29/10/2023
Reka boje zemlje „Uskokovićeva reka“
Autor: Radica Gavrilović, zapis iz 2016. g
Enciklopedija na obali Toplice, podno manastira Svetog Nikole svake godine se otvara u isti dan, prekrivena je bisernim kapima Nebeskim , laticama belim. Mirisom tamjana okvirena su sabrana dela i poglavlja večitog došljaka Kuršumlijskog. Koji je ispisao oporuku „ Nisam mogao da podnesem propast Srbije“, i zaplovio je u večnost „Rekom boje zemlje“ Te reči eksplozivno zvuče čitav jedan vek, nose krik duše koji se čuje svaki dan kao opomena. Vremena protekla prekrivena srebrnim pahuljama sa iluminiranim slovima. Kao safir plavi, suza pada.
Da li je Milutin Uskoković, taj mag od reči poslednji put, ’915. zamislio da je reka zaleđena i pokušao Labudov ples da oživi. U njegovim očima, ostao je san u kome nema mesta za čizme koje gaze zemlju mu voljenu. Izgovorio je reči koje niko danas izgovorio ne bi „Ja sam kriv ..“
Slivaju se suze niz Davidovo lice, oplakuje li sebe, vreme, ili velikog pisca? Pokušava na istom mestu na obali Toplice, da zamisli Sunce, Mesečovo oko, avion pun staza životnih, granice koje se brišu, polomljene mačeve i viezove koje gube sve. Istorija sei danas ponovlja. Korak po korak i opet stigoše strašne godine. Ekseri prikucani, ceo niz stoji. Toplo Sunce ne može da ih otopi, ekseri veliki ko divovi a reč nejaka. Čeka se „ruka pravde“
Jedan potez, jedan zvuk zvona sa svetog Nikole, u Nemanjinoj prvoj prestonici samo da se oglasio zaključio je David , ali na zgarištu zvona nema kaže sebi. A, slike prošlosti samo naviru u njegovim očima, pokraj Toplice dok stoji:
Akcija teče kao reka puna oniksa Veliki mag od slova Uskoković, korača, brzo, misli se roje. Pitanja mu se nižu, izgovara reči: „Katran ovaj odakle dolazi koji su to ljudi koji ga raznose. Ima li pesme koja je jača od zvukova ovih? Slavuj neka se oglasi, bosiljak nek zamiriše, eliksir za životno nadahnuće, dragi kamen iz oka nastali. Zemlja u kojoj loza raste, neka otvori dušu za granu na kojoj plodovi zre. Ko mi to ubija nadu i gazi mi snove. Ne mogu da podnesem propas zemlje mi voljene“, ponavlja doktoru , koji ga hrabri,
„Milutine, hodaj da zaboraviš, na steni sediš sam. Ne gasi svetlo, iz školjke biser ne bacaj“
„Ne nalaze se novi prostori, pod kišobranom malim“, kaže Uskoković.
Toplica, samo nadolazi kao, njegove misli raste. Gde se ta ljubav zemlje Srbije sakrila, zašto ga ta Voljena ruka nije zaustavila? Da je njegova Babet bila pored njega, ispunila bi praznine možda.. Može li nešto da smiri uzavrle misli, i krivicu izbriše. Odabrao je da na talasima ode u večnost , da ga čamcem ponesu daleko. Skok, krik duše u oktobru, ’915.godine.
Zvona sa Presvete Bogorodice Kuršumlijske, ćutala su u crvenoj zori, porušena, osakaćena .. Amajlija pokidana, biseri prosuše se niz dolinu manastirsku sami , pomešaše se sa talasima reke da okvire Cara reči u večnosti, kada ga sačuvati nisu mogli. Isti trag odabraše za svoj dom, „reku boje Zemlje“. Žar u pepelu ugasi se sasvim, za evergrin nova nota biće ali bez „feniksa“koji se ponovo rađa.
