22/01/2025
😘📖❤️ Divne knjige koje u knjižarama čekaju na vas 😘📖❤️
Roman ,,Nevidljivo nasleđe'' Maje Marković 🖊
✨ ODLOMAK ✨
Proročki sin, to sam ja. Samo sluga Božiji. I onaj ko uistinu veruje, ja mu i ne trebam, ali nekako kao da narod voli to da čuje od drugog, kome duplo više veruje nego sebi samom. Zato nikako ne mogu da ih odbijem, jer ljudi pate, a polažu nade gledajući u mene. Pa računam da je bolje da dođu kod mene i u Boga se uznesu, nego da idu po vračare. Popadija me grdi stalno - zašto služba traje dugačko, zašto čitam za zdravlje po pola sata, zašto ovako, zašto onako... a ja, šta ću? Takav sam. A nije uvek tako, to znam, zato mi sada i prija kad me gledaju kao u donosioca dobre vesti. Prija mi duši, Bog nek’ mi oprosti.
Bio je tako, još u staroj parohiji, jedan dečak, crn, visok i krupan. Pravi delija, sportista. Oči k’o u jagnjeta, al’ stalno neki oblak iznad njega. Kad ga vidiš, u srcu ti nije mirno. Ima tu nečeg. Ja sam poznavao njegove roditelje, fini ljudi, ali nisam hteo njih da pitam, nego sam polako i pažljivo razgovarao sa dečakom. Svaki put kad bismo se videli, propitivao bih ga sa namerom da pronađem pukotinu u kojoj je ušlo to crnilo, ali bezuspešno. Jedne godine, oko Božića, dok se palio Badnjak ispred crkve, sećam se da je i taj dečak bio tu, kao i uvek, i cela njegova familija. Inače je to bila mala parohija, možda stotinak kuća. I dok je ceremonija još uvek trajala, ja uđoh u crkvu i videh kako mi dečak prilazi. Odmah sam znao da je doš’o po pomoć.
,,Je l’ mogu da ti pomognem, dete?“ – upitah, a on mi poljubi ruku i poče nekako promuklo:
„Oče, moram nešto da Vam kažem, ali samo zato što mislim da Vi to već znate.“
Kako ja nikako nisam mog’o da znam šta je u njegovoj duši, ne rekoh ništa, a on nastavi, na moje zaprepašćenje:
„Mislim da bih mogao da u...bi...jem čoveka!“
„Ju, sine, šta to govoriš?! Kog čoveka?! Ajde sedi i ispričaj mi sve po redu, pa da vidimo. Imam vremena, ne brzaj“ – rekoh, iako sam žurio na večeru sa popadijom, koja me je čekala.
I on poče da priča... kako mu od malena noću u sobi dolazi neka avet sa od koje se plaši i sa kojom se bije. Avet je crna, sa kapuljačom na glavi, u odelu koje se raspada, i sa licem koje se nikad ne vidi. Dok se bori sa njim, gubi snagu i ne može da mu se odupre, iako je snažan momak. I to ga godinama proganja. Godinama dolazi da l’ u san, da l’ na javu, ne zna. Mislio je da je lud, budio se u znoju, a nije mogao ni da govori, niti da diše. U zadnje vreme sve češće i češće. Nije mogao više da izdrži, i nije znao šta dalje da radi. Kad osvane dan, on oseti neku nadljudsku snagu i toliki bes, da bi mogao da ubije čoveka, samo ako mu se neko malo zameri, i to ne samo da ga povredi, nego da ga ubije na mestu. Kaže da oseća tu ogromnu snagu, i mržnju, ali i želju za osvetom, želju da ga neko zapamti. I dodade da oseća neko ludilo u sebi.
Au, nije dobro! Mlad momak, a šta mi sve napriča! Dete lepo i milo, a demoni mu noću u sobu dolaze. I to se sve usteže, ne znajući kome da kaže i ko da mu poveruje? Iscrpljen je od borbe u sebi, a ona se konstantno ponavlja.
