EVOLUTA

23/05/2024

Непостојање државне социјалне политике у Краљевини Србији подстакло је лекарке, лекаре и друштвено ангажоване жене да покрену бројне каритативне и хуманитарне акције. Једна од најлепших и најкориснијих је била акција Материнског удружења на збрињавању напуштене деце најмлађих узраста, као и напуштених или болесних самохраних мајки. Великим ангажовањем чланица на прикупљању финансијских средстава ово друштво је успело да подигне свој Дом за нахочад, потом Дом за одојчад, и да га издржава низ година. Значајни вид рада Материнског удружења огледао се у подизању друштвене свести о положају жене у српском друштву.

Предавање "Женска друштва у Кнежевини и Краљевини Србији (1875-1918)"др Јасмина Милановић, научни саветник, Институт за савремену историју.Forvm RomanvmПравн...

04/04/2024

УСКОРО:
Приручник УЧИОНИЦА СЕЋАЊА НА ОТВОРЕНОМ- Места сећања као подстицај за демократско учење настао је у оквиру конкурса које годишње расписује Министарство просвете Републике Србије за програме од јавног значаја. Циљ овог конкурса је промоција и развој образовних и васпитних садржаја за предуниверзитетско образовање, у складу са Стратегијом развоја образовања и васпитања Републике Србије. Приоритетна област предложена овим конкурсом је имплементација Референтног оквира компетенција за демократску културу Савета Европе, у складу је са програмским оквиром у којем делује удружење Едукација за 21.век.
Учење о културној баштини део је Нове европске агенде за културу ЕУ (2018) и интегративни је део различитих друштвено-хуманистичких предмета (историја, географија, ликовна култура, социологија). У образовном систему Републике Србије развијање свести о значају културне баштине и неговању културе сећања може да буде добар подстицај и у настави изборних програма (Појединац, група друштво, Уметност и дизајн, Основи геополитике).
Поред жеље да подстакнемо едукаторе за креативнији приступ учењу, пре свега ван школског амбијента, истовремено смо покушали да афирмишемо позитивне наставничке праксе. Са тим циљем смо расписали конкурс на нивоу државе за наставничке материјале које укључују сценарије часова и пројектне наставе на тему развијања културе сећања на местима меморијализације. У периоду од 4. јуна до 15.септембра 2023. стигло је преко 30 наставничких сценарија из свих округа Србије. Уређивачки одбор је на основу разрађених критеријума прихватио 21 наставничку припрему/сценарио који представљају интегративни део овог приручника. Сценарија наставника намењена су равномерно и ученицима основних и средњих школа. Заступљени су различити предмети и програми учења: природа и друштво ( 1), историја (9 ), српски језик и књижевност (7), ликовна култура (1), Основи геополитике (1) интердисциплинарна пројектна настава историје и информатике (1) и интердисциплинарна пројектна настава историје, биологије и географије.
У хронолошко-тематском погледу заступљене су различите историјске епохе од средњег века до савременог доба са фокусом на локалној баштини (музеји, образовне институције..) и споменичком наслеђу локалног краја којим се обележавају одређени историјски догађаји (меморијали Првог светског рата, Другог светског рата, Холокауст).
Посебну вредност ових сценарија и активности чини усмерење на развијање компетенција демократске културе кроз начине и стратегије рада са ученицима, као и кроз теме које укључују мањинске заједнице (ромска, јеврејска, особе са инвалидитетом), положај жена, као и места сећања која се тичу иностраних меморијала. Диверзитет тема, метода и локација сведочи о јединственом подухвату у образованом систему Републике Србије који је у потпуности у складу са препорукама највиших међународних и домаћих докумената.
.vek

