Ipress Šabac

27/01/2024

https://www.youtube.com/watch?v=mgfpQfHzRKc

Šabac ReporterVoditelj: Marija JocićGosti: Nebojša Zelenović, Jelena Krstić. Srđan Mitrašinović (Šabac protiv nasilja)

22/01/2024

PIJAN AUTOMOBILOM PREGAZIO PEŠAKA, PA POBEGAO S MESTA NESREĆE
Pešak M.J. (70) nastradao je u saobraćajnoj nesreći, koja se dogodila u mestu Prnjavor na putu Loznica - Šabac, kada ga je pregazio automobilom vozač Z.V. (44) koji je nakon toga pobegao!
Kako se nezvanično saznaje, jeziva saobraćajna nesreća dogodila se juče oko 18 sati na jednoj raskrsnici.
- Pretpostavlja se da se saobraćajna nesreća dogodila kada je vozač automobila skrenuo u raskrsnici i tom prilikom udario pešaka koji je bio na putu. Sumnja se da je točkovima prešao preko tela nesrećnog čoveka. Nakon toga je pobegao sa mesta nezgode - rekao je izvor upoznat sa slučajem.
On je dodao da je nesrećni M.J koji živi u blizini od zadobijenih povreda preminuo na ulici.
- Obavešetna je policija koja je ubrzo stigla i istovremeno počela da traga za vozačem. Našli su ga ubrzo i kako sam čuo imao je oko 1,5 promila alkohola u krvi - rekao je izvor iz Prnjavora.
Kurir.rs/Informer

22/01/2024

ŠABAČKE CIGLANE
Šabac je bio grad u kojem je bilo posla, kvalitetne zemlje, kao i stalne potrebe za gradnjom, pa samim tim i ciglom. Početkom XX veka umesto malih poljskih peći, postepeno se uvode nove, znatno veće, zatvorene peći, koje su se u narodu zvale „švabare’’, koje su, zbog neizmeničnog paljenja i gašenja, trošile mnogo drva. Nešto kasnije pojavljuju se Ringlove masivne i kružne, prstenaste peći, sa velikim dimnjakom. Svakako najpoznatija u Šapcu bila je ciglana "Jatovića" (na fotografiji) i ciglana "Ringlov" smeštena kod Žakića grma. Zanimljiva je činjenica da su dimnjaci bili visine preko 20 metara. Temelj od 2,5 metra je bio zaliven u kreču, a pri dnu je imao obim 2x2 metra i postepeno se sužavao ka vrhu. Vreme i nove tehnologije učinile su ovaj način pravljenja cigle nerentabilnim, tako da se postojeći objekti napuštaju i ostavljaju na milost i nemilost vremenu. Poslednja šabačka ciglana nestala je početkom 21. veka a od zaborava ih čuvaju ove retke fotografije.

13/01/2024

HOROR U CRNOJ BARI - ŽENA DVA P**A UBODENA NOŽEM U GRUDI
Žena B.I. (58) je teško povređena u Crnoj Bari, kod Bogatića. Nju je u njenoj kući fizički napao dva p**a nožem ubo u predelu grudi komšija I.I. (27). Žena je hospitalizovana na odeljenju hirurgije Opše bolnice "Dr Laza K. Lazarević" u Šapcu.
- Pacijentkinja nije životno ugrožena, vitalni organi nisu povređeni i ona u stabilnom je stanju - naveli su iz šabačke bolnice.
Foto/Ilustracija

13/01/2024

TRAGEDIJA U MAJURU - JEDNA OSOBA NASTRADALA U POŽARU
Jedna osoba stradala je u velikom požaru koji je izbio, kako se prvo mislilo na kući u šabačkom prigradskom naselju Majur. Dolaskom na lice mesta utvrđeno je da ipak gori pomoćni objekat - štala. Daljom intervencijom pronađeno je i jedna smrtno stradala osoba.
U intervenciji gašenja požara sa dva vozila učestvovalo je šest pripadnika VSJ Šabac.
Foto/Ilustracija

13/01/2024

RASPUSTILIŠTE U BIBLIOTECI ŠABAČKOJ
U toku iduće sedmice, na Dečjem odeljenju Biblioteke šabačke će se održati Raspustilište - niz programa za decu i mlade čiji je cilj da zimski raspust provedu na kvalitetan način. Broj učesnika je ograničen, a zainteresovani se mogu prijaviti na broj telefona: 015/ 345 205. Sve radionice su besplatne.

