe od onih ispod lustera ili nedajože golih sijalica. To je valjda zato što mi je lakše da se identifikujem sa prvopomenutim. U tim šetnjama često obraćam pažnju na prolaznike. Većina negde žuri, mnogi blenu u telefone i gotovo uvek sretnem nekog koga sam u nekoj od prethodnih šetnji video. Obično je to žena koja svom mužu kupuje pivo u dragstoru poslednih 20 godina, deda koji šeta malog crnog psa i ona zgodna, visoka devojka koja ima silikone u usnama i iz čijeg auta sam jednom čuo Thunder Road Brusa Springstina. Niko od njih ne poznajem, niti oni mene, samo postojimo u neposrednoj blizini.

U te večernje šetnje uvek idem sa mp3 plejerom (po pravopisu predlog „sa“ ne ide nikada osim uz živo biće, a mp3 u mom svetu to svakako jeste) na koji napakujem adekvatnu muziku. Tako sam došao na ideju da prošlog ponedeljka na radio Aparatu, u okviru svoje emisije Večernja muzika, poslažem pesme iz moje poslednje dve šetnje po kraju. Otud naslov ulicama kružim. Između ostalog puštao sam Dejvida Bouvija, Džonija Keša, Krstu Petrovića, Iron & Wine, Dekstera Gordona, Bubišu Simića, Belle & Sebastian, Ričarda Holija, Still Corners, Rijuši Sakamota, Father John Misty, Galaxie 500 i mnogo toga još. Koga zanima, link je u prvom komentaru ispod.

12/01/2025

Ovih dana sam do guše u Italijanima. Sve je počelo od novog Sorentinovog filma i muzike Rikarda Koćantea, pa se nastavilo Baariom, Tornatoreovim filmom kog sam gledao po drugi put, posle čega sam danima slušao Morikonea, Paolo Kontea, Đino Paolija, neke obrade Katarine Spak, a uskoro planiram da repriziram onih par Antonionijevih filmova koje sam gledao samo jednom. Sve to je razlog zašto prva ovogodišnja Gistro FM epizoda počinje blokom italijanskih pesama, zašto je njen naslov na italijanskom i zašto je na omotu ova “italijanska” slika Džeka Vetrijana. Mada s obzirom na to koliko volim Mediteran, to i nije nešto čudno - Italijani, Francuzi, Španci i Grci su vazda bili neka vrsta porodice.

Od današnjih noviteta predstaviću fenomenalan novi album kanadske grupe The Weather Station kog ne prestajem da slušam već pet dana, ali i neočekivano simpatično novo izdanje legendarnog Ringo Stara. Što se tiče novih singlova koji će se pojaviti na albumima u prvoj polovini ove godine, njih danas sviraju Bob Mold (nekad u Hüsker Dü), Din Veram (nekad u Galaxie 500), Panda Bear (iz Animal Collective), Den Bejar i njegovi Destroyer, kao i Hamilton Lajthauzer (nekad u The Walkmen). Kada su u pitanju Gistro evergreen albumi, danas ih ima čak tri. Prvo se bavimo pomenutim Rikardo Koćanteom i njegovim remek-delom L’Alba iz sredine sedamdesetih, zatim zaboravljenim domaćim novotalasnim biserom u vidu debi albuma grupe Stidljiva ljubičica, kao i soul-pop klasikom Lua Roulsa iz sedamdesetih. Tu je i nekoliko zimskih albuma, a to se pre svega odnosi na poslednje izdanje trubača Danijela Herskedala, kog je prošle zime snimio potpuno sam u drvenoj kolibi, zavejanoj negde u norveškim šumama. Pod lupom je klasik Barta Bakaraka I’ll Never Fall in Love Again, koju slušamo u tri verzije, od kojih mi je posebno draga ona italijanska. Društvo nam prave još Majkl Kivanuka, Suba i Marina Perazić, Carpenters, Džordž Harison, Hari Nilson, Keni Viler, Shilpa Ray, Rose City Band i mnogi drugi.