David , kraj breze stoji, vrba više nema, ni drvenog mosta, u Toplicu gleda, godišnja doba prebrojava, koja u enciklopediju mogu da stanu, i čuvaju poetsku nit Uskokovića. Tri su mesta rezervisana, azbučnim su redom okitila prostor. Zeleni listovi sa belim radama, šapat i korake prepoznatljive čekaju, ispruženu ruku da je otvori, dodirom jednim led otopi iz ’915, jesen, leto, i proleće vrati da je kao Nebo čuva i zlatom pozlati.
„ Reka boje zemlje tekla je Uskokovićevim životom“, govorila je Gabrijela, kada je juče prvi put stao na ovom mestu. „Čuješ li eho struji imitira violinu, njegove korake velike to je to ogledalo postavljeno.U njegovim očima apsraktna slika nije postojala samo , boje zemlje reka je tekla“.
„Reči kako samo naviru, jer taj dan i danas jednako živi eho taj može da meri neko ko korake njegove prepoznaje avenijom gde treperi labudov ples a Boju zemlje ova reka Toplica ima. Ima, i imala je sigurno čim joj je dao sav svoj kofer života i došljak njen večni postao.
Danas je mutna i brza Toplica, i tog kobnog dana bila je. Ovde je bio Drveni most, nema ga više. Ovde su bile vrbe, izabrao je najveću. Pogledaj sada ovde izrasla je Breza, i sada kada u ove talase bele rade spustim neće se zaustaviti kod mosta koji nosi njegovo ime, tu je samo pronađeno njegovo telo. A, on otišao poput Belog orla koji nadvisuje ove prostore daleko prateći njen trag do Crnog mora i svetli i spaja sve poput šare na Ćilimu: Kuću u Užicu, majku Sofiju, oca Mijajla, braću, voljenu Babet, predgrađe Beogradsko sa centrom, Ženevu, Sofiju, Skoplje, Prištinu, Podujevo, Kuršumlijju, Evropu, i ovo mesto podno manastira svetog Nikole..zadužbine Nemanjine, i ovu kišu današnju i tvoju želju da pronađeš odgovor baš ovde, i za sebe i za njega“, nasatvila je ona.
Došao je u Kuršumliju, tu gde se sve završilo gde se taj taj čarobnjak preselio u svet zvezda. Gabrijela donela je buket belih rada kaže uvek donese prave latice jer i one lepotom uokviruju zvezde.
„Ovo je samo potvrda da nisi morao da dolaziš do ovog mesta da bi pronašao odgovore. Dovoljno je da pomeriš zavesu koja blokira i odškrineš sve boje koje naviru, da razlikuješ sve . Sopsvena propast je mnogo teška, kao crna zemlja je. Nositi bolest kao krst svaki dan treba iz dana u dan, iz godine u godinu, izdržati, ... a propast zemlje Srbije to sigurno ubija onog čije srce treperi prepuno emocija, prepuno nadanja a kada se snovi sruše, nade nestanu. Talasi da budu spas? Gde je borba, a gde je ostati živ.. Ovde podno manastira, a Nemanja beše naš Div. Što ga neko ne podseti na njega kada je Hipodromom u Konstantinopolju, ponizan i gologlav hodao a zatim čekao priliku da se uzdigne i zacrta granice, i pokaže kako se otačestvo čuva i uvećava. No ta omča nekako, kao da nam je uvek o vratu“, zakljućila je ona a kada je videla da on ćuti, nastavila je.