13/01/2024

OVO SU NOVE CENE GORIVA
Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine objavilo je danas nove cene goriva i one će važiti do narednog petka.
Kako je objavljeno, litar evrodizela će do narednog petka na pumpama koštati maksimalno 194 dinara, dok će benzin evropremijum BMB 95 najviše koštati 174 dinara za litar.
Nove cene se objavljuju svakog petka do 15 časova.
Podsetimo, na snazi je Uredba Vlada Srbije o organičenju visine cene derivata nafte koja će važiti do 28. januara 2024. godine.
Uredba je doneta u cilju sprečavanja većih poremećaja na tržištu i očuvanja životnog standarda stanovništva.
Cene nafte skočile više od 2 odst

13/01/2024

https://www.youtube.com/watch?v=MWi6Ekl0DTA

Novinar: Marija Jocić

13/01/2024

KAKO JE ŠABAC ISPRATIO PETRA GROZDIĆA
Inicijator podizanja spomenika cerskim junacima bio je Petar Grozdić, industrijalac, učesnik Cerske bitke, koji je prema zasluzi i sopstvenoj želji sahranjen kod spomenika.
Tokom podizanja spomenika članovi Udruženja rezervnih oficira i ratnika iz Šapca i članovi organizacije u Tekerišu, predvođeni sa rezervnim podpukovnikom Petrom Grozdićem, intenzivno su tragali za brojnim humkama gde su bila pokopana tela poginulih boraca na Ceru i Pocerini. Pronađeni su ostaci preko 3.000 poginulih srpskih boraca i oko 300 čeških.
Petar Grozdić je preminuo poslednjeg dana jula 1939. godine u Šapcu. Sahranjen je u podnožju spomenika na Ceru sa svim vojnim i građanskim počastima. Iako je dostojanstveno ispraćen od svojih sugrađana, Šabac ga se dugo nije sećao, zaboravljen je bio i od institucija koje su u jednom trenutku imale nameru da uklone Grozdićev spomenik iz Tekeriša iako je i sam Grozdić bio učesnik bitke u kojoj je više p**a ranjavan. Bio je jedan od retkih Šapčana koji je svu svoju stručnost i ljudskost stavio na raspolaganje gradu.

13/01/2024

JEVREJSKO GROBLJE U ŠAPCU - NEMI SVEDOK ŽIVLJENJA
Jevrejsko groblje je smešteno pored šabačkog donjošorskog groblja i osnovano je početkom druge polovine 19. veka. Najstariji spomenici su skromniji, sa osnovnim podacima o pokojniku. Pred kraj 19. i početkom 20. veka spomeni su od mermera, raskošnije izrade, sa širim i kitnjastijim posvetama. Ovo ukazuje na ekonomsko snaženje šabačke jevrejske kolonije. Natpisi na spomenicima su napisani dvojezično, na hebrejskom i srpskom jeziku.
Groblje je do letnjih meseci 1941. godine bilo aktivno, a zatim je zapušteno nestankom Jevrejske zajednice u vrtlogu Drugog svetskog rata. Ono se danas održava i ostalo je u celosti očuvano i može se videti sa samog p**a. 36 spomenika i 130 rođenih Šapčana tog groblja svedoče o dva veka jednog naroda koga u Šapcu više nema.

13/01/2024

ŠAPČANI KORISTILI RENTGEN PRE BEOGRAĐANA
Doktor Josif Avram Vinaver rođen je u Varšavi, po jednom izvoru 1862. godine, dok po podacima OHANE, tajne ruske carske policije, rođen je 1861. godine, kao najstariji sin trgovca Davida Vinavera. Zbog uzimanja učešća u studentskim demonstracijama je izbačen sa medicine na dve godine i bez prava da se upiše na drugi fakultet na teritoriji carevine. Te 1883. godine u septembru, Avram odlazi u Krakov i u Austrougarskoj carevini, 29. januara 1887. godine s/če zvanje doktora medicine.
Poljska je u 19. veku bila podeljenja između Rusije, Pruske i Austrije, nezavisna država Poljska s/če tek posle Prvog svetskog rata. Dve godine kasnije u potrazi za poslom sa suprugom Ružom, pošao je u Siriju, ali se kao veliki zaljubljenik u šah zadržao u Beogradu. Brzo su ga ubedili da je Šabac pravo mesto za njega, gde dolazi 1890. godine. Kao lekar opšte prakse, tokom leta radio je u Koviljači, a kao odbornik izborio se da se uvedu arterski bunari u Šapcu, /me je doprineo jako zdravlju naroda. Nastanili su se u Rabadžiluku, sada je to ulica Vlade Jovanovića, na početku ulice sa desne strane, u kući Rada Pavlovića, preko p**a kuće Nikole Petrovića gde su se uselili 1894. godine.
Upravo u toj kući je bila ordinacija i tu je instaliran prvi rendgen aparat ne samo u Šapcu, već i u Kraljevini Srbiji. Doktor Vinaver doneo ga je iz Beča 1897. Godine i to samo dve godine nakon što je Rendgen otkrio x-zrake. Poznanstvo, prijateljstvo i saradnja sa Vilhelmom Konradom Rendgenom omogućilo je stanovnicima tada male varoši da koriste rendgen i to pre kralja i pre Beograđana, a Šapcu da uće u istoriju rendgenologije i radioterapije kao prva varoš u kojoj je bio u upotrebi rendgen aparat.Humanost je nešto što se podrazumevalo uz njegovo ime. U ratovima sanitetski o=cir koji se is/cao velikom požrtvovanošću.
Odlikovan je 1913. godine, a već 1914. godine, u Valjevu, gde je službovao, Austrougari ga osuđuju na smrt. Iz dokumenata 15. korpusa austrougarske vojske saznalo se da je 17. novembra 1914. godine dr Vinaver saslušan uz pomoć prevodioca, jasno je da nije želeo, iako je znao nemački. Dokument o saslušanju nije potpisao sve dok mu nisu preveli na srpski. Tražio je da mu izdaju overen prepis „kako bi se mogao pravda/ pred svojom Vladom“. Presude nije izvršena zahvaljujući povlačenju neprijatelja. Doktor Avram Vinaver, lečeći srpske vojnike od tifusa i sam je dobio istu. Tifus je uspeo da pobedi, ali ga ta bitka previše potrošila. Preminuo je 24. avgusta 1915. godine od malarije u Đevđeliji, a po sopstvenoj želji sahranjen je u zajedničkoj grobnici.
Foto/Ilustracija/Printscreen