Ovo je jedna topla, zimska epizoda, puna muzike koja je idealna da svira u blizini udobnog kauča ili fotelje, lampe, ćebeta, knjige, kafe, čaja ili svih onih mesta koja nas mnogo dobro znaju. Možete je pronaći na linku u prvom komentaru ispod ovog posta.

29/12/2024

Imao sam gore godine u svom životu, ali da se ne lažemo, ne mnogo njih. Izgleda da parni brojevi na kraju godine već neko vreme imaju nešto protiv mene, dok neparni deluju kao da se bolje kapiramo. Bilo kako bilo, u proteklih 12 meseci muzika mi je značila više nego ikad pre. Srećom pa se ove godine pojavilo više dobrih pesama nego u bilo kojoj od poslednjih desetak, zbog čega je sve što je bilo teško, za koji gram izgledalo malo lakše. Stvarno ne znam kako bih ovo govno od godine pregurao bez muzike.

Za razliku od prošlonedeljne Gistro FM epizode, u kojoj sam se bavio najlepšim albumima iz 2024, u ovoj današnjoj slušamo najlepše pesme iz ove godine. Nema redosleda, nema brojeva, samo čista muzika. Tako danas slušamo Nika Kejva, Tindersticks, Džuliju Holter, Iron & Wine, Džesiku Pret, Ričarda Holija, Vizelj, Kasandru Dženkins, Wild Pink, Camera Obscura, Čarlsa Lojda, Beachwood Sparks i još svašta.

Ovo je poslednji Gistro FM u ovoj godini. Sledeće nedelje pauza, pa se vraćamo 12. januara. Link za ovu epizodu je u prvom komentru ispod ovog teksta.

22/12/2024

Za preko tri decenije, koliko aktivno pratim muziku, nije bila nijedna godina kao ova. U poslednjih 12 meseci pojavilo se više novih izdanja koji me zanimaju nego ikad pre. Prosečan broj albuma nedelje po emisiji je jedan ili dva, dok je ove godine bilo preko deset emisija u kojima smo imali čak četiri albuma koji odskaču od drugih. To pre svega ima veze sa koronom i karantinom. Kada je nastupila epidemija i kada je bilo jasno da neće biti turneja, mnogi muzičari su svoju snimljenu muziku stavili pod ključ, da čeka bolje dane, umesto toga objavljujući razne kompilacije, žive i sobne snimke. Ti bolji dani su izgleda došli 2024. kada je nova muzika grunula sa svih strana. Broj novih izdanja koje sam preslušao ove godine je dupliran u odnosu na inače, a samim tim je i broj dobrih albuma mnogo veći. Zbog toga nije bilo nimalo lako sastaviti godišnju listu.

Iako naslov današnje Gistro FM epizode glasi „najbolji albumi u 2024“, ovo su zapravo izdanja koja sam najviše slušao u prethodnih 12 meseci. Ovo je kao neka vrta subjektivnog last fm-a. Redosled na listi ima veze samo sa tim koliko sam nešto slušao, a ne sa kvalitetom (muzika će moći da se rangira po kvalitetu eventualno kada postane olimpijski sport). Iako svake godine pravim listu od 20 najslušanijih albuma, ove je tri p**a veća nego inače. U današnjoj emisiji predstavljam prvih 20, dok ćete uskoro na mom Patreonu (link u drugom komentaru ispod ovog posta), u okviru emisije KindaPop, moći da čujete i neku muziku sa preostalih 40 albuma.

Meni je ova 2024. bila poprilično sranje na svim poljima osim na ovom muzičkom. Valjda tako mora biti – na jednom mestu ti izbijaju vazduh iz pluća, na drugom dobijaš veštačko disanje. A mislim da to veštačko disanje nikada nije bilo prirodnije nego sada. Za ovakve muzičke godine živim, bukvalno. Link za najlepšu muziku koju sam čuo u ovoj godini čeka vas u prvom komentaru ispod ovog teksta.