17/03/2024

MARKO Aurelije Antonin, vladar i mislilac, prema jednima u Vindoboni (danas Beč), a prema drugima u Sirmijumu (danas Sremska Mitrovica), umro je na današnji dan 17. marta 180. godine.
"Hipokrat koji je mnoge bolesti izlečio, i sam se razboleo i umro. Haldejci su predskazali smrt mnogih ljudi, a njih je na koncu zadesila ista sudbina. Aleksandar, Pompej i Gaj Cezar, koji su tako često do temelja rušili čitave gradove i ubijali u bitkama hiljade ratnika, ipak su morali i sami jednom umreti. Heraklit, koji je toliko razmišljao o tome kako će svet isčeznuti u plamenu, umro je okružen smećem i ugušen vodom. Demokrita su pojele vaši, a Sokrata isto tako, samo vaši druge vrste. Šta znači sve ovo? Da li si se i ti ukrcao, plovio preko mora i stigao u pristanište. Iskrcaj se, dakle!" (Marko Aurelije, Samom sebi, III, 3)

08/03/2024

„Jer mi, mi žene, nismo stvorenja odlivena
u nekom drugom kalupu no muževi naši, ista volja
za životom data je i njima i nama.
Oči su nam iste, i udovi, sasvim smo
jedni drugima nalik: svetlo jednako
sija oboma, i zrak nam je jednako sladak.
Ista nas hrana hrani — nije li tako; po čemu
je nasleđe naše, bogova dar, škrtije no muško?”
(Kvint iz Smirne, Događaji posle Homera, I, 559—566, IV vek)

27/02/2024

Prema pojedinim izvorima, na današnji dan 27. februara, najverovatnije 272. godine u Nišu (rimski Naissus) rodio se Konstantin Flavije prozvan Veliki, sin Jelene, ćerke lokalnog krčmara i Konstancija Flavija, zvanog Hlor, viskokog rimskog vojnog zapovednika. Konstantin Veliki za sobom nije ostavio pisani trag na način kako je to učinio Julije Cezar, nije imao sreću Aleksandra Velikog da njegove vojne poduhvate opisuju do detalja dobri istoričari, kao što su to bili Arijan ili Diodor, niti je izgradio spomenik poput Trajanovog stuba u Rimu, koji potomstvu govori više i jasnije nego mnoge pisane reči. Ono što je ostalo od opisa njegovih vojnih podviga mora se danas sa mukotrpnim naporom tražiti između redova u delima autora kojima su ti podvizi, iz ovog ili onog razloga, bili manje važni od nekih drugih događaja. To, ipak, nimalo ne umanjuje pravu vrednost onog što je Konstantin učinio na bojnom polju, kao i sve ono što je preduzeo preuređujući rimsku vojsku. [...] Živeo je 65 godina, od kojih je nepunu 31 vladao. Isto toliko godina predvodio je vojnike Rimskog carstva iz okršaja u okršaj. Organizovao je i kao vojskovođa uspešno priveo kraju brojne vojne pohode unutar i van granica Carstva. Nije izgubio nijednu bitku i nijedan rat. IMPERATOR CAESAR FLAVIVS CONSTANTINVS PIVS FELIX VICTOR MAXIMVS AVGVSTVS umro je neporažen. (Iz knjige Nikole Keravice, NEPOBEDIVI KONSTANTIN, EVOLUTA, 2011)

Ilustracija: Arhanđeo Mihailo pomaže Konstantinu Velikom da porazi neprijatelje, iluminacija iz rukopisne knjige "Čuda Arhanđela Mihaila", Gondar, Etiopija.

24/02/2024

🎯 U središtu pažnje i danas 🎯

"Jer dok su neki zaista žalili za Sulom, drugi su zazirali od njegovih veterana i njegovog mrtvog tela, jednako kao što su ga se plašili dok je bio živ." (Apijan, Građanski ratovi, I, 12, 106)

19/02/2024

Ne diraj me, nisam tvoja, Markova sam!
NE ATIGAS NON SUM TUA MARCI SUM
[CIL 1(2).499; 15.6902]

Natpis na uljanoj lampi pronađenoj u nekropoli na brdu Eskvilinu u Rimu, kraj III-početak II veka pre n. e. danas se čuva u Kapitolinskim muzejima u Rimu

29/01/2024

Konstantin Veliki se vratio u Rim

Kopija kolosalne statue Konstantina Velikog biće od 31. januara izložena u Kapitolskim muzejima u Rimu. Veličanstvena skulptura, visoka 12 metara, biće postavljena u blizini sačuvanih fragmenata originalne statue.