02/01/2024

KO JE ČOVEK KOGA SU NEMCI OBESILI TIK ISPOD ZIDINA ŠABAČKE TVRĐAVE
Mnogi šapčani koji posećuju obalu Save skoro svakodnevno, teško mogu nazreti tablu visoko postavljenu na zid šabačke tvrđave koju nemo stoji i svedoči na vreme kada je patnja i smrt bila svakodnevica. Slova na tabli su davno izbledela i običnom prolazniku ne n**e ništa sem davnih obrisa događaja potpuno nepoznatih današnjim generacijama. Ali šta piše na tim zaboravljenim pločama i ko je "Dobrosav Radosavljević Narod" donosimo vam u sledećem tekstu.
GORNJA PLOČA
"Na ovom mestu za vreme okupacije postojao je po zlu nemački logor u kome je bilo nekoliko građana Podrinja i drugih mesta naše otadžbine. Iz njega je streljano preko hiljadu Jevreja i nekoliko stotina naših građana".
DONJA PLOČA
"Ovde je strahovito mučen i javno obešen 1942. godine narodni heroj Dobrosav Radosavljević "Narod" sekretar SK.KPS i organizator ustanka u Podrinju. Odavde je posle mučenja odvedena i streljana u Klenku 1942.g Vera Blagojević narodni heroj.
23.X.1954.g Građani Šapca
"Dobrosav Radosavljević Narod" je rođen 1921. godine u Salašu Noćajskom, kod Mačvanske Mitrovice. Poticao je iz mnogočlane zamljoradničke porodice, u kojoj se gajio opozicioni politički duh. Posle osnovne škole koju je završio u rodnom selu, učio je šegrtsku školu za obućara.
Zbog lošeg materijalnog stanja, mnogočlane porodice nije mogao da se školuje i ako je imao veliku želju za znanjem. Šegrtsku školu je završio za dve umesto tri godine. Uz to, učio je i esperanto, a kasnije je naučio i francuski jezik. Dosta je čitao, pa je počeo i da se zanima za marksističku literaturu. Bio je član Radničke čitaonice u Laćarku, kod Sremske Mitrovice, gde su neki komunisti razvijali revolucionarnu aktivnost.
Godine 1938, sa sedamnaest godina, se zaposlio u Beogradu. Odmah po zaposlenju, uključio se u rad sindikata i bio član Saveza kožarsko-prerađivačkih radnika pri Ujedinjenim radničkim sindikatima (URS). Pošto je bio član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), bio je biran u rukovodstvo SKOJ-a kožarsko-preradivačkih radnika.
Pored Beograda, kratko je radio i u Sarajevu i Kragujevcu, a potom se opet vratio u Beograd. I u ovim mestima je učestvovao u revolucionarnom radničkom pokretu. Bio je veoma zapažen govornik na zajedničkim političkim, kulturnim i drugim skupovima revolucionarne, antifašističke, radničke i studentske omladine. Godine 1938. je primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i izabran u članstvo Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd. Zbog svog dobrog govorništva dobio je partijski nadimak „Narod“, mada su ga u rodnom mestu u mladosti zvali „Coka“.
Novembra 1940. godine, revolucionarnu aktivnost je nastavio u rodnom kraju, postavši sekretar Okružnog komiteta KPJ za Podrinje. Tada je aktivno radio na jačanju postojećih i stvaranju novih partijskih i skojevskih organizacija, a posebno se angažovao na radu sa radnicima i seljacima na omasovljenju antifašističkog pokreta u okrugu.
Posle okupacije Jugoslavije, 1941. godine, Okružni komitet pod njegovim rukovodstvom pokreće akciju prikupljanja oružja, koje je ostalo posle kapitulacije Jugoslovenske vojske. Kasnije, u toku priprema za oružani ustanak, organizovao je sakupljanje sanitetskog materijala i održavanje kurseva prve pomoći, stvarao je omladinske udarne grupe i dr. Pošto je bio u stalnoj vezi sa Pokrajinskim komitetom KPJ za Srbiju, nekoliko p**a je dolazio u okupirani Beograd. Pod njegovim rukovodstvom, održana je 29. juna Okružna partijska konferencija KPJ za Šabac, kojoj su prisustvovali Mile Ivković i Vukica Mitrović i na kojoj je odlučeno da se formira Mačvanski partizanski odred.
