Ipress Šabac

Ipress Šabac Ipress Portal je nezavisni i slobodni digitalni medij čija je uloga distribucija vesti i događaja TVOJ GRAD - TVOJ PORTAL

OTVARANJE IZLOŽBE "FILUM"Otvaranje izložbe „FILUM“, petoro profesora sa kragujevačkog Filološko-umetničkog fakulteta, Ne...
16/01/2025

OTVARANJE IZLOŽBE "FILUM"

Otvaranje izložbe „FILUM“, petoro profesora sa kragujevačkog Filološko-umetničkog fakulteta, Nebojša Nes Savović, Vidan Papić, Bojan Otašević, Vladimir Ranković, Milica Antonijević.

Petak, 17. januar u 19 časova galerija Kulturnog centra Šabac.

Trajanje izložbe od 17. januara do 27. januara 2025.

PRVA ŽENA PILOT U SRBIJIOno što srpsku istoriju izdvaja od ostalih jesu heroji i heroine koje su ispisale stranice jedno...
15/01/2025

PRVA ŽENA PILOT U SRBIJI

Ono što srpsku istoriju izdvaja od ostalih jesu heroji i heroine koje su ispisale stranice jednog vremena, obeleživši živote mnogih generacija. U amanet su nam ostavili priče, anegdote, uspomene i sećanja vredna prepričavanja. Brojne žene su nam ulepšale odrastanje. Mnoge su učinile dobra dela, ali nisu želele da se za to zna. Jedna od njih je i Danica Tomić, prva žena pilot u Srbiji.

Oblaci su bili njeno obdanište a avioni njene igračke. Lepa vest je ta da je pre dve godine Radmila Tonković, naša novinarka objavila knjigu pod nazivom ‘Nebeske heroine sveta’ u kojoj je opisan i život Danice Tomić. Štaviše, preko 2000 sudbina žena iz celog sveta koje su svojim letovima ispisivale istoriju su sabrane baš u ovom neverovatnom štivu. Malo je informacija o životu ove dame, ali su njene akrobacije u vazduhu bile i te kako prepoznatljive javnosti.

Danica je bila supruga vojnog pilota iz Prvog svetskog rata, Miodraga Tomića koji je zadužio naš narod zbog njegovog neprocenjivog udela na Srpskom frontu i to baš na početku Cerske bitke, a uz njegov renome je stajala činjenica da je pripadao prvoj klasi od šest pilota školovanih u Francuskoj daleke 1912. godine.

Svoju veliku ljubav prema letećim furijama preneo je i na svoju suprugu koja je 1928. godine dobila letačku dozvolu u Vazduhoplovnom centru u Šatou kod Pariza, a par godina kasnije je i položila ispit za turističkog pilota i postala prva žena u Jugoslaviji sa letačkom dozvolom.

Zapisi govore da je Danica imala sve osobine koje su bile neophodne i poželjne za jedno takvo odgovorno zanimanje. Zbog svoje temperamentne i neustrašive naravi, avionom je upravljala staloženo, a kako bi začinila ovu sjajnu aktivnost zabeležena je kao prva žena koja je u vazduhu izvodila lupinge – pune krugove aviona, odnosno svima poznate kao petlje.

Nažalost, nakon što je njen suprug pao u zarobljeništvo u Drugom svetskom ratu, sa posledicama i bolnim sećanjima, preselio se u Ameriku zajedno sa Danicom gde su nastavili svoj život bez daljih uzbuđenja, ali zapamćeni po svojim neverovatnim vazdušnim akrobacijama.

Danica je u moru istovetnosti ostala redak primer originalnosti i jedinstvenosti, a uz njeno ime stoje hrabrost i velika želja za uzbuđenjima. Divimo joj se jer će heroine poput nje i dalje živeti u sećanjima i pričama za neke buduće, znatiželjne generacije pilota

HAČIKO - NAJVERNIJI PAS NA SVETUHačiko je pripadao rasi pasa akita inu, koja potiče iz Japana, a naučnici su dokazali da...
15/01/2025

HAČIKO - NAJVERNIJI PAS NA SVETU

Hačiko je pripadao rasi pasa akita inu, koja potiče iz Japana, a naučnici su dokazali da su oni jedna od najstarijih rasa na svetu. Veliki su i snažni, a obično su bronzano-bele boje. Za vreme Drugog svetskog rata u Japanu se znatno smanjio broj akita, jer se njihovo krzno koristilo za pravljenje vojničke odeće.

Hačiko je rođen 1924. godine, a njegov vlasnik je bio Hidesaburo Uena, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Tokiju. Svakoga jutra kada je profesor Uena išao na posao, Hačiko ga je pratio do železničke stanice Šibuja. Kada bi voz krenuo, Hačiko se vraćao kući. Voz kojim se profesor vraćao sa posla pristajao je u stanicu u 17 časova, a njegov veran pas ga je uveliko čekao. Ova rutina se nastavila sve do maja 1925. godine kada je jednog dana Uena umro na fakultetu i nikad se nije vratio kući. Hačiko je ipak proveo narednih devet godina čekajući gazdu kod železničke stanice.