08/01/2024

Kada bi danas sreli nekog starog Grka i pitali ga šta je za njega kosmos, dobili bi ovakav odgovor.

01/01/2024

Uoči januarskih Kalendi (1. januar, prema našem kalendaru) i dolaska Nove godine stari Rimljani su običavali da dele skromne poklone dragim prijateljima i članovima porodice. Često je to bio novac, ali i lepo izrađeni prigodni predmeti, poput ovih listova od ćilibara ili uljane svetiljke, uvek sa natpisom ANNUM NOVUM FAUSTUM FELICEM (skraćeno AN.N.F.F) - BERIĆETNA I SREĆNA NOVA GODINA!
Na freski iz Herkulaneuma prikazane su uobičajene, a iznenađujuće skromne rimske novogodišnje đakonije: suve smokve, suve šljive, urme i slatko začinjeno vino uz obavezan srebrni i zlatni novčić koji se darivao za dobru sreću.

25/12/2023

Najnovije otkriće u Pompejima: tokom otklanjanja naslaga vulkanskog pepela u jednoj od soba tzv. Kuće Lede, otkrivene su ove izuzetne freske sa prikazom četiri žene, najverovatnije personifikacije godišnjih doba.

10/12/2023

Nemo enim est tam senex qui se annum non putet posse vivere.
---
Niko, naime, nije toliko star da ne pomisli da još godinu može poživeti. — M. Tulije Ciceron, O starosti, 24.

28/11/2023

Prvi domaći sitkom: Pozorište u kući

Jao, što ja volim pozorište, ali ne u svojoj kući – prvi put se čulo pre pola veka, a mnogi zetovi i danas tašte konspirativno zovu Nikolajevićka

27/11/2023

RAT je u antičkoj tradiciji predstavljen kao neprekinut niz bitaka i okršaja čiji su glavni učesnici bili muškarci. Oni su učešće u ratu posmatrali kao svoju najvažniju društvenu ulogu, dičeći se statusom ratnika. Žene su po pravilu prikazivane kao roblje pobednika, prognanice iz nekog pokorenog grada ili kao pale žrtve pošto su njihovi zaštitinici nadvladani i potučeni. Žene koje su tokom rata učinile neko delo vredno divljenja hroničari onog vremena neretko su obeležavali kao protivne prirodi sopstvenog pola, ističući da su uzdržanost, hrabrost i mudrost ratnika van domašaja ženske prirode. Podaci sakupljeni poslednje decenije XX veka potvrđuju da se malo toga u međuvremenu promenilo. Krajem prošlog veka oko 23 miliona vojnika služilo je u vojskama širom planete, od kojih su 97% bili muškarci. Tek u šest od 200 zemalja više od 5% aktivnih vojnih lica čine žene.
Zastupljenost žena u vojsci Srbije jedva da prati neslavan svetski prosek. Žene čine ponižavajućih 0,20% oficirskog, odnosno 0,28% podoficirskog sastava vojske Srbije. Nijedna od ovih žena oficira u našoj vojsci nije bila raspoređena na položaj sa kojeg je mogla da komanduje borbenom jedinicom, niti joj bilo omogućeno da učestvuje u borbenim dejstvima. Ovi podaci svedoče da su žene krajem veka tokom kojeg su ostvarile najveće uspehe u svojoj emancipaciji ostale isključene iz borbenih jedinica i uskraćene za iskustvo aktivnog učešća u ratu. Ipak, borbeni duh Artemisije, strateško umeće Teute i odlučnost Kleopatre žive i danas. Kao eho pouke grčkog filozofa Platona da ženama treba dati i veštinu ratovanja, i onda ih treba upotrebljavati za isto za šta i muškarce, krajem 2020. godine objavljena je vest da je Vojska Srbije dobila prvu ženu pilota jurišnog borbenog aviona J-22 orao. Kapetan Ana Perišić pripadnica je 241. lovačko-bombarderske avijacijske eskadrile 98. vazduhoplovne brigade. Odgovarajući na pitanje kako se oseća kao prva žena pilot borbenog aviona kod nas, Ana Perišić je lakonski odgovorila: "Da li ste muškarac ili žena, avionu je svejedno. Vi njime treba da upravljate". (Odlomak iz knjige Nikole Keravice „Ratnice, kraljice, pobednice”, EVOLUTA IK, 2021)

