29/08/2024
О значају изласка психотерапеута из својих уобичајених тема у психотерапијским ординацијама и покрету ка друштвеној стварности у терапијаком раду, говорила сам и писала пре пар година инспирисана својом личном анализом али и супервизијама са једним женским, мени драгим терапеутом, која је
показали отвореност ка томе, као и изузетном јунгијанском књигом "Сто година психотерапије а свет све гори игори". 👇
После сто година психотерапије, ми и даље нисмо осетљиви и не умемо да реагујема када су у питању најважнија друштвено- политичка питања, него живимо у заблуди да ће искључиво бављење унутрашњим стањима променити друштвену свест.
Постоји једна изузетно инспиративна књига - Сто година психотерапије а свет све гори и гори у којој Џејмс Хилман говори о кључном нивоу промене код сваког појединца. Та промена, поред рада на својим унутрашњим садржајима, подразумева и један реактивитет ка свему ономе што се дешава у спољашњем свету, интеракцију са људима, друштвени активизам, критику, промишљање, учествовање, размену, слагање и неслагање.
Уколико останемо учаурени искључиво у ономе што је наша лична промена, закључани у својим психотерапијским ординацијама, може да се деси, а често се и дешава да прођемо поред гладног комшије а да му не кажемо ни добро јутро, одлазећи својим кућама да контемплирамо о томе који је смисао глади.
Важно је мислити и делати :) о томе.