Ljudi koji su tu radili, redovno su mu davali hranu i vodu i svi oni su bili zadivljeni ovim iskrenim prijateljstvom. Godinama potom, jedan student profesora Uena čuo je za Hačikovu vernost i odlučio da napiše članak o tome. Ubrzo potom u skoro svim novinama objavljivane su priče o Hačiku, te je on vremenom postao simbol lojalnosti za japanski narod.

Hačiko je uginuo 8. marta 1935. godine blizu Šibuja železničke stanice. Ovaj pas je potom prepariran i dan danas je izložen u Nacionalnom naučnom muzeju Japana u Tokiju, a spomenik mu se nalazi pored spomenika njegovog gazde Hidesaburoa Uena. Koliko je Hačiko značio Japancima, govori i sama činjenica da mu je aprila 1934. godine podignuta bronzana statua na mestu gde je uvek čekao svog prijatelja.

ISTORIJAT ŠABAČKE BOLNICELokacija na kojoj se nalazila prva šabacka bolnica sagradjena davne 1826. godine nije pouzdano ...
15/01/2025

ISTORIJAT ŠABAČKE BOLNICE

Lokacija na kojoj se nalazila prva šabacka bolnica sagradjena davne 1826. godine nije pouzdano poznata, pretpostavka je da se nalazila na istom mestu gde je veca i modernija bolnica iz 1865.godine, a reč je o objektu koji je od 1981.godine Medjuopstinski istorijski arhiv.

Ta nova bolnica raspolagala je sa 64 krevet rasporedjena u četiri sobe po šesnaest kreveta. Taj prostor nije bio dovoljan da podmiri potrebe grada sa okolinom, koristili su se barake dobijene reparacijom za proširenje kapaciteta, a do Drugog svedskog rata u zakup uzimala se i kuca doktora Koste Nikolića. Gradnja nove bolnice koja je bila neophodna pocela je uoči Drugog svetskog rata. Danas je to napusteni, devastirani objekat stare hirurgije, koji godinama čeka na rekonstrukciju.

Neka sila birala je neizvesnost za ovaj objekat, kako na pocetku u vreme kada je nastajao, tako i danas. Danasnje neizvesnosti smo svi svedoci, a u prilog cinjenice o neizvesnosti sa pocetka izgradnje prisetimo se teksta iz januara 1942.godine objavljenog u Vremenu, gde se izmedju ostalog kaze da je izgradnja nove bolnice pocela uoči Drugog svetskog rata, da se stiglo do krova i tu stalo. Nastavak radova cekao je dve godine.

Ono sto priču čini posebnom i drugacijom jeste ideja na koju je došao tadasnji predsednik opštine gospodin Branko Petrovic.
Svestan nužnosti da se bolnica sagradi, ali i činjenice da ce zajam za taj posao tesko dobiti, znao je da se sami moraju organizovati i pomoci. Bolnica je značila gradjanima Podrinja i gospodin Branko odlučuje da pomoc potrazi od svih gradjana Podrinja.

Završetak radova zahtevao je oko 1.200.000 dinara tadasnjih, a tih dana u Šabac je stiglo 30 vagona šećera za potrebe stanovnistva na teritoriji Podrinja. Predsednik opstine tada iznosi svoj predlog, da se samo za tih 30 vagona cena šecera poveca za 4 dinara po kilogramu i tako obezbedi potrebnih 1.200.000 dinara za završetak radova na bolnici.

Stanovništvo je prihvatilo predlog, a sredstva su deponovana po nalogu predsednika opstine kod Hipotekarne banke u Šapcu i koriscena isključivo za placanje radova vezanih za završetak bolnice.
Nova bolnica imala je osamdeset soba, parno grejanje, lift, centralno i dva sporedna stepeništa. Nova zgrada bolnice u obliku razvučenog slova p, bila je najveci objekat u Podrinju.

I KRALJ PETAR MUČIO MUKU SA KREDITIMAPeriod vladavine kralja Petra I Karađorđevića vezuje se za procvat građanskih prava...
14/01/2025

I KRALJ PETAR MUČIO MUKU SA KREDITIMA

Period vladavine kralja Petra I Karađorđevića vezuje se za procvat građanskih prava i sloboda, kao i stvaranje građanskog društva u Srbiji.

Malo je ipak poznato da je ovaj kralj živeo samo od plate koju je za svoj “rad” dobijao od Vlade. Tako se dogodilo da je za udaju svoje ćerke kralju Petru hitno bilo potrebno 200.000 dinara. Za pomoć se obratio Lazi Pačuu, tadašnjem ministru finansija.

Zvučni neverovatno, ali priča kaže da kralj toliku sumi nije imao. Smislio je da uzme novac iz državne kase odmah, a da mu se iznos posle odbija mesečno od plate. Ovaj predlog ministar je odbio!