Na fotografiji: Kapetan Ana Perišić prva žena pilot jurišnog borbenog aviona Vojske Srbije.

21/11/2023

"Navigare necesse est, vivere non est necesse!"

Prokonzul Gnej Pompej Veliki je 56. godine pre n. e. bio na čelu flote koja je u gladni Rim nosila dragoceno žito. Upravo kada je namerio da zaplove put Večnog grada spusti se na njih silovita oluja. Kapetani ostalih brodova, zaplašeni nepogodom, oklevali su da napuste sigurnu luku. Zastavni brod je uprkos nevremenu podigao sidro i zaplovio punom snagom svih vesala i razvijenih jedara. Stojeći na njegovom pramcu Pompej je, da nadjača vetar, zavikao koliko ga grlo nosi: "PLOVITI SE MORA, A ŽIVETI NE!" (Prema Plutarhu, Pompej, 50, 1).

14/11/2023

"Ljudska rasa ne bi smela da drži sva svoja jaja u jednoj korpi, odnosno na samo jednoj planeti." — Stiven Hokinng

Keramička posuda sa jajima, Pompeji, 24. avgust/oktobar 79 godine n. e.

09/11/2023

U francuskom gradu Otenu (Autun), rimskom Avgustodunu, krajem prošle godine otkriven je gotovo savršeno očuvan stakleni pehar (lat. diatretum). Ovih dana su konzervatori Rimsko-germanskog centralnog muzeja (RGZM) završili delikatan i složen posao restauracije predivnog i retkog posetioca iz davnih vremena. Natpis na peharu glasi: VIVAS FELICITER - ŽIVI SREĆNO!

04/11/2023

NA DANAŠNJI DAN, pre tačno 101 godinu, 4. novembra 1922. godine nakon više od 3200 godina otvorena je grobnica faraona Tutanhamona. Arheološka iskopavanja predvodio je Hauard Karter, pod pokroviteljstvom Džorža Herberta, petog erla od Karnarvona.

Presto je, konačno, prešao na Tutanhatona (oko 1334—1325. pre n. e.), desetogodišnjaka rođenog iz veze Ehnatona i jedne od njegovih sestara. Njegova velika kraljevska supruga postala je njegova dvanaestogodišnja polusestra, jedina preživela Ehnatonova kćerka, Anhesenpaaton. Kralj je bio isuviše mlad da bi samostalno vladao, te je zemljom upravljao Ej, verovatno deda po majci mlade kraljice, kao vezir i regent kralja. Tutanhaton je nastavio politiku pomirenja sa starom verom, ali je novi kraljevski par još uvek stolovao u Amarni. U duhu novog vremena i vraćanja tradicionalnim vrednostima, kralj i kraljica su promenili svoja imena u Tutanhamon i Anhesenamon. Napustili su i Ahetatom i ponovo učinili Memfis prestonicom. Bez vladara i dvora, Ahetaton je ubrzo opusteo.
Pod Ejovim vođstvom, Tutanhamon se prihvatio velikih graditeljskih zadataka obnove opustelih i postradalih hramova. Takođe, hramovima su vraćeni posedi i prihodi koji su se ranije nalazili u njihovom vlasništvu, te je kraljeva administracija nastojala da stanje vrati u vreme pre reforme. S druge strane, Aton je bio poštovan, a hramovi koje je podigao Ehnaton bili su i dalje otvoreni za poklonike njegovog kulta. Međutim, sada je Aton bio samo jedan od bogova. Tutanhamon je preminuo desete godine vladavine, u osamnaestoj godini života bez naslednika, u vreme najžešćeg sukoba Egipćana sa Hetitima, koji je završen porazom Egipćana u Amkai, nedaleko od Kadeša. (Danijela Stefanović, Stari istok: I beše poput ptice u kavezu: Istorija i kultura starog Istoka, EVOLUTA, 2020)

Ilustracija: Pogrebna maska faraona Tutanhamona, Egipatski muzej u Kairu.

