Imam i ja nešto da kažem za TV dnevnik

Imam i ja nešto da kažem za TV dnevnik kratke priče

27/10/2021

IMAM I JA NEŠTO DA KAŽEM ZA TV DNEVNIK
KOD KONJA...

* Nabasah na zanimljivu raspravu u vezi našeg KONJA na Trgu Republike...da li treba da se kaže kod Spomenika knezu Mihailu ili ono naše što uvek bejaše.
U pitanju je simbolika koja asocira na divna vremena. Niko na taj način ne umanjuje značaj ONOGA ko sedi na tom konju. U srpskom jeziku, osim književnog izraza, postoji i žargonski, figurativni,...Dobro je poznata sintaksa „nisam mislio bukvalno već u figurativnom smislu“. Prema tome, pametovanje vezano za KONJA je potpuno izlišno- u prevodu, prekomerno, bezvredno, besciljno, zaludno, beskorisno!!!
NALAZIMO SE KOD KONJA- je najlepša sintagma za nas koji smo rasli 70.tih i 80.-tih u BG-u!!!
* Biti mangup, u ono vreme, je bio stil života. To nisu bili probisveti- kako pojedini tretiraju mangupluk. Neobično su mi dragi stari beogradski nazivi: DUNSTER, PACER, NOKŠIR, BEDAKLIJA, PRAŠINAR, FUKA, CRVENDAĆ, ĐOZLE, LUFTIKA, ŠMEKER...koje je i pokojni Momo Kapor pominjao u svojim knjigama- a deo su starog Beograda. Inače, to su SINONIMI koji, svakako, čine jezik bogatijim. Da li ste gledali "Lajanje na zvezde" ili čitali Kapora?!
Elita i boemi onog, starog vremena su sedeli u kafani „Dardaneli”(današnji Narodni muzej)- Nušić, Jakšić, Domanović, Sremac, Veselinović, Ilić, Glišić..., kritikujući dinastiju Obrenović (ja ih više volim od onih drugih) i gledajući pozadinu konja koga jaše knez Mihailo Obrenović smislili mesto svog okupljanja: „Kafana kod konjske guzice”. Kasnije su ostavili budućim generacijama kraći naziv "kod konja". Vidite da naziv datira s kraja 19. i početka 20. veka.
Prema puritancima koji promovišu usiljenu finoću, ispada da su čuveni Branislav, Đura, Radoje, Stevan, Janko, Vojislav i Milovan- bili nepristojni?! Zanimljivo.
Ti velikani su bili pesnici, pisci, satiričari i veoma duhoviti, a kao što je poznato- nivo duhovitosti kod čoveka, određuje nivo njegove inteligencije.
Prema tome, ovi ljudi su paradigme za sva vremena, koji su obeležili stari Beograd!
* U toj raspravi, za oko mi je zapao komentar jednog mladića koji sam pročitala i nakon čega sam se smejala i smejala i smejala:
"Zamišljam sebe kako govorim devojci koja mi se sviđa... Hej, hajde da se nađemo večeras kod Spomenika knezu Mihailu koji je oslobodio pola Srbije i koji je inače i ustanovitelj Narodnog pozorišta...i onda zamišljam sebe kako čekam i čekam i čekam i kako se vraćam kući bez da sam se sastao.😉"
Bravo!
* U svakom slučaju, naziv KOD KONJA, koji otvara iznova i iznova polemike u otvorenim i zatvorenim krugovima, prkosi lažnim moralistima i kazuje-
OSTAVITE MOJE SLAVNO POREKLO NA MIRU!