Od održavanja konferencije, pa do formiranja Mačvanskog odreda, sredinom jula 1941. godine, Dobrosav je obišao skoro ceo Podrinjski okrug. Sastajao se sa svim manjim grupama boraca, koje su čekale da stupe u Odred. Posle formiranja Odreda, Dobrosav je zajedno sa članovima Štaba Odreda, aktivno učestvovao u pripremama i razradi planova akcija, u kojima je Odred učestvovao. Učestvovao je i u pripremanju i detaljnoj razradi plana prvog napada na Bogatić, 7. avgusta 1941. godine. Kasnije je izvesno vreme bio i zamenik političkog komesara Mačvanskog odreda.
Posle Prve neprijateljske ofanzive, krajem 1941. godine, Dobrosav se povlačio zajedno sa Mačvanskim odredom, ka jugu. Kada je u decembru 1941. godine, naredbom Vrhovnog štaba odlučeno da se Odred mora vratiti na teren Mačve, Podrinja i Pocerine, Odred je bio podeljen na manje čete, kako bi lakše prošao kroz neprijateljsku teritoriju.
Krajem decembra, Dobrosav se zajedno sa grupom partizana, u kojoj je bio Nebojša Jerković, komandant Odreda, nalazio u selu Bela Reka, kod Šapca. Dana 27. novembra ova grupa se podelila na dva dela. Grupa u kojoj se nalazio Dobrosav, tada je otišla ka Pocerini, dok je druga grupa, u kojoj se nalazio Nebojša Jerković, ostala u Beloj Reci i iste noći bila otkrivena od ljotićevaca i uništena.
Dobrosav se potom došao u selo Dobrić, gde je našao sklonište u kući seoskog grobara Jakova i Jele Petrović. Ovi ljudi imali su hrabrosti da u svoju siromašnu kuću prime „ozloglašenog komunistu“ i „vođu komunističkih bandi“ i on je kod njih uspeo da provede dva i po meseca. Za slučaj opasnosti oni su mu pripremili sklonište. Za prolaznike, koji bi ga videli on je bio „švercer duvana“ iz Rađevine.
Tokom boravka u Dobriću, Dobrosav je uspeo da uspostavi kontakt sa komunistom Žikom Erčićem i drugim aktivistima Narodnooslobodilačkog pokreta u Dobriću. Pošto je kuća Petrovića bila sigurno skrovište, Dobrosav se vremenom opustio. Jednog dana, kada Jakov i Jela nisu bili u kući, u kuću je došao jedan četnik iz Dobrića, sa namerom da kupi duvan od „švercera“. Kada je četnik ušao u kuću, Dobrosav je uspeo da pobegne u dvorište i pobegne iz Dobrića. Potom se prebacio u selo Petkovicu, gde su ga istog dana, 14. marta, zarobili četnici i potom predali Gestapou u Šapcu.
Istragu nad Dobrosavom u Šapcu, su vodili agenti Specijalne policije iz Beograda i agenti Gestapoa. Pred agentima se nalazio obiman materijal koji je teretio Dobrosava – podaci iz saslušanja komunista koji su hapšeni tokom 1940. i 1941. godine u Šapcu i Beogradu, kao i podaci, koji su nađeni prilikom zarobljavanja partizana. Agenti su imali i veliki broj dokumenata nađenih kod Nebojše Jerkovića, posle njegove pogibije.
Iz svega ovoga agenti su znali da je Dobrosav jedan od glavnih komunista u Šapcu i nad njim su vršili neviđenu torturu u nameri da otkrije svoje saradnike. Uprkos svim mučenjima, islednicima nije nikoga odao, iako je kao sekretar Okružnog komiteta poznavao gotovo svakog člana i simpatizera KPJ u Podrinju. Za vreme istrage, boravio je u logoru, koji se nalazio u Šabačkoj tvrđavi, na Savi. Pošto islednicima ništa nije želeo da otkrije, istraga je bila neuspešno završena i on je osuđen na smrt vešanjem. Obešen je 3. aprila 1942. godine u krugu logora, u prisustvu ostalih logoraša, među kojima je bio i njegov otac Stevan. Prilikom izvršenja vešanja, javno je klicao slobodi, Narodnooslobodilačkoj borbi, Komunističkoj partiji, Sovjetskom Savezu i dr.
Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 5. jula 1952. godine, proglašen je za narodnog heroja.