“Ne može! Umre kralj, ne daj bože, a smrtan je kao svi mi. Ko će onda da vrati dug državnoj kasi?! Zna se, Laza! Ili, političari nateraju kralja da abdicira. Ko će da plati dug?! Opet Laza! ”— ovako je ministar obrazložio svoju odluku.

Gospodin Laza je savetovao kralja da podigne kredit, jer Vlada jedne države nije tu da ispunjava želje vladara. Priča kaže da je kralj Petar nije naljutio već je novac zaista uzeo od banke. Laza Paču ponudio je da mu bude žirant.

NAPAD PANIKE - DAVLJENJE U SOPSTVENIM MISLIMAPanični napad kao specifična forma anksioznih poremećaja u principu je anks...
14/01/2025

NAPAD PANIKE - DAVLJENJE U SOPSTVENIM MISLIMA

Panični napad kao specifična forma anksioznih poremećaja u principu je anksioznost koju osoba sama stvara i to ponavljanje ide do te mere da osoba koja pati od paničnih napada oseća da je zarobljena u začaranom krugu i često je sasvim nemoćna da shvati šta se tu ustvari dešava i kako da sa tim izađe na kraj.

Jednom kada ste već osetili anksioznost bez nekog vidljivog razloga, onda je moguće da izgradite ankziozni stav prema potencijalnim budućim anksioznim epizodama. U tom slučaju, mislili biste nešto poput: „ Bilo bi baš grozno da budem anksiozn.“ A misliti na ovaj način vodi u anksioznost (setimo se izreke: Strah se strahom hrani)!

Zatim na sledećem nivou , vi opažate nastojaću anksioznost i misli: „ Ovo je baš gadno, sada postajem anksiozan“. Ovako mišljenje vodi do povećane anksioznosti koja je okidač za sledeću misao:“O ne, sada već gubim kontrolu, šta ako se onesvestim, ili uspaničim, ili dobijem srčani udar, ili počnem da se ponašam potpuno ludo? “ To bi bilo užasno.

Anksioznost je na ovaj način ponovo uvećana, što vodi do još drastičnijih anksioznih misli, i tako u krug. Bitno je obratiti panžnju na činjenicu da se ovaj obrazac odvija veoma brzo. Toliko brzo da osoba bude svesna narastajućeg osećaja panike.

Bez prisustva anksioznog stava koji glasi da je anksioznost, i sve njene posledice, grozna i nepodnošljiva, panika se ne bi pojavila čak i ako bi osoba ubrzano disala i unela u organizam previše kiseonika!

Dakle anksiozni stav , odnosno mišljenje jeste ono što valja prepoznati i promeniti kako bi se sprečili panični napadi. Međutim, veoma mali broj ljudi je upućen u ove činjenice. Zato se mnogi i dalje sklanjaju od situacija povodom kojih se mogu osetiti anksiozno, neki piju ili uzimaju lekove kako bi umanjili anksioznost, što na kratke staze može da pomogne, ali ne leči uzrok anksioznosti i paničnih napada.

Jednom kada budete razumeli svoje uzroke možete efikasnije da se suprostavite sa njima. Ono što ne treba da uradite je da izbegavate aktivnosti i ljude koji izazivaju panične napade kod Vas. Nemojte odugovlačiti sastanak sa nastavnikom svog deteta zato što ne želite da razgovarate sa njim/njom, nemojte da izbegavate promocije ili reklame na ulici samo da ne bi ste stupili u konverzaciju. Ako izbegavate ovakve aktivnosti zbog paničnog napada to će samo produbiti Vaš problem.

Vežbanje je uvek dobar početak da krenete. Vežbanje oslobađa endorfin i oslobađa Vas briga i agresije. Sve ovo će pomoći da se osećate bolje i da imate bolje mišljenje o sebi. Kao dodatak vežbama možete naučiti i razne tehnike opuštanja kao što su meditacija i joga. Svi ovi načini su odlični za širenje pozitivnih vibracija kroz um i telo.

Još jedan odličan način da se izborite sa negativnim efektima paničnih napada je da pretvorite negativne misli u pozitivne. U suštini Vi učite da ne mislite o potencijalnim stvarima koje mogu da krenu po zlu i fokusirate se samo na krajnji uspeh koji možete da postignete. Dok aktivno i svesno menjate Vaš misaoni šablon Vi ćete smanjiti fizički odgovor Vašeg tela na panični napad.

Anksioznost predstavlja agresiju budućnosti ili nekog mračnog, bolesnog, nekontrolisanog predviđanja iste na sadašnjost, tako da treba da uradite nešto da ostanete u sadašnjem trenutku.

Ako ste sa prijateljem koji zna o čemu se radi, moglo bi da pomogne kad bi vam to i govorio naglas. Dišite duboko, iz abdomena. Budite svesni senzacija, koliko god kolosalno grozne bile. Priznajte sebi da imate napad panike i podsetite se da će se on okončati za deset minuta ili manje.