MajaGera 👊

27/10/2021

IMAM I JA NEŠTO DA KAŽEM ZA TV DNEVNIK
Zvezdara, Vračar,Voždovac- BRE
VRAČAR

* Zanimljivo je kako je Vračar dobio ime. Postoje razne verzije koje se prenose generacijski ali i jako malo istorijskih izvora koji to dokumentuju. Priča se da je tu živeo neki nevernik po imenu Vračar, zatim da su pored carigradskog druma koji je tuda prolazio živeli cigani čije su žene gatale/vračale (u ovu verziju su verovali Turci), da su tu spaljene mošti Svetog Save što nije istina jer su mošti spaljene na Tašmajdanu, mestu koje se nekada zvalo Vračar a danas-Palilula i na kraju, da je dobio ime po vrapcima kojih je bilo mnogo u to vreme, tačnije po vrapčjim poljima. Nekada ih je bilo, kao semenki u raspuklom naru a sada su, nažalost, ovaj grad naselile neke crne i zloslutne vrane koje nam piju krv. Danas, Vračaru pripadaju Istočni Vračar, Neimar i Terazije.
* Slobodno mogu da kažem da Vračar ima DUŠU u koju su utkane niti unikatne vrednosti. Oživljene su paletom boja, mirisima, ukusima, zvucima, imenima koja imaju vanvremenski značaj. Ne znam odakle da počnem. Tu su čuvene kafane: „Trandafilović“- gde je dane provodio Borislav Pekić, „Čubura“- u gradiću Pejton gde se okupljala čuburska boemština (poznati pisci, pesnici, glumci) koja je usmeno stvarala istoriju ispijajući belo vino i gde su se u „Riff“-u slušali džez i bluz, „Orašac“- u Bulevaru kralja Aleksandra gde sam sa porodicom jela odličnu teleću čorbu, „Kod večitog mladoženje“- na Crvenom Krstu gde je moj tata sedeo sa Gagom Nikolićem i Preletom- dok nije postao malo čudnjikav, i mnoge druge a bile su glavno obeležje ovog dela Beograda; Grantovac – deo Vračara koji je dobio ime po američkom konzulu Edvardu Grantu gde „teče“ Njegoševa ulica sve do Cvetnog trga gde smo, moja sestra Kaća i ja redovne gošće u kafiću „Le petit“ preko p**a JDP-a koji neodoljivo podseća na francuske barove, sa drvenim stolicama, kariranim stoljnjacima i reklamama po zidovima za aktuelnu predstavu, modni časopis ili galeriju; Beogradsko dramsko pozorište – BDP- u kome su tako dobro izvođene predstave „ Ko se boji Virdžinije Vulf“ (koja je žarila i palila na Brodveju a u ekranizovanoj drami su „razbili“ Elizabeta Tejlor i Ričard Barton), „Mačka na usijanom limenom krovu“ (snimljen je film prema drami Tenesi Vilijamsa sa Elizabetom Tejlor i Pol Njumenom u glavnim ulogama), „ Kada su cvetale tikve“, prema romanu Dragoslava Mihajlovića u kome Ljuba Šampion- Vrapče upoznaje život na više načina, roman kojim je moja majka bila oduševljena i mnoge druge predstave koje i danas imaju svoje mesto, pozorište u kome su igrali Đuza Stojiljković, a neko vreme Ljuba Tadić i Rade Marković pre nego što su prešli u Atelje 212, pozorište koje sam uvek volela; male zanatlijske radnje posebnog šarma, Kalenić pijaca na koju smo išli skoro svake subote (moja tetka Ljila je jednom prilikom izjavila: „ Mene Kalenić pijaca nije videla bez šminke“, iznervirana što se ne šminkam), pijaca koja je ohoho praznila džepove i bila „puna kao oko“ najraznovrsnijim voćem, povrćem i ostalim đakonijama , desna strana Bulevara, kada se ide ka Cvetku gde smo u Pelivanu jeli strava šampite, Lekino iliti Pašino brdo gde smo kod Pantazisa kupovali sir i kajmak (poznati stomatolozi koji su odnekud nabavljali pomenuto), Sinđa- gde su se jeli fenomenalni ćevapi i gde je moj tata, za opkladu, pojeo tepsiju baklava od kojih mu se slošilo, ali- opkladu je dobio.
* Pre Drugog svetskog rata, moj deda je imao zlatarsku radnju na Terazijama koja je srušena kada su saveznici (Englezi) bombardovali Beograd i tom prilikom usmrtili preko 2000 ljudi. Stradala je Čubura ( neki izvori tvrde da reč potiče od turske reči koja znači- mutni, plitki potok ali prema drugim izvorima potiče od romske reči O-Čoburo što znači visoko bure- jer, navodno tu je postavljeno ogromno bure/kaca gde je uvek bilo pitke vode) koju su sravnili sa zemljom. Taj suludi i potpuno neobjašnjivi događaj zavio je u crno mnoge porodice.