15/12/2024

To što se slika ovog drveta ne nalazi prvi put na ovom mestu samo govori o tome koliko mi je ono važno. Ono ima veze sa mojom prošlošću i mojom sadašnjošću. Konkretno ove decembarske nedelje to drvo predstavlja sve ono što je moje, sve ono što me čini da pravim i ispravljam greške, da budem pametan, glup, rešen, srećan i razočaran. Svi ti sunčani dani na putu negde po Vojvodini, sve one krivine na Fruškoj gori i svi oni salaši u kojima ne možete pronaći slobodan sto u nedelju, imaju veze sa ovom velikom šumadijskom krošnjom. Svi ljudi koji su mi ikada značili nešto u životu bili su sa mnom kraj ovog drveta – neki fizički, neki u mojoj glavi.

Kao što u ovoj današnjoj Gistro FM epizodi postoji ta jedna pesma bez koje ja ne bih postojao, tako nisam siguran ni da bi bilo mene bez ovog drveta. Nekad mi se čini da sam povezan sa njim kao E.T. sa onim cvetom. Ako nekad prođete ovim putićem i vidite da ga nema, da su ga isekli kako bi napravili crkvu ili tržni centar, budite sigurni da tad neće biti ni mene. Mada sav ovaj sitniš koji mi zvecka po džepovima uložio bih na to da će me drvo nadživeti, jer ono ne zna nijedan način kako da naudi samom sebi. Ali za sad smo još uvek tu. Iz nekog razloga danas mi je jako potrebno sve ono što je moje – od drveta, krivudavog putića, moje terase i mojih ljudi, sve do one muzike koja je više moja nego što pripada njihovim autorima. Današnji Gistro FM je prepun baš takvih pesama.
Kraj je godine i svi najlepši albumi su već objavljeni. Zato ove nedelje imamo samo dva nova albuma. Iako ih je tek par, toliko su lepi da vrede više od mnogih drugih. Jedan je snimila grupa Saint Etienne i on je poprilično netipičan za ove engleske veterane plesnog popa. Zove se The Night i kao što mu ime kaže, stvoren je za noćni mir. Pesme su na pola p**a između ambijentalne muzike i tihog, setnog noćnog popa. Drugi novitet je povratnički album engleskog gitariste Džejmsa Blekšoua. On je na svojoj dvanaestožičanoj gitari oduvek savršeno spajao Nika Drejka, Džona Fehija, Vilijama Tajlera, Džona Martina i Lubomira Melnika. Nije ga bilo skoro deset godina i svaki ton sa ovog odličnog albuma podseća na to koliko je falio.

A što se tiče tih starijih pesama koje pevušim sa ovom krošnjom u mislima, njih izvode Simon & Garfunkel, JJ Cale, Lusinda Vilijams, Wilco, Yo La Tengo, Džoni Keš, Tindersticks, Majkl Kivanuka, Nil Jang, Teenage Fanclub, Džarvis Koker, The The, Elvis Kostelo i Bart Bakarak i mnogi drugi. Oni su baš uvek bili tu za mene i oni me poznaju bolje od svih. Oni ne dovode u pitanje nijednu moju reč dok god iza nje stoje postupci. Jer ako ih nema, jebeš reči. Mada, jebeš reči kako god okreneš.

Ovo je poslednji regularni Gistro FM u ovoj godini. Sledeće nedelje vas čeka lista 20 albuma koje sam najviše slušao u ovih 12 meseci, a one tamo lista najlepših pesama iz 2024. Do tad možete uživati u ovoj današnjoj, jedoj od najličnijih emisija koje sam snimio u poslednjih 20 godina. Link za nju je u prvom komentaru ispod ovog teksta, kao uvek. Addio bambini!

10/12/2024

Večeras dok je padala kiša, kroz prozor sam posmatrao klinca koji radi u prodavnici preko p**a moje zgrade. Izašao je ispred radnje, zapalio je cigaru i sakrio se ispod nadstrešnice na kojoj je bila reklama za ono pivo za koje svi moji prijatelji kažu da je bljutavo i da ne vredi ni pet para (ne pijem, pa ne znam). Na ušima je imao slušalice i video sam kako maše glavom u ritmu i pomera usne, verovatno pevajući neku pesmu. Iako pojma nisam imao šta sluša i peva, naravno da sam izmaštao. U mojoj glavi je to bila pesma Autumn Leaves i to u verziji Neta Kinga Kola.