29/10/2023

Antička kultura nije iznedrila poseban termin za onu oblast čovekovog delanja koju mi nazivamo umetnošću. Naime, pojam koji je najbliži našem modernom shvatanju umetnosti jeste tehnē (τέχνη) na grčkom, odnosno njegov latinski ekvivalent ars. Tehnē, ili ars, pojam je koji se ne odnosi samo na likovne umetnosti već na sve čovekove veštine, zanate, čak i samo znanje. Govori se, na primer, o veštini lečenja (medicini), veštini tesanja drveta, obrade zemlje, kao i o slikarskoj ili skulptorskoj, a ono što se danas pripisuje umetnosti jednostavno ne postoji. Ipak, postoji nešto što se sadrži u osnovi ovog antičkog koncepta: najvažniji kvalitet tehnē često se suprotstavlja prirodi (ili onome što se naziva physis) i u grčkoj misli se generalno smatra da dok priroda dela iz puke nužnosti (neophodnosti), veština podrazumeva namerni čovekov izbor, njegovo svesno delovanje, te se veština suprotstavlja instinktu. Ona je suprotnost pukoj slučajnosti. Tako, tehnē može da ukaže na namerno, svesno postizanje izvesnog, prethodno osmišljenog, cilja. (Odlomak iz knjige Angeline Milosavljević, Pre umetnosti: Umetnička teorija od antike do manirizma, EVOLUTA, 2023)

Ilustracija: Fedra, kći kralja Minosa i Parsifaje, supruga Tezejeva, rimska freska, Pompeji, I vek, Arheološki muzej u Napulju.

28/10/2023

NA DANAŠNJI DAN, 28. oktobra 312. godine zbio se jedan od najznačajnijih bojeva u istoriji — bitka kod Milvijskog mosta.

Konstantin je tokom pohoda na Italiju stalno imao stratešku inicijativu koju pred odlučujući okršaj ne bi prepustio manje iskusnom protivniku, omogućivši mu tako da izabere bojno polje. To potvrđuje Zosim navodeći da je Konstantin nametnuo protivniku bitku na mestu „koje je bilo prostrano i zato povoljno za (njegovu) konjicu”. Ovaj podatak otkriva da se Konstantin najviše uzdao u svoju konjicu, koja je ne samo kvalitetom nego i brojnošću nadmašivala Maksencijevu. Konstantin je dakle, na osnovu izveštaja izviđača i pouzdavši se u svoje vojničko iskustvo, unapred odabrao pogodan prostor, stigao tamo prvi i, postrojivši ratnike u bojni poredak, čekao neprijatelja. Zbog svega ovoga malo je verovatno da je Maksencije odmah po prelasku mostova „izabravši polje pored Tibra za mesto gde će se boriti” razvio borbeni poredak svoje vojske. Bliže je istini da je on nastavio marš na sever Flaminijevim putem u potrazi za protivnikom. Obe vojske bile su približno iste brojnosti, mada pojedini izvori preuveličavaju broj Maksencijevih ratnika. Ovo je izvesno učinjeno da bi se uvećala slava Konstantinove pobede, što je čest slučaj u istorijskim zapisima, ne samo u onima iz doba pozne antike. Laktancije i Zosim naglašavaju, svaki za sebe, da su bojni poreci obe vojske bili podjednaki i naspramni. Širina fronta iznosila je oko 4 kilometra.
Bilo da se bitka odvijala bliže Milvijskom mostu ili severnije u okolini Saksa Rubre, obe vojske su jedno od svojih krila, Maksencijeva desno a Konstantinova levo, morale nasloniti na obalu Tibra. Konstantin je bio taj koji je započeo okršaj konjičkim napadom, na oba krila istovremeno. Predvodio je lično ovaj napad učestvujući u borbi, dajući tako primer ostalima, što je činio tokom ovog pohoda, a i kasnije. O ovim osobinama vojskovođe piše i Arijan opisujući Aleksandra Velikog, na koga se Konstantin nedvosmisleno ugledao. Laktancije piše da je okršaj jedno vreme proticao u ravnopravnoj borbi i da su obe strane zadržale svoje položaje ne povlačeći se, ali i ne napredujući. Maksencije se najviše pouzdavao u konjičku gardu, i sve dok su ovi elitni konjanici pružali otpor, mogao je da se nada pobedi. Ova nada ubrzo se raspršila jer je boj dostigao svoj vrhunac u trenutku kada su njegova konjička krila popustila i prešla u odstupanje. Konjanike je sledila pešadija čiji je bojni poredak brzo počeo da se osipa. Jedini put ka Rimu vodio je preko mostova na Tibru. (Odlomak iz knjige Nikole Keravice, Bitкa kod Milvijskog mosta: 28. oktobar 312. dan koji je promenio istoriju Rimskog carstva, EVOLUTA, 2017)