* Vračar ima predivne ulice koje nose toliko veličina, ordenja, vrednosti. To su, svakako, njihova IMENA! GOLSVORDIJEVA (uporno je zovem Golsfortijeva- tako mi je zvučnije, haha) u kojoj sam godinama posećivala jednu od najskupljih ali i najsnabdevenijih knjižara u gradu, u kojoj je i moj otac nabavljao uljane boje i četkice za slikanje (naziv je dobila po engleskom piscu Džonu Golsvordiju, dobitniku Nobelove nagrade za književnost). Tu je i Baba Višnjina ulica koja je dobila naziv po majci kneza Miloša, Žička- dobila naziv prema manastiru Žiča, Južni bulevar koji je najjužniji deo Vračarske države, Ulica Gospodara Vučića – dobila ime po junaku iz oba ustanka Tomi Vučiću Perišiću, i iz koje stidljivo, ka Gročanskoj vodi uzani prolaz kroz koji sam išla kod dede, Katanićeva ulica koja je dobila ime po Mihailu Kataniću- majoru srpske vojske još pre Prvog svetskog rata, Krunska- dobila ime po kruni, Kursulina koja nosi ime Jovana Kursule- vojvode iz Prvog srpskog ustanka, Maršala Tolbuhina (sadašnja Mekenzijeva) koja je dobila ime po starešini Crvene armije, Mačvanska- dobila ime po bogatoj srpskoj ravnici Mačvi, Molerova koja nosi ime vojvode Petra Nikolajevića Molera iz oba ustanka, Mutapova- dobila naziv po čuvenom vojvodi Lazaru Mutapu- Čačaninu, Nevesinjska koja nosi naziv po varošici u Hercegovini gde je rođen jedan profesor meni znan, Njegoševa- koja nosi naziv po Petru II Petroviću- Njegošu, Rankeova- dobila ime po nemačkom istoričaru Leopoldu fon Rankeu, Resavska ulica što nosi ime srpske reke, Sinđelićeva koja je dobila ime po vojvodi Stevanu Sinđeliću srpskom junaku iz Prvog srpskog ustanka, Skerlićeva- po Jovanu Skerliću – srpskom književniku, Vojislava Ilića koja nosi ime našeg pesnika i gde „klize“ trolejbusi, Janka Veselinovića- koja nosi ime srpskog pisca i čijeg Hajduk Stanka sam pročitala- čak 14 p**a, Šumatovačka ulica koja je dobila ime po bici na Šumatovcu kod Aleksinca,...Sve ovo sam saznala prvo od svog oca (potom sam dopunila to saznanje iz pojedinih izvora), koji je govorio da čovek treba da zna zbog čega je neko zaslužio da baš po njemu ulica nosi ime ako uopšte želi da prolazi njome.
* Moj deda je imao kuću ispod Vojislava Ilića u Gročanskoj ulici koja je dobila ime po varošici Grockoj, nadomak Dunava. Prosto ne mogu da pronađem reči kojima bih opisala lepotu, ne samo ulice nego i duha starog vremena i ljudi koji su tu živeli nekada. Mir koji je strujao vazduhom, žagor komšija koji su svakodnevno bili načičkani na plotovima, zrikavci i miris cveća po malim vrtovima (vrt moje nane bio je pun jorgovana), baštice pune mladog luka- čije peruške su lelujale na prolećnom Lahoru, kikirezi mog dede- Đurađa, Đure koji su se kočoperili po dvorištu, zvuk usne harmonike i gitare- koje je svirao tata svako veče dok smo tu živeli, moja Tanja sa kojom sam rasla i išla u isto obdanište- 8. Mart (pobegla sam iz njega sa drugarima nakon čega su počeli da zaključavaju ulazna vrata), čika Sima koji me je bacao uvis kad god bi se sreli, prijateljica Dara koja je bila ista Grejs Keli, drugarica sa Ružicom Sokić i sjajna profesorka srpskog jezika, neverovatne PRIČE o nekom starom vračarskom vremenu- kada su se slušali Bitlsi i Stonsi, igrao poker, fudbal na male goliće, kada je moj tata trenirao karate i borilačkim zahvatom razlupao tek istovaren novi crep za krov, njegovo druženje sa Jovom Radovanovićem iz Sedmorice mladih, njegovo kreativno ispunjenje kada je u radionici u dnu dvorišta pravio prelepo prstenje (on i brat Jovan su naučili zanat od oca iako je stric studirao arhitekturu a tata geologiju- kako naš narod kaže-svaki zanat je zlatan), i još pregršt slika, uspomena, sećanja.
Vračar je duša Beograda, čiju okosnicu čini sve staro a lepo i znamenito, sve što malog, jednostavnog čoveka čini srećnim. On je, po meni, KIČMA OVOG GRADA.
VRAČAR JE JEDNOSTAVNO- VRAČAR!