Umirih ga koliko sam mog’o, rekavši mu da dođe za par dana da mu čitam molitvu i da ćemo nekako da stanemo na kraj toj muci. Nisu mi nepoznate te stvari, da se duše uznemire pa lutuju, ali me je kopkalo odakle to na ovo mlado dete? Mora da postoji neki uzrok. Hteo sam da ispitam roditelje i dedove, smatrajući da bi oni nešto znali, al’ nisam hteo direktno, nego onako izokola, jer te škakljive stvari ljudi ne žele da pričaju. Tako da sam odlučio da detaljno ispitam tu stvar. Šta se dalje desilo? Ispostavilo se da je i njegovog dedu i oca isto tako mučio demon noću, i to isti takav, ali ne tako često, pa to nisu ni pominjali, već prepisivali snovima, rakiji ili umoru. To je značilo da ovaj problem ima dublji koren, čim se proteže na tri kolena. Zainteresovao sam se, želeći dečaku da pomognem, a nije mu bilo lako, jer mu je ta borba oduzela silnu energiju iako je bio jak.
Probali smo da odemo u prošlost i pronađemo kraj tom repu koji seže do dana današnjeg, pa smo tražili po familiji, ali i po starinama i knjigama, i na kraju smo pronašli. Posle mnogo priče, prisećanja i pomalo rakije, pronađosmo uzrok u davnoj prošlosti.
Njihovi preci, po kojima nose prezime, došli su sa Kosova u ovaj kraj Šumadije davno, još pre prvog ustanka. U to vreme, Turčin je dole radio šta je hteo. To je sve bio kosovski vilajet. Bili su velika familija, sa mnogo braće i sestara, stričeva i tetaka. Glava porodice je bio Milutin, kurđup, koji je imao četiri sina i dve kćeri. Kada se najstariji sin oženio, napravili su malu svadbu, onako skromno, prema našim tamošnjim običajima, i momak dovede mladu kući, a mlada lepa kao anđeo. To su sad predanja, ali bilo kako, Turci je zapaziše. Bilo je ljudi i među Turcima, a bilo je i zveri, da pričamo otvoreno. Dva dana posle svadbe, u sred bela dana, dođoše njih petorica-šestorica i odvedoše mladu da im bude robinja. Kako su samo žene ostale u kući, nisu mogle ništa da urade. Uostalom, šta je mogla žena u tom trenutku da uradi, osim da gleda u pod i da se moli. Ovi naši domaćini, ne mogaše to da podnesu, pa se u dve reči sve dogovoriše. Kol’ko tu noć, skupili su se svi muškarci iz familije naoružani sabljama do zuba, pa krenuše da vrate mladu. Znali su ko je otimač. To su svi znali, nije bilo sumnje. Odmah su upali kao nevreme u konak i poklali sve što se našlo živo u kući, uzeli mladu i odveli je. Međutim, u tom krvavom piru, izgleda da je jedna duša od Turaka preživela. Neko dete je preteklo. A zamisli tog jada, da ostane da živi sa tom uspomenom! E, tu života nema. A familija od mladoženje, zajedno sa mladom, ubrzo se odseliše sa tih prostora. Prodadoše sve što su imali i ’ajde u Šumadiju, verovatno zbog plodne zemlje. A taj mali Osman, zbog nemoći i jada, zabludele duše i nerazrešenih pitanja, i posle smrti ostade da ih proganja kroz vekove, a i dan danas.
Eto, gde se naše borbe vode! Možeš da budeš bilo gde, i u kući, i u polju, na poslu ili na vašaru, a one se biju vekovima unazad u tebi, kroz tebe, bez tvog sazananja i učinka. Nema sadašnjosti bez prošlosti, nikako. Nijedan čovek nije samo zbir krvnih zrnaca datih mu božanskom iskrom. Čovek je mnogo više. On je zbir zvezdi i tkiva predaka, pradede i prababe, pračoveka. Sve što se zbilo od nastanka sveta, već živi u čoveku. On to, naravno, ne zna.
Saznavši za sve to, znao sam šta dalje treba da radim....
---------------------------