„Boravio je u hotelu „Evropa“, tu su boravili: Nušić, Vojinović, Pećanac, kralj čika Pera. Svet mu se rušio, ideli su nestajali a njegovi junaci iz knjiga isplivali su kao moguće rešenje. Ko ih je u zao čas probudio, još u Skoplju, pa u Prištini a tek ovde. Kao Čehovljev, Konstantin Gavrilovič Trepljev, u Galebu, u ovom gradu osećao se opkoljen, poražen, sam, nemoćan.. On koji je napravio milion koraka do Beograda, isto toliko ispisao stranica. Sa svih strana izbijalo je osećanje krivice, što nije mogao da spreči propast otadžbine. Po obdukcijskom nalazu dr Prodanovića, stajalo je „tuberkuloza mozga“, pa neko kaže crna pošast mu je kucala na vratima . Ko kaže, možda bi ga ta čaša mimoišla. Patrijarh Pavle je imao tuberkulozu pluća, pa je preživeo. I, on bi sigurno, čovek srca čistog, dao bi Zavet. Nije to promisao Božija, niti pak kazna. Bog je ljubav, on ne kažnjava. To nije Božije delo. Ponekad pleća nam popuste a široko srce ne može više da prima .. Dole je njegov most, u parku bista a on gore među Bogovima. Nije nosio ni mač, ni pušku, samo srce koje je čisto a onda razočarenje, mislio je da će da se učvrsti mir. Celog života pratila ga je olovka od one koju majka Sofija je polomila na tri dela ili četiri. Olovka kojom je zidao kule večne velegrada, pregršt snova i iluzija. Olovkom je rukovodio poput vojskovođe, ispisivao stranice za budućnost, koje su moćnije od svih utvrđenih gradova koje poraženi mora da preda . Imao je samo 31 godinu a voljenoj Zemlji ostavio arsenal reči, zaveštao joj knjige i u amanet otavio Viteške reči „Ne mogu da podnesem propast otadžbine mi voljene...
Kiša je sve jače padala, a reka rasla. Predložila je Davidu da odu i do Evrope.. Bila je nedelja, stajli su kraj Evrope. Gledali su kako stara dama i dalje prkosi vremenu, oblepljena nekim plakatima kao da je pano, kroz ključaonicu zavirilu su unutra jer brava je izvučena.
„Da,ovde je boravio i proveo poslednje dane ovde je napisao poslednju oporuku. Ovo zdanje bilo je istih godina kao i on, napravljeno je kada je i on rođen. Unutra je postavka o Gvozdenom puku. Posle drugog svetskog rata mnogima je oduzeto sve i ona je oduzeta. Posle je pretvorena u kafanu.. Kada srebrne pahulje počnu da veju a bregovi liče na Hemngvejeve Bele slonove, obučene u kaputiće sa tatom za ruku krenule bi ja i sestra u Evropu. Tata je uvek nosio braon bundu i torbu za kupovinu boje purpura, koje i sad u selu postoje. Otvarali bi ova braon masivna vrata Kuršumlijske Evrope, koja su nosila veliku tajnu jer kroz njih su prolazili mnogi znameniti ljudi. Ovde je Nuš ić prošao i pronašao inspiraciju za „Sumnjivo lice“ a i za Hajduke, sigurno. „ prisećala se Gabrijela. „Sedeli smo uvek za istim stolom, desno od ulaza oko 11 sati. U to vreme sem zaposlenih koji su stajali u uglu levo nikoga nije bilo od gostiju. Pitala sam se uvek gde su tačno Nušić u Uskoković sedeli o kome nam je tata pričao a ’77 i ’78 o kralju Peri , Vojinoviću, Pećancu nije se glasno govorilo već šapatom . Tu sam zamišljala, Nušića kako piše. Uskokovića kako korača do Beograda, kao dečak kako pise tekstove zatim knjige postaje čak doktor u Ženevi, službenik u Skoplju i koji voli svoju zemlju kao oči svoje. Ispisuje poslednje reči ovde ali tu sliku kako skače u Toplicu bila sam dete nisam smela i mogla da zamislim prekrivala sam rukama lice da je oteram. Tih godina Toplica je bila jako divlja i nosila je sve pred sobom. Mutna Toplica i mlad pisac, građanin sveta o, ne to nije prihvatalo dete. Do dana današnjeg želim da sačuvam sliku živih ljudi, posmrtni odar je strašan. Reči „večnaja pamjat“, se ježim i dan danas. Njegova bista je prekop**a, u aleji velikana“ ...zaćutala je