MajaGera 👊

27/10/2021

IMAM I JA NEŠTO DA KAŽEM ZA TV DNEVNIK
Zvezdara, Vračar, Voždovac – BRE
ZVEZDARA

* Zvezdara je, nekako, po meni- uvek bila asocijacija na prelepo detinjstvo, SC „Olimp“( gde smo igrali mini-golf, fudbal, tenis i gledali filmove na otvorenom), ulicu Milana Rakića, Lion, Bulbuder- ime potiče od turske reči BULBUL- slavuj i DERE- dolina što u prevodu znači- Slavujeva dolina, Vukov spomenik, pozorište kod Vuka, TEATAR- gde sam 90.-ih gledala predstave „Mala“ i „ Tamna je noć“, Zvezdara teatar- gde je pokojni Bata Stojković znoj prolio maestralno igrajući Luku Labana u Profesionalcu Dušana Kovačevića, čuvenu kafanu „Hajduk“- gde sam sa tatom i ujakom jela najbolje ćevape ( naravno, tu je i čuveni „ Sinđa“), kafanu „Lipov lad“ (otvorena je 1928. godine i i bila je poznata po gurmanlucima i domaćoj kuhinji; taj poseban šarm prepoznali su, krajem pedesetih i početkom šezdese­tih godina prošlog veka, poznati umetnici, glumci, pesnici... postala je sastajalište zvezdarskih BOEMA), Gradsku bolnicu, trolejbus 28, Čarapana- kod koga sam kupovala cigarete 57 tati i ujka Aci, malo pakovanje Euro krema i jogurt, Cvetkovu pijacu- na koju je moja baba Rada išla u posebnoj haljini, papučama, najlon dokolenicama i nosila specijalnu kašičicu i viljuškicu za degustaciju sira i kajmaka- jer neće nju da prevare neke tamo seljanke za koje je imala običaj da kaže-„ NAŠLA SE VILA U ČEM NIJE BILA“, Đeram, BULEVAR, poslastičarnicu PETROVIĆ- iako se nalazi na Opštini Stari Grad (verovatno jer smo od babe išli tamo), 6. mušku gimnaziju- koju je završila moja mama, OŠ „Marija Bursać“-u koju su išli mama i ujak u vreme kada je najbolji direktor ČEDA- profesor fizičkog, na svakom velikom odmoru svirao đacima gitaru, Beli Bagrem, astronomsku opservatoriju sa koje sam nebrojeno p**a posmatrala zvezde, čuveni Severac- gde se, između ostalog, nalazi najlepše groblje u Beogradu koje ima kulturno- istorijski značaj i gde počiva moj tata, ispod raskošnog oraha, pored Aleje sećanja. Na Zvezdari su živeli baba Radmila- koju smo zvali bakuta i deda Bogoje iliti Bogojica- koga sam, dok je spavao lupila štapom po glavi a on počeo u panici da se dere:“ Zemljotres, zemljotres!“. Tata je tamo, ispred kuće, stalno svirao gitaru sa Brankom Kockicom, koga su još zvali, Branko Trskica i prao svog žutog „keca“( svaki put kada ga opere, sutradan padne kiša; prijatelji su ga molili da najavljuje, komotno, pranje Stojadina što je ukazivalo na prilično tačnu vremensku prognozu). Komšije su sedele na svojim doksatima i slušale pesme, dok se na krivim štrikovima sušio veš u dvorištima punim cveća. Čuli su se redovno ćukovi iz zvezdarske šume i zrikavci, hučao je vetar kroz „Tara“ krovove i osećao miris sigurnosti i ušuškanosti. Tata je igrao poker i preferans sa deda Bogojem, pio „pivkanu“a ja sam za to vreme krala dedi „ Petit Beurre“ iz kuhinje. Svi zvezdarci su bili tu - Aca Štrudla, Mira, Ljuba, Cvija, Kokeza, Mariola, Irena Pauer- mamina drugarica Milica koja je promenila ime u Irena a