ŠABAČKE KAFANE - TEŠMANOVIĆA KAFANAŠabac je imao pre svega značajne trgovačke kafane u kojima su se sklapali poslovi i p...
14/01/2025

ŠABAČKE KAFANE - TEŠMANOVIĆA KAFANA

Šabac je imao pre svega značajne trgovačke kafane u kojima su se sklapali poslovi i proslavljali poslovni uspesi. Život u Šapcu je naročito aktuelan 15. maja i 21. semptembra. Prvi datum se odnosio na izvoz svinja i palocija iz Mačve i ostatka Zapadne Srbije za Austo-Ugarsku, drugi na izvoz šljiva i žita. Na Donjem šoru su se nalazile kafane Šopron, Tešmanovića han, Zlatni Prag, Slavija, Šaran, Beli orao. Šopron po glavnom mestu za ondašnji izvoz svinja.

T. Tešmanović bio je od sinova čuvenog Tešmana Soldatovića, trgovca svinjama iz Bastava, iz vremena kad je još ostalo upamćena izreka „Plaća kao Tešman svinje“.

Agenti i trgovački pomoćnici su tokom godine ugovarali posao sa stočarima iz okolnih sela, svako za svoj rejon, a onda bi svako sa svoje strane krenuo sa generacijom svinja, dakle odgovarajućim palocijama ka Šapcu. Usput su stajali kod odredjenih domaćina, na takozvanim štacijama a stočari bi za prodata grla dobijali obilete. Obileti su bili neka vrsta priznanica, za naplatu po izvozu. Skele za trgovinu su se otvarale svega dve sedmice, i vrhunac trgovačke sezone u Šapcu bio je dakle po zaključenju svih poslova, 15. maja. Upravo u to vreme kafane su igrale odlučujuću ulogu, medju kojima i Tešmanovića kafana.

KAKO JE UKRADEN SANDUK SA TELOM ČARLIJA ČAPLINA Glumac Čarli Čaplin je umro na Božić 1977. godine u 88. godini. Ta vest ...
13/01/2025

KAKO JE UKRADEN SANDUK SA TELOM ČARLIJA ČAPLINA

Glumac Čarli Čaplin je umro na Božić 1977. godine u 88. godini. Ta vest rastužila je milione njegovih fanova širom sveta, ali ne koliko događaj koji je usledio…. Tri meseca nakon sahrane neko je ukrao telo slavnog komičara iz njegove grobnice u švajcarskom selu Corsier-sur-Vevey.

Čarli Čaplin je jedno od najprepoznatljivijih lica u istoriji filma. Američki filmski institut ga je stavio na 10. mesto na listi 100 najvećih glumaca dvadesetog veka. Pored toga, ovaj umetnik je bio i režiser, scenarista i producent i jedan od najvećih komičara svih vremena.

Svakako je najpoznatiji po liku simpatičnog i dobroćudnog skitnice Čarlija koga i danas prepoznaju i vole milioni ljudi širom sveta. Ipak, manje je poznato i da se poslednji “filmski obrt” umetnikovog života dogodio nakon njegove smrti!

Filmska krađa

Čarli Čaplin je umro na Božić 1977. godine. 1. marta 1978. sanduk sa telom je ukraden iz grobnice na švajcarskom groblju. Policija je otpočela istragu, a sve se odvijalo pod budim okom javnosti iz čitavog sveta.

Ispostavilo se da su telo ukrali Romana Vardasa i Ganča Ganeva, poljski i bugarski automehaničari u pokušaju da iznude novac od Čaplinove udovice Une O’Nil. Njoj je stigao zahtev za otkup od 600.000 dolara, ali ucenjivači sigurno nisu očekivali njenu rekaciju! Naime, kada je čula koliko traže, Una je rekla kako bi njen suprug “mislio da je njihov zahtev smešan”.

Ipak, ni lopovi nisu odustajali. Nakon inicijalnog šoka, pretili su da će, nakon Čaplinovog tela, oteti i njihovo dvoje najmlađe dece. Policija je telefonske pozive snimala, ali u prvo vreme nikako nije mogla da uđe u trag zločincima.

Kraj potrage

Istraga je trajala pet nedelja i konačno je dala rezultate. U velikoj policijskoj akciji policija je uspela da uhapsi dvojicu otmičara i pronađe kovčeg sa glumčevim telom koje su zločinci zakopali u polju na oko kilometar i po od Čaplinove porodične kuće u Korsieru.

Jedanaest nedelja nakon krađe, telo Čarlija Čaplina ponovo je položeno u grobnicu u blizini Ženevskoj jezera. Ovog p**a, sanduk je ostavljen ispod debelog sloja betona kako bi se sprečili mogući ponovni pokušaji pljačke.