02/01/2024

https://www.youtube.com/watch?v=l7lE3bIF7Xs

Voditelj: Marija JocićGosti: Zoran Gačić i Miroslav Živanović (Grupa građana Pobeda za Mačvu)

02/01/2024

POSLEDNJI UČESNIK ATENTATA U SARAJEVU
Atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. godine često se poistovećuje samo sa Gavrilom Principom, čovekom koji je tog sudbonosnog dana pucao. Ipak, ovaj tada maloletni mladić u svom naumu nije bio sam! Jedan od njegovih saboraca poživeo je do 90-ih godina!
Na današnji dan 1914. dogodio se atentat koji je zauvek promenio lice Evrope – pripadnik Mlade Bosne, Gavrilo Princip u Sarajevu je ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Mesec dana kasnije počeo je najveći vojni sukob koji je istorija do tada videla posle koga svet više nije bio isti.
Atentat na nadvojvodu često se poistovećuje samo sa Gavrilom Principom, čovekom koji je tog sudbonosnog dana pucao. Ipak, ovaj, tada maloletni mladić, u svom naumu nije bio sam!
U samom atentatu učestvovalo je sedam osoba. Oni su bili raspoređeni po maršruti od polja, gde su se održavali manevri, do Gradske većnice u Sarajevu.
Nakon atentata, Gavrilo Princip i ostali atentatori, kao i brojne osobe koje je Austrougarska policija identifikovala kao saradnike, bili su uhapšeni i osuđeni u momentu kada je oružje već uveliko zveckalo Evropom, a svet hrlio u sukob nezapamćenih razmera.
Petorici zaverenika izrečena je smrtna kazna, dok su trojica (uključujući i Gavrila Principa) s obzirom na to da su po Austrougarskom zakonu bili maloletni, dobili maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora.
Sudbina jednog od njih naročito je interensantna!
Od atentatora do ministra
Vasu Čubriloviću u Sarajevu je suđeno zajedno sa braćom Veljkom i Brankom. Učitelj Veljko Čubrilović osuđen je na smrt.
Vasa je mladost spasla smrtne kazne. On je 1914. imao samo 17 godina i osuđen je na 16 godina najstrožeg zatvora. Kaznu je izdržavao u Sarajevu.
Posle Prvog svetskog rata i raspada Austrougarske monarhije, krajem 1918. Čubrilović je oslobođen. Naknadno je završio gimnaziju, a zatim i Filozofski fakultet i postao profesor istorije. Doktorirao je 1929. godine istoriju na Beogradskom univerzitetu, na temu “Bosanski ustanak od 1875—1878”. Godine 1939. je primljen za vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Učesnik u stvaranju istorije, Čubrilović je završio kao njen hroničar.
Za vreme Drugog svetskog rata, Vaso je ponovo uhapšen. Širio je antinemačku propagandu i odbio da prihvati mesto na Beogradskom univerzitetu za vreme okupacije. Bio je u logoru na Banjici sve do kraja 1943 godine kada je pušten.
Posle rata, Vaso Čubrilović posvetio se političkoj karijeri. Bio je minister poljoprivrede, kasnije i šumarstva i redovan član SANU. Bio je dobitnik Oktobarske i Sedmojulske nagrade, kao i nosilac ordena jugoslovenske zvezde sa lentom.
Doživeo je duboku starost – umro je u Beogradu 1990. godine kao poslednji živi učesnik sarajevskog atentata.

27/12/2023

KAKO JE IZGLEDALA OPSADA ŠAPCA 1476.
Januara 1476. godine kralj Ugarske Matija Korvin šalje tri legije, sa gotovo 15 hiljada ljudi iz Budima, koje su se kopnom i brpodovima prvo spustile do Beograda,a potom uzvodno do Šapca.Do Šapca su trupe mađarskog kralja stigle 12. januara 1476- godine.Vojska je odpočela sa opsadom grada.Šabačku tvržavu je tada od Mađara branio Ali-beg.On je pre Decembra 1457 poslao u Šabac brojnu vojsku. Gradska posada je bila opremljena topovima i municijom, potpuno sporemni za zimske uslove, a ljudi i stvari su bili u podrumima unutrašnjeg grada.Sa mađarske strane su bili vojni zapovednici Vuk Grgurević-Zmaj Ognjeni Vuk,Pavle Kinjaži i Vlad Drakul. Na spoljnim obalama opkopa, Matija Korvin je podigao logor za kopnenu vojsku, da spreči kontakt posade sa spoljnim svetom. Na licu mesta građene su baliste i katapulti.Takođe su pravljeni i pokretni zakloni koji su lancima pomerani ka gradskim zidinama.Uporno bombardujući grad, kralj je naterao posadu da se povuče iz spoljašnjeg u unutrašnji grad. Borbe iz neposledne blizine i bombardovanje nastavili su se naredna 22 dana. 2. februara stigao je u neposrednu blizinu grada Ali beg Mihalogluđ, ali je kralj sa vojskom krenuo Turcima u susret.Mađari su ispalili par hitaca iz topova na Turke. Matija Korvin se poslužio lukavstvom. Prvo je forsirao frontaslni napad, potom je povukao vojsku dublje u poѕadinu, kako bi izmorena posada grada odahnula, a onda je pod okriljem noći napao tvrđavu preko brodova prislonjenih uz zidine sa bokova. Izmorena posada nije više mogla da pruži otpor. Posle nekoliko nedelja Matija Korvin je napokon 15. februara osvojio

