01/02/2024
Vest o smrti naseg dragog profesora Miladin Raspopovica rastuzila je sve njegove Mitrovcane, a posebno njegove ucenike, njegove gimnazijalce. Profesor, cuvar najcistojeg srpskog jezika i knjizevnisti, korena i tradicije, drug, vaspitac, otac, prijatelj, jednom recju covek, ili bolje reci gromada od coveka, odlazi u vecnost i sa sobom odnosi svu svoju neizmerno ljubav prema svojim djacima, sugradjanima, gradu... gradu u kome je doziveo golgotu, kazamat, porodicnu tragediju, grad iz kojeg je morao da ode da bi preziveo sa svojim divnom suprugom profesoricom Dusicom i cerkama, da penziju doceka tamo negde gde mu je prividno utociste, jer mu je srce vecito bilo ovde, na obalama Ibra i Sitnice. Ostace pamcenje na divnog profesora i njegovu dobrotu, osmeh i roditeljske savete, i onaj najveci-"Cvajte mi Mitrovicu i voite je"... , jer je ona za njega bila najveci dragulj. Nesebicno je pomagao u svom domenu profesionalnog opredeljenja svakome ko mu se za savet i pomoc obratio, posebno onima koji su se latili pera. Mnogi pisci i mnoga knjizevna dela na ovim prostorima su plod njegovog smena znaznja, usmeravanja i strucne kritike. Meni licno ostaje zal sto nismo zajedno zavrsili trilogiju "Kod starog bunara" , ali i sreca sto smo obe knjige podarili vama koji volite ovaj grad i koji volite knjizevnost, sto sam imao od koga da ucim, kome da se poverim i od koga savet da potrazim. Sve price zabelezene sa njim i uvemisijama i u knjigama sa za mene najvece blago. Kao dete se obradovao drugo knjizi "Kod starog bunara" , ko drug i prijatelj, manje kao recenzent, jer je ljubav prema Mitrovici iskrila u njegovim ocima dok je nestpljivo listao knjigu i upijao je divnim blagim ocima. Poslednja emisija je bila omaz njemu i njegovom delu, a u njoj je pokazao svu svoju ljubav prema Mitrovici, a posebno prema svojim djacima, koje je uvek imao u prvom planu. Voleo ih je kao svoju decu i sa tom ljubavlju otisao u legendu, kao nas profesor Kosta Vujic. Njegov amanet-"Moras ovo da nastavis" - ostace mi najveci zadatak. Vecna vam slava i hvala dragi nas profo za sve sto ste dali za nas i ovaj grad, za korene i tradiciju srpskog jezika, knjizevnisti i kulture. Mi cemo kao dobri djaci i dalje uciti kao da cete nas sutra ispitivati, kao da ste tu, kao da smo svi zajedno u onoj nasoj gimnazijskoj kosnici koja je, zahvaljujuci vama, izvela na put brojne generacije doktora, inzenjera, profesora, kutlurnih i sportskih radnika, pilota, naucnika, novinara... To je vas rezultati i nas ponos sto smo vas imalu i sto cete vecno ziveti u nasim srcima.