Što se tiče pljačkaša, ispostavilo se da je reč o političkim izbeglicama iz Istočne Evrope. Sudilo im se za pljačku groba i pokušaj iznude- Vardas je dobio četiri i po godine teškog fizičkog rada, a Ganev 18 meseci.

PISMO JAČEM - POSLEDNJE REČI ZORANA RADMILOVIĆAZoran Radmilović odigrao je tačno 299 predstava “Radovana III”. Uoči jubi...
13/01/2025

PISMO JAČEM - POSLEDNJE REČI ZORANA RADMILOVIĆA

Zoran Radmilović odigrao je tačno 299 predstava “Radovana III”. Uoči jubilarnog 300. izvođenja već je bio u bolnici. Zapravo i 299. predstavu odigrao je samo snagom volje. Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio.

Jedno njegovo otvoreno pismo koje je poslao moćnicima koji su hteli da sklone njegovu predstavu sa repertoara danas je i neka vrsta Zoranovog testamenta glumištu. Napisao ga je za NIN 1981. godine, ali objavljeno je tek 1985.

Prenosim ga u celosti:

“Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.

Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.

Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.

Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.

Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo p**a sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.

Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…

Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.”

Vaš uvek i do kraja, Zoran Radmilović

CRVENI FENJERI ŠAPCAHajde da se ne lažemo: prostitucije je bilo od kako je sveta i veka. Dobro, ne baš od kako je sveta ...
13/01/2025

CRVENI FENJERI ŠAPCA

Hajde da se ne lažemo: prostitucije je bilo od kako je sveta i veka. Dobro, ne baš od kako je sveta i veka, ali svakako od kako je civilizacije, od kako je ljudska vrsta počela da gradi gradove i da od njih stvara centre svog postojanja na ovoj planeti.

Stav vlasti prema ovoj vrsti zanata ostaje prilično misteriozan i protivrečan - prostitucija je svakako bila zabranjena i nezakonita, te postoje dokumenta da su pojedine žene bile podavljene u Savi i tako kažnjene za svoj nedostatak morala. S druge strane, već sredinom XIX veka, nemoćne da u potpunosti suzbiju rastuće tržište bluda, vlasti su ga legalizovale.

To znači da je nastao i pravilnik koji je podrazumevao nedeljne zdravstvene preglede svih zaposlenih u javnim kućama, budući da je najveći javni problem bio širenje zaraza i polno prenosivih bolesti, u godinama (vekovima) bez ikakvog oblika zaštite od istih. Godine 1871. svojevrsno Ministarstvo unutrašnjih poslova Kneževine Srbije organizovalo je "raspis javnog rada bluda i bludionica", kada su svi radnici i kupleraji morali biti "pravno zavedeni", a glavna javna kuća je krajnje romantično prozvana "Zavodom za ljubav". Pored domaćih, rumunskih, bugarskih i turskih prostitutki velika ekskluziva (da ne kažemo "starlete") bile su otmene kurtizane iz austrougarskih zemalja koje su dolazile periodično.

Koliko (ni)smo daleko otišli za dvesta godina govore sama umetnička poznatih beogradskih "raskalašnih dama" - Marija Vlahinja, Maca Šabčanka, Joka Šabčanka, Mica Stanica, kako je jednom prilikom pisao Politikin Zabavnik.

Pravila koja zvanično važe i danas uvedena su 1929. godine, pod vođstvom generala Petra Živkovića. Ove godine je, naime, započela Šestojanuarska diktatura, odnosno apsolutistička vladavina kralja Aleksandra I Karađorđevića. Time su crveni fenjeri pogašeni, makroi koji su se bunili - pohapšeni, ali je zato usledila nova navala epidemija polnih bolesti.

Šabac je takođe posle Prvog svetskog rata dobio je neke nove izazove sa kojima je trebalo da se izbori kao što je naglo širenje veneričnih oboljenja.

Seksualne radnice su izgubile pravo i obavezu na lekarske preglede te je sredinu treće decenije XX veka u Srbiji obeležio rekordan broj obolelih od gonoreje, sifilisa i prateće menažerije. Tragedija se ogledala u tome što bolest nije pogađala samo prostitutke i njihove mušterije, već i njihove porodice i decu putem odeće i sanitarija usled nedovoljno razvijene svesti o bolestima i sredstava za ličnu higijenu.

Kako je Šabac grad rastao i kultivisao se a udžerice koje su služile kao javne kuće i skloništa prostitutkama bile rušene, tako je i najstariji zanat polako zamro, ili se bar sklonio sa dnevnog svetla u predgrađa, pod mostove, tamo gde možemo da se pravimo da ne primećujemo.

SUJETA, MOJ OMILJENI GREHŠta znači biti sujetan? Sujeta ili taština je pojam koji ima negativnu konotaciju. Kada kažemo ...
12/01/2025

SUJETA, MOJ OMILJENI GREH

Šta znači biti sujetan? Sujeta ili taština je pojam koji ima negativnu konotaciju. Kada kažemo za nekoga da je sujetan to smatramo negativnom karakteristikom njegovog / njenog karaktera. Svi ljudi su sujetni, bez izuzetka, ali se ljudi razlikuju u stepenu izraženosti njihove sujete.