27/12/2023

ШТА ЈЕ RIPIDA I ČEMU SLUŽI?
Ripida, Ripide, Ripidon je ceremonijalni bogoslužeći rekvizit u pravoslavnoj crkvi kojim se teraju sitni insekti sa evharistijskog hleba i vina. Izrađena je od lakog metala ili drveta u obliku diska, kvadrata, romba, krsta ili zvezde na dugoj dršci. Na njoj je dvostrani prikaz serafima sa šest krila (pa se naziva i heksapterigon εξαπτέρυγον) ili heruvima koji su oko Gospoda Isusa Hrista i koji mu služe. Rade se obično u paru.
U upotrebi je još od prvog veka naše ere pa do danas. U liturgijskim služebnicima se govori da ih dva đakona drže sa obe strane Časnog prestola, i mašu sa njima, simbolišući heruvime koji lete oko Časnih darova. Pored toga, prethode Časnim darovima na Velikom vhodu, nose se na Litijama, pojedinim momentima u arhijerejskoj službi, kao i u svim važnijim slučajevima. Ripidama se osenjuje i grob upokojenog arhijereja. Kada nisu u upotrebi čuvaju se u apsidi crkve.
Ripide u koptskoj, jermenskoj i još nekim pravoslavnim crkvama po obodu imaju male metalne obruče ili zvona koja proizvode zvuk kiji je himna anđela Bogu. Analoga ripidi u zapadnom hrišćanstvu je flabelum.

27/12/2023

RELJEF NA FASADI PRVE NARODNE APOTEKE U ŠAPCU
Prolazeći Gospodar Jevremovom ulicom često nismo u mogućnosti da zapazimo detalje na zgradama koji se nalaze daleko od očiju prolaznika a jedinstveni su i zanimljivi kao i istorija našeg grada.
Zgrade su ukrašavane zbog lepote, ali ornamenti nikada nisu imali samo puku dekorativnu vrednost. Oni su bili, pre svega, statusni simbol, preko kojeg je vlasnik zgrade poručivao čime se bavi i kakvog je statusa. Ako je bio industrijalac, na fasadu zgrade je postavljao nešto što označava industriju, bankar je isticao simboliku novca. Tako se ovi ukrasi na kućama mogu podeliti u tri grupe.
Prvu čine likovni elementi, razne bordure i girlande koje uokviruju vrata i prozore i služe samo da ulepšaju zgradu. Sledeća kategorija su reljefi, koji nose različita simbolička značenja.
Zgrada Prve narodne apoteke se nalazi u Šapcu, u ulici Gospodar Jevremova br. 23., namenski projektovana i građena zgrada za potrebe apoteke i stanovanje vlasnika. Zidana je za apotekara Iliju Rankovića, a po projektu arhitekte A. Jankovića 1928. godine.
Ulična fasada je rešena sa naglašenim centralnim rizalitom, blago konveksnim u spratnom delu i ravno rešenim u prizemnom delu i mecenini, gde je celom širinom i visinom provučeno stakleno platno u metalnom ramu. Spratni deo rizalita je sa tri prozorska otvora međusobno odvojena tankim poluobličastim stubićima. U vrhu, u nivou krova je atika kao balustrada oivičena sa dva stuba koja nose vaze. Levo i desno od rizalita ulična fasada je rešena simetrično, sa dva balkona na spratnom delu.
Reljefi asociraju na staro, antičko vreme, period vraćanja klasičnim vrednostima. Najčešće predstavljaju vrline koje bi vlasnik hteo da istakne i sebe da pokaže u lepom svetlu istine, pravde, pobede... Neki simboli su ezoterijske prirode, jer su mnogi vlasnici šabačkih zdanja, viđeni ljudi iz sveta industrije, ekonomije, politike ili umetnosti, pripadali raznim ezoterijskim redovima. Tada je bio običaj da se to istakne.
Ideje za ukrase na srpskim zgradama stizale su najčešće iz srednje Evrope, Mađarske, Austrije, ali primetan je uticaj iz Francuske, Italije, Engleske, u zavisnosti od toga gde se ko i od vlasnika, i od umetnika školovao i čemu je bio naklonjen.
U ono vreme nije bilo kiča. Vlasnik kuće, novi industrijalac ili bankar, možda nije poznavao niti izučavao istoriju umetnosti, ali je dobro znao ko to najbolje zna, pa je i potom angažovao najboljeg umetnika.
Najbrojnija, ili bar najslikanija, kategorija ukrasa na zgradama, ipak, su različite skulpture. Pošto su ove zgrade o kojima pričamo iz doba neoklasicizma, romantizma, secesije, srećemo Hermesa, Apolona, a vrlo često Veneru, kao uzor ženske lepote. Te skulpture radili su naši najveći vajari toga vremena.