uzela prezime poznatog glumca Tajrona Pauera za kojim je ludovalo pola ženske populacije, Adnan- Irenin muž, inače Arapin koji je postao veći Srbin od samih Srba... Volela sam zvezdarski vazduh, ljude, božanstvene mirise, mir. Obožavala sam svog ujka Acu koji me je zvao Tajfun, Tigar, Oliva, Gonzales- ujaka koji me je svuda vodio sa sobom, koji je slušao Bijelo dugme i imao u sobi najpoznatije njihove postere (žensku sa raskopčanom košuljom- „ Kad bi bio bijelo dugme“, sa ženskom pozadinom i muškom rukom na njoj- „ Šta bi dao da si na mom mestu“ i crvenim usnama- „ Eto! Baš hoću!“). Znam da je išao na njihov veliki koncert ( 1977. godine) u Topčider kod Hajdučke česme, gde su momci i devojke visili sa drveća. Mediji su ovaj koncert nazvali- Jugoslovenski VUDSTOK. U sobi mog ujaka na zidu je bila i BALALAJKA koja me je uvek fascinirala. Upoznala sam sve njegove devojke. Najviše smo voleli Milku koja je potpuno bila egal sa njim ako govorimo o duhovitosti. Kada smo se upoznavale rekla sam da je već znam. Na pitanje KAKO?- prosto sam odgovorila: „ Imala si kratku kosu i drugo ime!“ Svima je tu izjavu prepričavala i udala se za mog ujaka...zamalo, na našu veliku žalost. Neću zaboraviti kada mi je Aca predložio da idemo u poslastičarnicu: „ Tajfun, hoćeš da te vodim kod Petrovića da gledaš kako druga deca jedu kolače?!“😂ili njegova pitanja, važna za moju edukaciju: „ Kako se pravilno kaže- konjovi ili konjove?“, „ Kako se pravilno kaže- cevovi ili cevove?“. Tapšao mi je kada sam davala nazive muškarcima i ženama koji žive u određenim gradovima, na primer: Pirotan i Pirotanka,...“ Bravo Tajfun, bravo...biće od tebe nešto!“ Uticao je i na moje ekonomisanje: „ Tajfun, daj ti meni tu novčanicu, šta...običan papir a ja tebi puuuunu šaku novčića...bićeš bogata (petoparci)!“ Sa njim sam išla da ispratim Druga Tita i kašljala u Kući cveća, od njega sam dobila svoje prve ADIDAS patike, one koje su završile u balegi blizu Mladenovca, onu havajsku majicu- tri broja veću, njega sam obrukala u tramvaju u Bulevaru kada sam ga pred svima pitala:“ Aco, a što ovaj čika ima prljave uši?“ ( crnac- student iz Lole), sa njim sam PAJALA po Beogradu i bila poooonosna što imam toliko duhovitog i lepog ujaka sa zelenim očima i crnom kosom. On je došao po mene u školu kada nam je izgoreo stan u Jerkoviću ( loše instalacije) i odveo na tu Zvezdaru, učio sa mnom i zasmejavao me. On me je vodio na bazen Olimp i pustio da se kupam u gaćama jer nisam imala kupaći, spremao kod nas ispite za farmaciju koju je studirao i uveseljavao nas. On, moj tata i još jedan ujak su me izgubili na sajmu dok su palili cigarete a ja završila kod obezbeđenja. Preko razglasa su javili da Ratko Poznanović dođe u HALU 1 po ćerku. On je bio moj IDOL.
* Zvezdara je, dodatno, asocijacija na UŽICE i POŽEGU, gde sam redovno išla kod tetke i ujaka. Valjda zato što se familija