Ona mi je vazda odisala nekom večernjom setom, a taj momak iz radnje mi isto tako odiše još od kad sam ga video prvi put. Iako je mlad, ne deluje kao tipičan dvadesetogodišnjak, tj ne ostavlja utisak osobe koja se loži na autotune smeća, a primetio sam i izvesnu dozu radoznalosti kod njega. Dok sam pio kafu i gledao ga, pomislio sam kako bi mu se možda dopala muzika koju sam pre neki dan spremio baš za jedno ovakvo kišno, jesenje veče. Ono što je zanimljivo pomenuti je da cela ta lista počinje upravo pesmom Autumn Leaves koju peva Kol, a na njoj se nalaze još tri verzije iste pesme (koja je btw stara 80 godina).

Tu večernju listu sam prošlog ponedeljka puštao na radio Aparatu, a na njoj možete čuti Vana Morisona, Kenonbola Aderlija, Toma Vejtsa, Morphine, Petsi Klajn, Tonija Beneta i Bila Evansa, Ane Brun, Igija Popa, Đina Paolija, Lua Rida pre nego što je osnovao Velvet Underground, Martina Denija, Peta Buna, Japancakes, Laboratoriju zvuka i mnoge druge manje ili više jesenje, večernje pesme. Koga zanima, a nije slušao na radiju, cela emisija se nalazi u prvom komentaru ispod ovog teksta.

07/12/2024

Neki ljudi su divni, neki su idioti. Jedni vole more, drugi planinu, treći jesen, četvrti leto, peti spanać, šesti slaninu, sedmi sebe, sebe i sebe, a svi vole da jebu, troše pare, budu srećni i da se mnogo ne menjaju. Opet otkrivam toplu vodu, znam. Sve što sam nabrojao je manje ili više logično, osim poslednje dve stavke. Ne možeš da budeš uvek srećan i nikad, nimalo da se ne menjaš. Tim koji pobeđuje ne treba menjati, ali nema tog tima koji baš uvek pobeđuje. Dakle ako želimo uspeh na duge staze, neke manje ili veće promene su neophodne. Pišem sve ovo jer poslednjih dana mnogo vremena trošim na razmišljanje koje dovodi do promena.

Na fotografiji je zalazak sunca iz jedne hotelske sobe u Portu. Ne znam autora, samo mi se jako svidela kada sam je pre neki dan video negde na netu. Iako se sa mog prozora, još od kraja pretrprošlog oktobra ne vidi pučina, imam sličnu lampu, stolicu, a i zavesu. Ipak, ono što mi deluje najsličnije ovoj mojoj sobi s pogledom na crvenu kesu što visi sa drveta, jeste atmosfera. Baš ta tiha, nedeljna atmosfera je prisutna dok u svojoj sobi zatvorenih očiju putujem širom sveta, praveći planove u vezi sa neophodnim promenama i slušam muziku koja govori o tom osećanju. Šta, kada i kako planiram da menjam, ovoga p**a ću ipak zadržati za sebe, ali ću vrlo rado podeliti muziku koja mi je pravila pomenutu atmosferu.
Prošlo je celih 13 godina od poslednje studijske ploče beogradske grupe Jarboli. Ove jeseni je ta pauza najzad gotova i pred nama je njihov peti (ili šesti) album, simpatičnog naziva Probaj golog muškarca. U pitanju je prepoznatljiv gitarski zvuk Jarbola, negde na pola p**a između Velvet Underground, Bitlsa, Bouvija i ranih Strokes, sa pažljivo aranžiranim duvačima u par pesama. Jedna od njih je i stara stvar Zabluda, po meni jedna od najvažnijih pesama na srpskom u ovom veku. Velika preporuka.