27/10/2023

Vizantija kao ideja

Romeji (to jest Rimljani) i njihovo carstvo zakonito, rimsko. Vizantincima su nazvani tek pošto su i oni i njihova država nestali — u moderno doba koje, zaljubljeno u antiku, počev od humanizma, arhaizujući sve i svašta, izmisli ime i za njih. Priča o Carigradu zapravo je priča o gradu koji pripada onim varošima čije postojanje, srećom, ne zavisi od dobre volje ili zle volje ljudi, odnosno od stepena ekonomske, političke ili kulturne pameti. Carigrad je od onih gradova koji, jednostavno, moraju da postoje tu gde su i koji, svojom dugovečnošću, pokazuju kako nije bez osnova verovanje da su gradovi često ne samo bukvalno stariji od naroda, nego i da filozofski pripadaju višem redu stvari.
Taj Novi Rim bio je, za razliku od Starog, od samog početka hrišćanski grad u kome se narod na ulicama služio prvenstveno grčkim, bez obzira na to da li mu je to stvarno bio maternji jezik. Novi Rim će, kada stari bude definitivno nestao 476. godine pod naletima germanskih varvara, biti ne više alternativna prestonica Istočnog carstva, nego jedina prestonica jedinog hrišćanskog Rimskog carstva. Kada drugi budu stali da ga osporavaju, postaće i prestonica jedinog zakonitog carstva. Među osporiteljima, odreda varvarima, Karlo Veliki 800. godine, kada se krunisao za cara, imao je pod sobom Rim (onaj stari), ali mu kruna nije bila prava i zakonita, nasleđivana u kontinuitetu u Carigradu; bugarski vladar Simeon 913. godine na glavi je imao pravu vizantijsku krunu koju mu je stavio carigradski patrijarh, ali nije raspolagao Carigradom, dok, najzad, srpski vladar Stefan Dušan, mnogo docnije, nije 1346. godine imao niti vizantijsku krunu niti vizantijsku prestonicu niti carigradskog vaseljenskog patrijarha. (Odlomak iz knjige Ivana Đurića, Paganija: Srbija i Vizantija na Balkanu, EVOLUTA, 2022)

Ilustracija: Pogled na Hipodrom u Konstantinopolju, sa crkvom Svete Sofije u pozadini.