27/12/2023

ZAŠTO DUŠAN SILNI NIJE I DUŠAN SVETI
Iako to većina ljudi ne zna, car Dušan nije jedini Nemanjić koji nije proglašen svetim. Pre njega, ista sudbina zadesila je i kralja Radoslava (1228–1234) i kralja Stefana Uroša I (1243–1276). Ipak, car Dušan je najpoznatiji, a svakako najznačajniji vladar srpske srednjovekovne države kog je kanonizacija zaobišla, a istoričari obično navode bar četiri glavna razloga za to.
Car Dušan “Silni” kako ga danas zovemo, bio je sve ono što je srpska vlastela čekala vekovima – sposoban, hrabar i odlučan.
Dao im je priliku da osvajaju, šire se i donose ratni plen. Zato i ne čudi što je najveći broj srpskog plemstva, nezadovoljan popustljivom politikom prema Bugarskoj i Vizantiji, u sukobu Dušana i njegovog oca, tadašnjeg kralja Stefana Dečanskog, stao na stranu mladog kraljevića.
Najranije u jesen 1330. godine došlo je do otvorenog sukoba sina “mladog kralja” Dušana i oca kralja Stefana Uroša III Dečanskog. Iz ovog sukoba, Dušan je izašao kao pobednik i oca je zatočio u tvrđavi u Zvečanu.
Neposredno nakon Dušanovog krunisanja Stefan Dečanski je umro 11. novembra 1331. i sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Visoki Dečani. Iako je zvanično umro prirodnom smrću postoje izvori koji tvrde da je Dušan popustio pred navaljivanjem moćne vlastele i odobrio, ako već i nije naredio, da se njegov otac pogubi.
Ako se ovo zaista dogodilo, onda je izvesno da to ne bi moglo da prođe bez znanja crkve koja u tom slučaju ubicu nikako ne bi mogla da proglasi za sveca.
Reč je o najmanje uverljivom razlogu – činjenici da je bežeći od kuge, car Dušan na Svetu Goru doveo svoju suprugu Jelenu. Bilo je to u zimu 1347/1348 i na taj način Dušan je svoje najbliže spasao “crne smrti” zatvorivši ih u najbezbedniji mogući karantin – ostrvo, ali je ujedno predstavljalo i skandalozno kršenje ozbiljnih crkvenih normi po kojima ženska noga ne sme da kroči na Svetu Goru.
Ako ćemo iskreno i ako je verovati našim starim zapisima, to se zapravo i nije dogodilo jer su Jelenu sve vreme boravka tamo nosili u nosiljci, ali svejedno predstavlja, po mišljenju nekih, neoprostiv prestup zbog kojeg Dušan nije kanonizovan.
Car Dušan bio je jedan od prvih vladara Evrope koji su uvideli opasnost od turske najezde. Pokušavao je da na to upozori ostale onovremene vladare i okupi zajedničku vojsku koja bi se suprotstavila osvajačima, ali za tako nešto na Istoku nije bilo naročito sluha. Zato se Dušan okrenuo Zapadu i, pre svega – Vatikanu.
Vodili su se pregovori sa papom Inoćentijem VI, a kako bi osigirao mir sa ugarskim kraljem Lajošem I Velikim i dobio pomoć u ratu protiv Turaka, car Dušan je izgleda bio spreman da svoju porodicu, kao i ceo narod prevede u katoličanstvo.
Na kraju, pregovori su propali, i Nemanjići i Srbi su ostali pravoslavci, pa je sve ostalo samo na nivou priče što svakako nije dovoljan razlog da neko ne bude kanonizovan.
Četvrti razlog je, po mišljenju najvećeg broja istoričara, zapravo ono što je presudilo da Dušan Silni ne postane i Dušan Sveti.
Za vreme najvećeg teritorijalnog osvajanja, država cara Dušana prostirala se na teritorijama današnje Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Grčke, Albanije, delovima Hrvatske, Bosne i Hercegovine i naravno, Srbije. Ili, ukupno preko 250.000 kilometara kvadratnih prostora na kome su živeli Srbi, Bugari, Grci… Zato i ne čudi želja ovog Nemanjića da se proglasi za cara.
Problem? Titulu cara mogla je da mu da jedino nezavisna crkva tj. ona podignuta na novi patrijaršije. Sve od vremena Svetog Save srpska pravoslavna crkva bila je arhiepiskopija pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije.
Dušan, praktičan kakav je bio, jednostavno je zaobišao ovaj problem i srpsku crkvu proglasio patrijaršijom, a srpskog arhiepiskopa Joanikija – patrijarhom koji je onda mogao da da carsku krunu.
Carigrad je reagovao bacivši 1350. godine anatemu na srpsku pravoslavnu crkvu koja je na četvrt veka prekinula odnose dveju sestrinskih verskih zajednica.
ronično, ali i simbolično, izmirenje se dogodilo prilikom obeležavanja 25 godina od smrti cara Dušana 1375. godine. Tada je upriličena svečana ceremonija u manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena, a službu su držali zajedno srpski sveštenici i izaslanici vaseljenskog patrijarha.
Crkve su se, osim službe, tada udružile i u još jednom pitanju – osudi cara Dušana i njegove “gordosti”. I srpski i vaseljenski patrijarh složili su se da su upravo Dušanove pretenzije dovele do raskola među sestrinskim crkvama i, jednostavno rečeno – da je on kriv za sve!
Naravno, srpska crkva se nije odrekla statusa patrijaršije i ostala je nezavisna, ali se ironično, nije libila da cara Dušana osudi zbog činjenice da ju je na taj nivo uzdigao. I eto jednog razloga da najvećeg srpskog srednjovekovnog vladara ne uvrsti u “Imenik Srba svetitelja”.