Sujetne osobe su preosetljive na kritiku. One svaku kritiku doživljavaju intenzivno, lično, kao znak odbacivanja. Ako kritikujete sujetnu osobu ona će postati ljuta i povređena i osećaće se odbačeno. Sujetna osoba žudi za prihvatanjem i odobravanjem od strane drugih. Sujetna osoba je osoba gladna ljubavi. Sujetna osoba se oseća nevoljeno a ne ume da voli sebe u zadovoljavajućoj meri. Zato ona traži potvrdu svoje vrednosti od strane drugih ljudi. Spolja može delovati arogantno, nadmeno i samouvereno. Dok iznutra se oseća nesigurno, povređeno, usamljeno, odbačeno, besno i prazno.

Zašto je sujeta “slast za ego”?

Kada sujetna osoba osvaja druge ljude, dobija njihove komplimente i divljenje, ona procveta. Oseća se kao da je na sedmom nebu. Ti uzbudljivi, ekstatički osećaji moći, lične vrednosti i prihvaćenosti dižu njen ego u nebesa. Osećaj ličnog trijumfa je jako uzbudljiv, prijatan i eksicitirajući kao droga. Osoba lako postaje zavisna od njega i teško ga se odriče. Problem je u tome što svi ti osećaji (kao i svi drugi) ne mogu da traju dugo. Za sujetu važi poznata narodna izreka: ko visoko leti, nisko pada. Kada prestanu aplauzi, divljenje i prihvatanje, sujetna osoba ostaje bez svoje duševne hrane i ponovo zapada u stanje apatije, umerene i hronične potištenosti (distimije), koja može biti praćena povremenim epizodama očaja.

Zašto je sujeta “otrov za dušu”?

Sujeta je “otrov za dušu” jer sprečava prirodan kapacitet osobe da se razvija i dostigne svoj krajnji cilj ličnog i spiritualnog razvoja a to je sloboda od ega. Sloboda od ega ne znači gubitak ega, jer je to nemoguće. Sloboda od ega znači distanciranje od ega, svest da ego postoji ali da je ego samo ego a ne suštinska odlika nečijeg identiteta. Ego je samo filter kroz koji posmatramo sebe, druge i svet. Iako imam ego ja sam mnogo više od njega.

Od čega se sastoji ego?

Ego je dečija i kulturna tvorevina sa kojom smo se identifikovali tokom razvoja. Ego se sastoji od niza kulturnih i porodično uslovljenih vrednosti, uloga i identiteta. Ego ne možemo razoriti niti izbrisati iz našeg uma, ali ga možemo prevaziđi. Možemo se izdići iznad njega, tako što ćemo uvideti da ego nije suština našeg bića. Svako ima ego ali niko od nas nije ego.

Sujetna osoba je osoba koja je centrirana na svoj ego. Ona ne vidi da ona može da postoji izvan svog ega. Zato je tako fragilna i preosetljiva. Dokle god osoba veruje da je ona ego, ona neće biti u stanju da sebe prihvati bezuslovno i oslobodi sebe ropstva sujete.

Kada osoba bezuslovno prihvati sebe ona oseća duševni mir, spokoj, celovitost, radost i iskrenu ljubav prema sebi, drugima i svetu. To je ljubav bez očekivanja i interesa. Volim zato što postojim a ne zato što želim da posedujem nešto ili nekoga. Kada osoba shvati i doživi da nije svoj ego ona više ne žudi za prihvatanjem od strane drugih. Više ne teži savršenstvu. Može slobodno i udobno da živi u svojoj koži jer se više ne identifikuje čvrsto sa svojim ego programima, stečenim identitetima i uverenjima. Takva osoba je svesna sebe, ali je i dalje nesavršena. Ali to više nije problem. Nesavršenost joj ne smeta, jer se više ne vezuje za ego.

Osnovni ego program je: vrediš onoliko koliko te značajni drugi prihvate i potvrde. Kada postanemo svesni tog programa i prestanemo da ga sledimo, postajemo slobodni od ropstva sujete. Ego program je onaj u koji veruju deca. To je program kome smo naučeni i trenirani od rođenja pa sve do odraslog doba. Ego program kaže: budi ono što drugi kažu da ti jesi, oni bolje znaju od tebe kakav si i koliko vrediš. To je naravno iluzija. Ko može da vas bolje zna od vas samih? Ne može niko.

Kako možemo prevazići ego i sujetu?

Tako što ćemo zaviriti u sebe i potražiti odgovore iznutra. Koje odgovore tražimo? Tražimo da odbacimo iluzije o tome ko verujemo da jesmo. Kada odbacimo te iluzije ostaje ono to stvarno jesmo. To se ne može opisati rečima jer to nije koncept već doživljaj. Doživljaj da nismo ego oslobađa i uvodi nas u svet prave samospoznaje i unutrašnjeg mira.