26/10/2023

26/10/2023

Na standu Evoluta izložba "Nova realnost" autorke Ivane Aranđelović

26/10/2023

"Otimači sveta, pošto svu zemlju poharaše, sad haraju morem: ako je neprijatelj bogat, pohlepni su, ako je siromašan, briga ih; njih ni Istok ni Zapad nisu zasitili: jednako žude i za imućnima i za nevoljnima. Krađe, ubistva, otimačine tobože zovu vlašću, jer kad pustoš načine, to nazivaju mirom." — Tacit, Agrikola ###,6

25/10/2023

Iako nije siguran tačan datum kada je Janičarski korpus osnovan, poznato je da pada u godine prve vladavine sultana Murata I (1362—1389). Istoričari prihvataju 1363. godinu kao godinu snivanja korpusa. I dok tu tvrdnju potkrepljuju rani osmanski izvori, njima se pridužuju i priče o janičarima. U početku su se u korpus neposredno uzimali mladići ratni zarobljenici od kojih su postajali janičari. Kasnije je formiran „Adžemijski odžak”, gde su počeli da primaju regrutovane dečake pre nego što bi postali janičarski vojnici. Janičarska organizacija nazivana je „Odžak” i on se delio na različite „orte” (bataljone) i „buljuke” (odrede). Neposredno posle osnivanja, broj vojnika je iznosio hiljadu. Na svakih stotinu vojnika određivan je jedan oficir sa titulom „jajabaša”, a ti odredi od po stotinu ljudi nazvani su „džemati”. S vremenom se broj odreda uvećao na 101.
„Među njima nije bilo ni Turaka ni Arapa; sve su to bila hrišćanska deca. Znači, Vizantinci, Srbi, Arnauti, Bugari, Vlasi i Huni (Mađari). Da bi se zadovoljili ovozemaljskih užitaka, oni su promenivši veru gajili užasno i smrtno neprijateljstvo prema i dalje svojim istorodnicima poput svinja koje su se dokopale obilnog povrća i pobesnelih pasa”. (Odlomak iz knjige Orhana Sakina, Istorija janičarskog korpusa i njegovi kodeksi: (Janičarski zakonik), EVOLUTA 2022)

Autorka ilustracije: Ivana Aranđelović

24/10/2023

Почетком XX века Краљевина Србија, нарочито по градовима, била је често суочена са напуштеном децом или децом која су остала без родитеља, а било је и оне која су одбегла од кућа у потрази за бољим животом. Ова деца су често остављена на милост појединаца, док су она најмлађа имала мало шанси да преживе. Поједине породице које су у току епидемија губиле своју децу, врло су лако и брзо могле да усвоје сирочиће. Међутим, домови који би могли да окупе ову напуштену децу, а потом их дају на усвајање, нису постојали. Оваква ситуација подстакла је угледног гинеколога др Јована Јовановића, шефа Гинеколошког одељења Државне болнице, који је о здравственој и социјалној заштити деце више пута писао: „А баш у нашој малој држави је сваки човек потребан. Ми без нужде губимо годишње неколико хиљаде деце, која се могу без велике муке спасти и бити здрави и добри грађани. Шта нам вреди наша чувена плодност, кад је доказано да једва 40 од 100 брачне деце доживи 14-ту годину; код нас има крајева, где више умре, него што их се роди; кад има прилика да се из на-рода не може рекрутовати само за то, што је читава једна година, читаво једно колено још у раном детињству изумрло. Ми морамо људски материјал да капиталишемо ако хоћемо даље да опстанемо”.
Тражећи начин да помогне напуштеној и болесној деци и самохраним мајкама, др Јован Јовановић се у новембру 1904. године обратио писмом Сари Карамарковић, угледној чланици неколико хуманих друштава и дугогодишњој председници Женског друштва. Предложио јој је да оснују једно хумано удружење које би радило на смањивању смртности код деце и на заштити незбринуте сирочади. Врло брзо Сара је заинтересовала прво др Драгу Љочић, и после саветовања са њом прихватиле су се тог посла. Убрзо је окупила још неколико истомишљеница како би разговарале о овој идеји. Већ на том првом, оснивачком састанку, који је одржан децембра 1904. године, др Јовановић је говорио о томе да треба основати једно приватно друштво које би се бавило заштитом одојчади и мале деце. Осим њих овом оснивачком састанку присуствовале су и Јелена Ризнић, Јела Стокић, Милева Барловац, Милева Џеваировић, Мила Јовановић, супруга др Јовановића, Настасија Наца Стефановић, Софија Љ. Ивановић, Смиља Б. Ристић и Христина Јовановић. Циљеви новог друштва би били:
1. да се оснује хигијенски дом одојчади и деце до седам година старости и
2. да у њему гаје децу лишену материне неге.
На овом састанку је прочитан и предлог правила који су припремили др Јован Јовановић и др Драга Љочић, и који је одмах усвојен. Предлог правила је коначно уобличен 6. децембра и она су у свом коначном облику предата Управи града Београда на одобрење, што је у кратком року и урађено, те су Правила Материнског удружења већ 10. децембра 1904. године ступила на снагу. (Одломак из књиге Јасмине В. Милановић, Материнско удружење: (1904—1918, ЕВОЛУТА, 2023).