David je zaključio „Sada kada bi se Nušić pojavio pitao bi prvo gde vam je Brava na Evropi, sve ste stigli da upropastite. Uskoković, bi bio ljut jer ne bi mogla da primi one „došljake“ koji vole staru arhitekturu, nešto što je svedok prošlog veka i što još čvrsto stoji... Njih dvojica nisu bili bliski, ljudi od pera ali daleki ...a potom nastavio
„Moj deda je bio došljak, on se doselio u ulicu Gospodara Jevrema, tu je rođen moj otac, ja. Ja u Beogradu nisam došljak, ali sam došljak u mnogim pesmama, pričama, u mnogim gradovima, koje obilazim. Ja sam ovde sada došljak. Došljak sam u nečijoj veri. Ja sam građanin sveta. Došljak sam u nečijoj suzi dok je brišem. Dolšljak sam u radosti i sreći mojih prijatelja mojih sugrađana, poznanika. Ja sam došljak u životu moje Džoane. Svi smo mi došljaci negde ili u nečemu i sa radošću trebamo to da prihvatamo. Vek je prošao a Uskokovićevi Došljaci su u kontinuitetu u nekoj osobi dok ih čita, i tako ko stope njegovog autora tako i one hodaju“ .
Kada je napravio pauzu upitala ga je: „Zašto si krenuo u potragu, za stazam jednog pisca, njegove staze nisu izgubljene ni u vremenu ni u prostoru. Ucrtane su živo. On slavni došljak u mom gradu“.
„Bio sam u Ženevi, pre deset godina, u Makedoniji takođe, a u Prištini nedavno posle nesrećne, 99, Srce mi se skupilo, to nije taj grad sa Tri šešira. Tri šešira znače da je grad ljudi različitih ali pod jednom kupolom Nebeskom a sada ..A, ovde došao sam da vidim, taj poslednji let, da dokučim zašto ovde u ovom gradu u ovoj reci a ne u Beogradu.., i da pobegnem od senke koraka koji me progone...
Kada su stigli do njegovog mosta, prvo su ćutali, gledali reku kako teče i kišu koja lije kao iz kabla, zadubljeni u svoje misli, a tu tišinu prva je prekinula Gabrijela, mogla je da priča satima, govorila je slikovito o svakom njegovom koraku, sve joj je bilo važno i sve je činilo celinu.
„ Ovde su ljudi u izbeglištvu 1999. živeli, ovde pod njegovim ovim mostom. Znam šta ćeš reći ono što svi davno rekli On bi ponovo učinio istio, on ne bi podneo ponovnu propast . Ne bi izdržao propast, slike života ubijaju često. Možeš da zamiliš kako svake večeri ti ljudi slušaju huk nabujale reke ili fijuk vetra ili mraz koji steže i srce i kamen i promrzle prste. Oni tu pod mostom, u kartonskoj kućici. E, brazde teškog života,.../napravila je pauzu ..
„Davide, emisija teče teče od istoka, ima konture crvenog bodeža, aktera nekih koji su je izmestili i crni trag ostavili. Brojiš sate i pratiš reku boje zemlje, koju ne može jedan razvučen kotur žice na mostu da zaustavi. Epolete zgazi i baci negde daleko, zemljom hodaj suzama mozaika“...
„ Ne, neverujem da je ovo 21 vek. Ljudi godinama grade a onda dođu drugi pa razgrade, pa sve u korov zaraste sve do srca pa bode ko nož. .. Znam da ti neće trebati više ovakav put, i da pratiš staze velikih književnika, da bi razumo. Golgota Bojićeve „Plave grobnice“ i danas po svetu ima, „Stojte Galije carske...Stojte „ kao krik duše nikli su stihovi dok je gledao svakodnevno spuštanje ratnika u večnost. Kada bi krenuo putevima Dostojevskog osetio bi šta je giljotina a u kostima Noći Sibirske...i ređala je dugo.. Dok nije počeo jako da fijuče vetar, i da se uvlači u kosti, u reči, u život.. Tu na mostu Uskokovićevom sa Gabrijelom se pozdravio, bila mu je sabrat u traganju staza Uskokovićevih...