Pre neki dan se navršilo 30 godina od drugog albuma grupe The Stone Roses, a red je da se taj jubilej obeleži sa dve najlepše pesme sa tog albuma. Od noviteta, obratite pažnju na akustični, zimski album veterana iz Pensilvanije The Innocence Mission, na četvrto, po meni i najbolje izdanje beogradskog folk trija On Tour, kao i prvi ozbiljan album iz 2025. grupe Rose City Band. Tu su i sveža izdanja za Lusindu Vilijams, Papa M (nekada lidera kultnog indie benda Slint), nove pesme Bonija Prinsa Bilija, Dejvida Grabsa, Krista Rodževskog, a slušamo još Tindersticks, Džona Kejla, Yo La Tengo, Plejboj, Father John Misty i druge.

Nema osmeha bez promena, a jebeš život bez osmeha. Zato volim da pevam dok se menjam, pa i onda kada promene bole. I to baš volim da pevam neke pesme iz današnje Gistro FM epizode, koja vas kao i uvek čeka u prvom komentaru ispod ovog teksta.

30/11/2024

Pre neki dan sam u vestima video jednu prelepu morsku peščanu plažu. Svuda oko nje je bilo gusto, zeleno drveće, a ispred plavo more kome se ne vidi kraj. Umesto turista, na plaži su bila parkirana dva zelena, vojna kamiona iz kojih su ispaljivane rakete dalekog dometa. U istim vestima sam video isti takav vojni kamion skriven u gustoj šumi, između nekog ljubičastog i žutog cveća, iz koga su takođe ispaljivane rakete.

Kada gledate Zemlju iz svemira vidite jednu divnu plavičastu loptu, a kako se približavate uočite spektar boja – plavoj se prvo priključi bela, pa zelena, pa žuta i braon. Ta lepota ne prestaje sve dok se ne spustite sasvim dole. Tada vidite neke nesrećnike koji se tuku, ubijaju, raznose i kolju zbog para, teritorije, religije, nafte ili šta već kom idiotu padne na pamet. Zato sam siguran da čovek ne zaslužuje tu lepotu koja mu je data rođenjem na ovom mestu. On je kvari sve vreme, a to radi i upravo sada dok čitate ove redove. Zato razumem svaki zemljotres, vulkan, svaku poplavu, tornado, ciklon ili klizište. Zamislite prelepog divljeg konja kako ga neki lihvar sa zlatnim zubom osedlava i pokušava da ga jaše. Naravno da će se konj praćakati dok ne zbaci jahača sa svojih leđa. Isto to radi i Zemlja. Nažalost, siguran sam da planeta neće uspeti da se otarasi svih zlotvora, a i da će zaginuti neki nevini. Ali to je cena koja mora da se plati. Zemlja se praćakati mora i što se mene tiče, neka se praćaka što više.

Da bi čovek ostao iole zdrave pameti u svom tom ludilu, najbolje je da uroni u ono što voli. Tako sam prošle nedelje mnogo slušao muziku Nika Drejka, potaknut činjenicom da je u ponedeljak bilo pola veka od njegove smrti. Jedna od Nikovih omiljenih pesama mi je Way to Blue. Sve te prirodne lepote oličene u velikim vodama, povetarcu i gustim zelenim šumama, provejavaju kroz te setne stihove. Ta pesma me uvek odvede na neko usamljeno, ali ogromno, plavo mesto, tamo gde tišina ima melodiju i gde nema nikog od onih smarača što osedlavaju mustange. Zato se današnji Gistro FM zove baš tako i zato je na omotu baš ova, plavičasta slika.

Koliko god da me nervirala njegova pretencioznost i šminkeraj, ne mogu da ostanem ravnodušan na džinovski talenat kog ima Džoš Tilman, poznatiji kao Father John Misty. Njegov novi album je minijaturno remek-delo. Zvuči kao stondirani Frenk Sinatra i idealan je za zimske noći. Već desetak dana prvu kafu pijem baš uz muziku sa ove ploče.