23/10/2023

IZMIŠLJANJE PROŠLOSTI

Zašto su ljudi srednjeg veka na tako lošem glasu? Kako je srednji vek postao smetlište za loše ponašanje celog čovečanstva? Ovako viđenje srednjovekovnog čoveka postoji od kada je srednji vek izmišljen. I, da, srednji vek je izmišljen.
Italijanski humanisti XV veka su prvi istoriju prikazali kao trodelni sistem (staro, srednje i novo doba) kakav danas poznajemo. Leonardo Bruni je u svom delu Historiae Florentini populi iz 1442. godine, „srednjim dobom” nazvao vreme između 476. i 1250. godine. Flavio Bjondo je za datume uzeo 410—1400. godinu u svom delu ‘Historiarum ab inclinatione romanorum imperii’ iz 1483. Đovani Antonio Busi se odlučio za poetičnije određenje — media tempestas („srednje vreme”) — u predgovoru izdanja dela rimskog pisca Apuleja iz 1469. godine. Ono što postaje jasno iz svih navedenih određenja jeste utisak da su godine koje ubrajamo u srednji vek protekle između dve važnije, monumentalnije epohe. Učeni ljudi humanizma i renesanse su srednjovekovnu prošlost smatrali prekidom između vremena prosvećenosti u kome su živeli i epoha klasične Grčke i Rima koje su poštovali.
Zahvaljujući tome što su srednjovekovni Jevreji, muslimani i vizantijski učenjaci sačuvali i prevodili dela grčkih i rimskih pisaca, a delom i izumu štampe, klasična filozofija, umetnost, književnost, nauka i istorija Evropi su postali pristupačniji u XV i XVI veku. Podstaknuti mudrošću stare Grčke i orni da obogate sopstvene kulture, učeni ljudi su počeli da period između klasičnog i sopstvenog sveta nazivaju „mračnim dobom”. Dakle, srednji vek je nastao iz ogorčenosti, viđen kao epoha koja je prekinula vezu Evrope sa slavnom, drevnom prošlošću. Uz samo nekoliko poteza perom, životi, iskustva i dostignuća miliona ljudi tokom stotina godina odvedeni su na smetlište istorije, a ideja o srednjem veku kao o mračnom dobu opstala je do danas. (Odlomak iz knjige Ejmi S. Kaufman i Pola B. Stertevanta, Đavolji istoričari: kako ekstremisti današnjice zloupotrebljavaju srednjovekovnu prošlost, EVOLUTA, 2023)

20/10/2023

Raspakivanje pod kupolom. Od sutra umiveni i sređeni. Samo izvolite.

20/10/2023

Vidimo se na Sajmu!

18/10/2023

Upoznajte se sa najnovijim izdanjima koja vas očekuju na Sajmu knjiga u Beogradu. Govori se da je na istorijskom mestu. Tako će i sama manifestacija postati istorijska u vidu kakvom je decenijama poznajemo.
Čekamo vas na štandu EVOLUTA sa knjigama i izložbom "Nova realnost" slikarke Ivane Aranđelović.