SLUČAJ U KOM CRKVA DOZVOLJAVA KRAĐUIako crkve danas načelno zagovaraju slogu i međusobnu saradnju u prošlosti to baš i n...
12/01/2025

SLUČAJ U KOM CRKVA DOZVOLJAVA KRAĐU

Iako crkve danas načelno zagovaraju slogu i međusobnu saradnju u prošlosti to baš i nije bilo tako. Tokom osvajanja teritorija, naročiti strah postojao je od skrnavljenja mošti svetitelja od strane “nevernika”.

Zato se u prošlosti, još i pre raskola hrišćanskih crkvi, a naročito posle, deo velikodostojnika zalagao za prenos najvećih hrišćanskih relikvija sa Istoka, gde su napadi vojski drugih religija bili češću, na Zapad gde bi one mogle da se “s dužnim poštovanjem” čuvaju. Ako kojim slučajem to donese i odgovarajuću finansijsku korist i prestiž crkvi, bio bi to samo pokazatelj da je Božija volja pravilno ispunjena.

Tako je u istoriji zabeležen i jedan, za crkvu, prilično neverovatan fenomen – “sveta krađa”, na latinskom “furta sacra”. Reč je “opravdanim” slučajevima krađe tj. prenosa moštiju svetitelja iz nadležnosti jedne crkve u nadležnost druge.

Priča ide ovako – nekom verniku u snu bi se ukazao svetitelj i rekao mu kako nije srećan mestom na kome se nalazi njegovo zemaljsko telo i želi da bude prenet negde drugde.

Kako se obično, crkva koja ima mošti ne bi dobrovoljno odrekla relikvija, pribegavalo se angažovanju trgovaca koji bi onda, uz obećanje Božije milosti i još više, bogate nagrade, krišom prenosili mošti preko pola sveta u okrilje druge crkve.

Jedan od najpoznatijih slučajeva “svete krađe” svakako je prenos moštiju Svetog Marka iz Aleksandrije u Veneciju gde se i danas nalaze. Trgovcima iz tog grada u snu se javio Sveti Marko i rekao im da želi da njegovo smrtno telo bude u njihovom gradu. Oni su se tada uputili u Aleksandriju i iz tamošnje crkve ukrali mošti.

Kako je Aleksandrija u tom trenutku bila pod upravom muslimana, legenda kaže da su trgovci mošti sveca sakrili pod svinjsko meso koje su prevozili. Jednom kada je kontrola naišla, islamski carinici nisu hteli da diraju ovaj tovar i tako je Sveti Marko završio u Veneciji.

Slična sudbina zadesila je i zemaljske ostatke Svetog Nikole koje su, u vreme turskih osvajanja, najverovatnije ukrali italijanski pirati i iz Mira u Maloj Aziji i preneli u Bari u Italiji gde se i danas nalaze.

PRVA VATERPOLO UTAKMICA U ŠAPCUPlakat je 1955. godine informisao građanstvo o dešavanjima koja ih očekuju 21. avgusta na...
12/01/2025

PRVA VATERPOLO UTAKMICA U ŠAPCU

Plakat je 1955. godine informisao građanstvo o dešavanjima koja ih očekuju 21. avgusta na Savi.

Tek osnovani plivački klub "Trgovački" u saradnji sa Društvom za telesno vaspitanje "Partizan" organizovali su plivačko prvenstvo Šapca.

Nakon nadmetanja u plivačkim disciplinama na programu je bila i vaterpolo utakmica. Prvi put u istoriji grada bila je zakazana vaterpolo utakmica. Protivnik reprezentaciji grada bila je ekipa JNA.

Da bi ovaj sport došao u naš grad, najviše se angažovao profesor fizičkog vaspitanja Miodraga Šešića, poznatijeg kao Biba. Veliki trud Bibe da vaterpolo dođe u grad na Savi, učiniće ga začetnikom vaterpola u Šapcu.

Prva vaterpolo utakmica odigrana je u reci Savi. Sastav koji je odigrao prvu utakmicu u istoriji za vaterpolo reprezentavije grada činili su: Đukanović, Popović, Šarić, Osećanski, Savčić-Alja i braća Lopičić. Trenerska palica pripadala je Šešiću- Bibi.

VEĆI UNOS VOĆA - PA NE BAŠ TAKO GENIJALAN PLANRežimi ishrane koji se zasnivaju na većem unosu voća i povrća uz mali doda...
11/01/2025

VEĆI UNOS VOĆA - PA NE BAŠ TAKO GENIJALAN PLAN

Režimi ishrane koji se zasnivaju na većem unosu voća i povrća uz mali dodatak proteina i ugljenih hidrata dugoročno ne donose rezultate, tvrde naučnici s američkog Univerziteta Purdju.