Iako ima 63 godine, Kim Dil (nekad bila u Pixies, potom u The Breeders) je tek pre desetak dana objavila prvi album pod svojim imenom. Pesme na njemu se međusobno jako razlikuju, ali uprkos tome zajedno čine savršenu celinu. Ovde ima više dobrih pesama nego na sva 4 povratnička Pixies albuma zajedno. Bez sumnje ovo je nešto najlepše što je Kim snimila u celoj karijeri.

Danas slušamo i odličan četvrti album Majkla Kivanuke – na njemu nema ničeg spektakularno novog i revolucionarnog, ali ta njegova zimska melanholija ga čini više nego adekvatnim za ovo vreme kada se sve svuda raspada po šavovima. Kad smo kod soula, u ovonedeljnoj emisiji ćete moći da čujete i potresnu obradu REM klasika Everybody Hurts u izvođenju besmrtnog Ala Grina.

Slušamo još nove pesme za The Delines, The Weather Station, Kralja Čačka i Nine Bajsić, idit Frost, Kolina Valona, a po ovoj emisiji se vrzmaju još Brus Springstin, Mark Ajcel, Kertis Mejfild, The Lemonheads, Libertybell i mnogi drugi.

Link za celu epizodu vas čeka u prvom komentaru ispod ovog teksta.

17/11/2024

Čim se probudim bacim pogled na muziku koja se pojavila na internetu prethodnog dana. Izaberem ono šta me zanima, stavim da se skida i nastavim da pijem kafu u tišini. Nakon toga sednem za sto da pišem. U zavisnosti od inspiracije, ispred word dokumenta provedem nekoliko sati. Kada završim pisanje na mp3 plejer napakujem novoskinutu muziku i odlazim u šetnju po kraju. Svaki dan volim da šetam drugim ulicama. Nakon što se vratim u stan već znam koji me novi albumi zanimaju i koliko.

Dok spremam ručak slušam one koji su mi bolji od drugih, a dok pijem prvu kafu posle ručka najčešće ubacujem nove pesme koje su mi se svidele u folder nove Gistro FM epizode. Predveče pravim redosled pesama, smišljam šta ću za koju reći i onda snimam i montiram emisiju. Nije da sa naslovom ove današnje nema baš nikakve veze onaj stari Koenov album, ali još jači razlog od tog je što sam zaista većinu ovih pesama prvi put preslušao, zavoleo, a onda i spakovao – u svojoj sobi. I to za vašu sobu. Zato Songs for a Room.

Čak dva od tri albuma nedelje nam stižu iz Zagreba – prvi je nežni, noćni, toplo-hladni i melanholični debi grupe Libertybell, koju predvodi kompletna autorka svih pesama Zvonka Obajdin (ex Svemir, Sjeverozapad i Rebel Star), a drugi zarazni, melodični pank / indi-rok projekat Antuna Alekse iz grupe Porto morto pod nazivom Idem. Treći album nedelje su snimili bubnjar Frenk Rozali i njegova supruga Ibeliz Guardija Fergauti - kada biste zamislili Tortoise da sviraju mešavinu džeza, world i ambijentalne muzike, verovatno bi ovako zvučali. Iako je nekada bio u elektropop bendu Ultravox, Džon Fox danas pravi muziku koja nema nikakve veze sa matičnim bendom, koliko sa klavirom Harolda Bada i dremkom na udobnom kauču, uz neku knjigu koja nam se sviđa. Gistro evergreen je remek-delo grupe Wilco od pre dve decenije, a danas slušamo i Veliki prezir, Teenage Fanclub, The Cure, Leonarda Koena, Stivena Malkmusa, Bet Gibons, Džuliju Holter, Weyes Blood, Pitera Pereta, Office Culture, Guided By Voices i mnogo toga još.

Ova muzika je za ljude koji znaju da cene mir tople sobe i za sve one trenutke u kojima nije svejedno kakva muzika će svirati u pozadini. Koga zanima, link za ovu epizodu može pronaći u prvom komentaru ispod ovog posta.