27/12/2023

DR MIHAILO DUNJIĆ - PRVI SPECIJALISTA HIRURGIJE U ŠAPCU
Mihailo Dunjić rođen je u Čačku 29. marta 1874. godine. Onovnu školu završio je u Kruševcu, a gimnaziju u Čačku. Nakon zaršene gimnazije upisuje i završava u roku Filozofski fakultet u Beogradu, gde je neko vreme bio asistent na predmetu Botanika.[3] Kao državni pitomac upisao se 1897. godine na Medicinski fakultet u Gracu, gde je i doktorirao 1903. godine. Hirurgiju je specijalizirao u Berlinu.
Po povratku sa studija u Srbiju stupio je u vojnu službu i po ukazu Ministarstva unutrašnjih dela postavljen je 21. juna 1903. godine za lekara sreza zviškog, okruga požerevačkog. Nedugo zatim, 7. septembra 1903. godine dobija čin rezervnog sanitetskog poručnika. Nakon dve godine, 8. marta 1905. godine postavljen je za lekara sreza golubačkog, okruga požarevačkog. Krajem aprila 1906. godine postavljen je za lekara sreza posavo-tamnavskog.
Aktom ministra unutrašnjih dela u Šabačkoj okružnoj bolnici 1906. godine osnovano je Hirurško odeljenje, koje je u početku imalo dve sobe sa po 16 kreveta, operacionu salu i previjalište U skučenom prostoru i sa malobrojnim bolničkim osobljem Mihailo Dunjić odmah se dao u nabavku najneophodnijih instrumenata, sterilizatora i operacionog rublja. Kao veoma odgovoran čovek, on je o svom radu podneo pisani izveštaj ministru unutrašnjih dela. Izveštaj je objavljen u časopisu Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1907. godine. Narednih godina dr Dunjić radio je sve više i uspešnije. Povećavao se broj operacija i poboljšavala njihova struktura, pa je ovo odeljenje postalo veoma ugledno u Srbiji. Za šefa Hirurškog odeljenja okružne bolnice u Šapcu postavljen je 16. avgusta 1910. godine.
Za vreme Prvog balkanskog rata bio je hirurg Drinske divizije prvog poziva, a za vreme Drugog balkanskog rata bio je šef Hirurškog odeljenja stalne vojne bolnice u Bitolju.
Za vreme Prvog svetskog rata bio je komandir zavojišta Drinske divizije prvog poziva, gde se borio za živote teških ranjenika i tifusara. Zajedno sa bolnicom povlači se preko Albanije sve do Krfa gde je osnovao prvu savezničku bolnicu. Na Solunskom frontu u Banjici kod Soluna bio je komandant bolnice Prve armije.
Nakon završetka rata, kao sanitetski major vraća se u Šabac. Početkom januara 1920. godine Mihailo Dunjić postavljen je za upravnika šabačke bolnice.
Kralj Aleksandar I Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Petra Pešića, unapredio je u čin sanitetskog potpukovnika Mihaila Dunjića 10. marta 1924. godine.
Svojim nesebičnim zalaganjem doprineo je da Šabac dobije još jedan zdravstveni objekat, koji je pred Drugi svetski rat podignut, a za vreme rata dovršen i useljen.
Upravnik šabačke bolnice bio je sve do 1936. godine.
Mihailo Dunjić je bio jedan od osnivača i predsednik Društva za čuvanje narodnog zdravlja. Zahvaljujući njemu, društvo je u blizini Šapca izgradilo letovalište za siromašnu decu.[14] Letnjikovac je otvoren 1921. godine i imao je tri barake sa 70 kreveta, trpezariju, kupatila sa kadama i tuševima. Iz godine u godinu društvo je proširivalo delokrug svoga rada i uvećavalo broj svojih članova, a u letnjikovcu je svake godine bilo sve više dece.
Mihailo Dunjić je bio veoma obrazovan. Govorio je i pisao na namačkom, francuskom i engleskom jeziku, a čitao i prevodio se grčkog i latinskog jezika. To mu je omogućilo da prati stranu literaturu i da se usavršava. Učestvovao je na svim stručnim sastancima: Prvom kongresu srpskih lekara i prirodnjaka održanom u Beogradu od 5. do 7. septembra 1904. godine, Prvi sastanak srpskih hirurga 1907. godine, Prvi jugoslovenski sastanak za operativnu medicinu 1911. godine, kao i na svim kongresima jugoslovenskih hirurga do 1937. godine.
Pored profesionalnog rada, bio je veliki dobrotvor i društveni radnik. Bio je stalni član Srpskog lekarskog društva, osnovao je letnjikovac za siromašnu decu u Šapcu, bio je inicijator podizanja nove bolnice u Šapcu, osnivač i dugogodišnji predsednik Društva za čuvanje narodnog zdravlja, jedan od osnivača Šabačke biblioteke i čitaonice, inicijator pokreta za savremeno i higijensko uređenje gradova, bavio se zdravstvenim prosvećivanjem u Posavini i Podrinju, pomagao je ruske izbeglice iz 1917. godine.
Bio je potpredsednik Radikalne stranke, pa opozicioni radikal, a propali pokušaj stvaranja Jugoslovenske radikalne zajednice odveo ga u prevremenu penziju.
Za dugu i savesnu službu odlikovan brojnim visokim domaćim i stranim odlikovanjima. Mihailo Dunjić je preminuo 8. avgusta 1937. godine u Šapcu u 63. godini života. Sahranjen je na Donjošorskom groblju u Šapcu.