Oni su otkrili da ljudi koji dan započnu voćem ili voćnim sokom, tokom obroka unesu i do 100 kalorija više od onih koji to ne čine. Razlog tome je što jedenje voća ili povrća pre svakog obroka samo otvara apetit i podstiče glad te vas tera da pojedete još više.

Prosečni unos kalorija na dan kod onih koji pokušavaju da se zasite voćem i povrćem na kraju je i do 400 kalorija veći, izvestili su istraživači. Oni su otkrili kako je mnogo pametnije rešenje započeti obrok proteinima poput ribe ili mesa uz dodatak salate.

Teorija kako će vas voće i povrće zasititi do te mere da ne osećate glad nije istinita, a to se posebno odnosi pijete li sokove od voća i povrća. Pokazalo se da se 34 posto učesnika u ovom istraživanju koji su pili voćni sok pre obroka ugojilo između 1,5 i 2,5 kilograma bez obzira na to jesu li bili normalne težine ili povećane.

Iako nutricionisti savetuju što češće jesti voće i povrće, ljudska ishrana se ne sme bazirati na njima jer su našem telu potrebne konkretne kalorije kako bi ono dobro funkcionisalo.

PREŽIVEO 70 RANA U DANUBudimir Davidović bio je učesnik Balkanskih i Prvog svetskog rata, kao podnarednik srpske vojske....
11/01/2025

PREŽIVEO 70 RANA U DANU

Budimir Davidović bio je učesnik Balkanskih i Prvog svetskog rata, kao podnarednik srpske vojske. Samo u jednom boju zadobio je sedamdeset rana, ostao bez ruke i preživeo bombu bačenu na njega. Ipak, ništa ga nije moglo pripremiti za strašnu sudbinu koju je dočekao nakon rata.

Budimir Davidović je početak Prvog svetskog rata i opšte mobilizacije dočekao kao prekaljeni ratnik. Ovaj tada dvadesetčetvorogodišnji mladić iz Lučana već je vojevao u oba Balkanska rata stekavši rep**aciju hraborg i neustrašivog vojnika i među saborcima i među komandom.

I tako, kada je ostareli kralj Petar pozvao, Budimir se odazvao. Učestvovao je tokom Prvog svetskog rata u više borbi protiv Austrougara i bugarskih vojnika. Prošao je Albansku golgotu, stigao do Krfa, tamo se oporavio, i bio jedan od učesnika proboja Solunskog fronta.

Budimir je bio izviđač. Ulazio je duboko u neprijateljsku teritoriju, šunjao se i snimao Bugare i Austrougare i nekako, uvek uspevao da se neopaženo vrati.

Junak sa 70 rana

Početkom 1918. javio se u jurišnu četu i tu je prilikom napada na položaje Krvavi Zub – Obla Čuka, Kravice – Zapadni Veternik. Ispostavilo se, poslednji put!

Budimir je bio ranjen sa sedamnaest uboda u borbi prsa u prsa! U toku borbe na njega je bačena ručna bomba zbog koje mu je amputirana desna ruka i u bolnici je izvađeno iz njegovog tela sedamdeset četiri parčeta od bombe.

Za njegov podvig čulo se nadaleko. Za svoje junaštvo odlikovan je najvišim vojnim odlikovanjima, sa dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Ordenom Legije časti, Ordenom Belog orla s mačevima, Obilićevom medaljom za hrabrost i Albanskom spomenicom.

Dok se oporavljao u bilnici posetio ga je francuski general Gijom. Priča kaže da je on skinuo sa svojih grudi Orden francuske Legije časti i pružio ga Budimiru.

- Junače, ti više nego ja zaslužuješ da nosiš ovo visoko odlikovanje. Hiljadili se takvi junaci - rekao je general.

Strašna sudbina “pobednika”

Nakon oslobođenja i povratka u Srbiju, Budimira je snašla sudbina mnogih njegovih saboraca koji su ostali invalidi. Onako bez ruke bio je prisiljen da radi u nadnici kod drugoga, a kao invalid nije mogao mnogo. Ipak, ljudi su ga držali iz sažaljenja.

Posle je nosio mleko u Čačak, bio monopolski kontrolor, služitelj u poreskoj upravi… sve samo da preživi.

A sa godinama je bilo samo još teže… Bolesnog i za rad nesposobnog, svi su ga zaboravili. O ovome svedoči i potresno pismo koje je, sured okupacije, 24. aprila 1942. Bogoljub uputio predsedniku srpske vlade Milanu Nediću.

“Molim vas da mi se dodeli nešto pomoći pošto nemam nikakvih drugih prihoda, star sam i sakat, umirem od gladi na čačanskoj kaldrmi sa ženom i još dvoje sitne dece.”— napisao je Budimir. Doživeo je duboku starost. Umro je 1980. u 90. godini života u Čačku gde od 1992. jedna ulica nosi njegovo ime.

Address

Šabac
15000

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Ipress Šabac posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Contact The Business

Send a message to Ipress Šabac:

Videos

Share