10/11/2024

Ne znam ko je ona, gde se nalazi, koga gleda i ko ju je fotografisao. Vi sigurno znate, napisaće već neko u komentaru. Ali ono što znam je da često tako i ja blenem kroz svoju terasu. Istina, nisam uopšte zgodan kao ona, moje cipele nemaju štiklu i kada bih ispred terase imao ove palme sigurno bi sa neke od njih visila bela kesa koju je senilna baba izbacila sa trećeg sprata u pola tri ujutru. Ali terasa je moje mesto na kome provodim vreme dok čekam da dođu bolji dani. Na njoj mi još uvek padaju na pamet ideje za pisanje, na njoj se i dalje oduševljavam kada čujem neku dobru muziku. Ne postoji mesto na kome sam fizički proveo više, a mentalno manje vremena od moje terase. Tako sam prošle nedelje na njoj slušao muziku iz filma Cinema Paradiso i na celih sat vremena sam se preselio na Siciliju. Tada sam imao pogled na more, u daljini se nazirao Kapri, sve račune sam plaćao samo od pisanja, Alfredo je bio živ i njegovo dvorište je bilo tik kraj mog, zajedno smo svake nedelje na projektoru gledali Criterion filmove, ja sam bio jak, odlučan, siguran u sebe, a ona me je volela uprkos tome što je znala da nisam sve to i dok sam sedeo za stolom u hladovini i pisao, posmatrala me je sa ove terase sa slike. Sve to mogu samo zahvaljujući ovoj ludoj glavi i muzici. I to onoj koju sam spakovao u današnji Gistro FM.

Ta Morikoneova tema iz Cinema Paradisa mi je jedna od najlepših na svetu. Znalo je to i moje telo dok je drhtalo kada ju je pedesetočlani italijanski orkestar svirao pred mojim nosom u četvrtak u Sava centru. Zato ova emisija počinje baš onako kako počinje, zato danas slušamo ovu melodiju u tri različite verzije, a ne zna se koja mi je draža. Isto tako Nil Jang mnogo dobro zna ko sam, šta sam i šta mi treba, te zato baš njegova pesma otvara ovu epizodu.

Od noviteta tu je novi Primal Scream album, za mene jedan od najboljih kog su snimili u ovom veku. Bilo da sviraju onaj njihov opičeni fank, gitarsku buku ili svemirski bluz, Bobi Gilespi i drugari to i dalje rade bolje od sijaset mlađih bendova. I sve to u produkciji velikog Dejvida Holmsa. Ako se ložite na mešavinu folka i soula, posebno obratite pažnju na novo izdanje Kanađanina Džeremija Albina, za čije ruho je ponajviše zaslužan Den Oerbah iz Black Keys, u čijem nešvilskom studiju je album snimljen, a on je svirao, producirao i objavio na svojoj etiketi. Jedan od mojih omiljenih savremenih džez bendova je The Bad Plus (nekad trio, sada kvartet) i uz njihovo novo izdanje pijem prvu kafu već tri jutra zaredom. Danas vas čeka još predstavljanje 76. studijskog albuma Vilija Nelsona, novi singl za Dina Verama, Britu Filips i Sonic Boom, nova pesma za Mogwai, a po ovoj emisiji se vrzmaju još Dejvid Bouvi, Nirvana, The Aluminum Group, BadBadNotGood, Celeste, Fion Regan, Spenser Tvidi (sin lidera grupe Wilco Džefa Tvidija) i mnogi drugi.

Bolji dani će sigurno jednom doći. Da li ćemo biti tu da ih dočekamo zavisi više od toga od čega se sastojimo, nego gde smo. A dok ne dođu, ostaje nam da uživamo u onim malobrojnim, sitnim, lepim stvarima koju pohlepa, alavost i glupost još nisu sasvim sjebali, a između ostalog to je muzika. Moj izbor najlepše nove muzike iz poslednjih sedam dana čeka vas u prvom komentaru ispod ovog teksta.

Gistro FM

26/01/2025

19/01/2025

15/01/2025

12/01/2025

29/12/2024

22/12/2024

15/12/2024

10/12/2024

07/12/2024

30/11/2024

17/11/2024

10/11/2024

Address

Website

Alerts

Shortcuts

Share

Category