David tu je zastao sa prisećanjima, gleda u Toplicu, spušta bele latice da ostave njegov trag u reci boje zemlje. Spiralnim stepenicama se potom uspinje do Manastira. Prolazi pored Kosturnice stradalima, tu je spomenik sa zvezdom, bez krsta a u blizini veliko groblje. . Na ogradi manastirskoj stoji ispisana poruka o načinu oblačenja.
...“pa zar umesto dobrodošlice na jedom ovakvom zdanju „ a u Sečoj Reci, iznad vrata postavljena je Mozaička ikona posvećena Svetoj Majci. Majka prikazana kao svetiteljka sa oreolom, krunom i dvoglavim orlom sa krilima. Da li je moguće da neko „majku“vidi kao prestupnicu, dok prolazi kroz Kapiju Svetu, pa pored vere i ljubavi koju nosi, da bude zaogrnuta šalom kao da je u Sahari da je štiti od peska i uvijena kao Mumija u Egipatskim piramidama. Eh, majka Sofija ovo da vidi, koja deli olovku na delove deci. . Samo u majčinom srcu ima mesta za sve i tolika snaga. Riznica je dobra. Kakav je to biser koji niže samo najlepše što svet ima a ono sve što je strašno pokušava da preživi. ..Pa da i prestupnica naiđe treba je primiti kako nas je učio Isus, „Ko nije grešan neka prvi baci kamen“. On nas učio: Ljubavi, pravdi i istini. Neće on sutra da pita koliko si p**a Mumija bila već.. Koje dobro delo si učinila, kome toplu reč uputila, čije srce dobrotom ugreja. Kome ovtvori nove vidike. Kako si se za istinu borila? Pa na svetu postoje razne vere kao najlepši cvetovi. Sve su to najlepši rubini: vera pravoslavna , katolička, protestanska, islam , budizam razne konfesije pa to su ti „Vavilonski vrtovi“ koji i dan danas žive. Ovde je na Zemlji raj, samo neki daju sebi za pravo ratovima, crnim borbaderima i crnim mislima da Pakao prave. Navodno u ime vere ratuju, a ne u ime strašnih planova. Neću da slušam rečenicu „Mi, smo Nebeski narod, mi smo taj izabrani“... Nema izabranih, samo svi treba da budemo dobri..Sve smo zaboravili, život je postao izokrenuta priča. Dozvolili smo da nam se sve uruši. Pa ćemo onda da obnavljamo.. Uskoković je živeo vek pre nas bio je: Mag, gorostas, a mi danas..
E, Uskoviću, došljače grada ovog, tvoju knjigu „Došljaci“ kao kofer nosim uvek i dok mislim, i dok na put krećem i dok pokušavam da živim, i dok me koraci iz senke prate. Došljak, je onaj koji hoda i ne staje. Ja hodam, ali boli...
zaćutao je David...Ponovo kiša i suze, stapaju se ta jezera biserna, na kraju p**a njegovog.. Sa slikom zlatnih fenjera koji se pale nad gradom /Kuršumlijom/, kreće. U Gospodar Jevremovu, stiže iscrpljen od p**a, od reči, od stvari koje se ponavljaju a treba živeti. Od senki koje u stopu prate ma koliko brzo trčao...
U crkvi Svetoga Marka, stoji kraj oltara. Odsjaj sveća, reči molitve i poj iz pevnice danima ga čuvaju od senki koraka koje su mu godinama tu negde u blizini. I adresa cvetnih polja zapisana u vekovniku prošlih dana, u „reci boje zemlje“ koju je u Kuršumliji pronašao i u enciklopediju zapisao...