okupljala na ZVEZDARCU. Ti raspusti a koliko p**a i vikendi u Užicu bili su nezaboravni. Starim putničkim vozom- sa nadahnuto „čistim“kupeima (kasnije brzim- bez kupea) odlazili smo u gradić koji leži u kotlini ali je i rasut po obroncima okolnih brda. Kloparanje vagona u nekom neobičnom, zadivljujućem ritmu koji smiruje i nagoni na razmišljanje, pisak lokomotive i predeli koji su živopisni, sve to je učinilo da i sada najviše volim da putujem vozom. Kada smo putovali kolima, pevali smo: „ Sa Ovčara i Kablara!“. Zora ( moj pradeda se prvi put oženio, dobio moju baba Radu-pa je ta žena umrla, drugi put je oženio ženu koja je iz prvog braka dovela Zoru- pa je i ona umrla, kada se treći put oženio Milicom- on je umro i ostale su tri žene koje krvno nisu bile povezane ali, volele su se i držale kao da su rod rođeni) koju smo svi zvali JOJA, sa svilenom, sedom kosicom i milim glasom uzvikivala je kada dođemo: „ Lelooo, Lelooo...došli ste!“ I dan danas volim da slušam to ercovsko pevanje dok pričaju. ( Joja je negovala moju tetku i brinula o kući) Ostali su uzvikivali:“Evo ih BeogrAđani!“ Joja je bila, kako se kaže- jedna u milion. Pošto sam bila baš dobro dete, zapretila mi je jednom prilikom varjačom koju sam ja otela iz njenih ruku i bacila sa 12. sprata. Na kraju me je branila od moje Lele koja je imala nameru da me zgazi kao muvu. Pravila je najbolju užičku lepinju i čitala Politiku svakodnevno od A do Š. Tako je „ vežbala mozak“. Umrla je u 92. godini u naručju mog brata Momira. Momir i Saška (moja mama je zvala Lija) su brat i sestra koji su, svakako, ostavili značajan trag u mom životu. Zbog njih sam zavolela slagalice, iako sam rušila ono što bi složili, pa su me jurili po stanu da me biju. Saša me je naučila sve pesme Bitlsa, šetala pored Đetinje, vodila kod drugarica, na čuvenu – najskuplju ali najsnabdeveniju užičku pijacu, na stari most sa koga su dugo skakali u Đetinju, u stari tunel pored mosta, u pećinu blizu Užica i to baš u periodu kada je bila aktuelna ona pesma „Ima jedna pećina stroga“ i dugo mi je bila uzor. Sada je ona vrhunski pulmolog. Sećam se, spavala sam pored nje kako bih dobila Varičele ali, ne lezi vraže, dobio ih je moj otac u 35. godini i kukao kao malo dete. Čitala sam njene analize klasika koje su fenomenalne. Sa bratom sam se redovno ubeđivala koji grad je bolji: Beograd ili Užice. Toliko sam bila glasna kako je bolji BG da mu se smučilo i završio raspravu rečima:“ Ma vi u Beogradu MUZETE TETRAPAK!“,hahaha. Išli smo zajedno u Požegu kod sjajnog brata Darka koji je danas slikar i koji je oboleo od multiplekskleroze (nadljudskom snagom se bori da stane na slabašne noge i drži školu slikanja za decu ometenu u razvoju), slušali ploče i igrali se pored Skrapeža. Sa njim sam išla u Dobrače, planinsko selo, i slušala seljaka sa dva zuba u glavi i dva razreda osnovne škole kako sipa srpsku istoriju iz rukava...u neverici, otvorenih usta. Sa sestrom sam išla na Trg Partizana (gde se uveče skupi celo Užice- staro i mlado- fascinantno) koji me je očaravao (posebno bista druga Tita?!) u bioskop Partizan gde sam gledala dva sjajna filma- „ Doktor Živago“ sa predivnom Larinom pesmom, Omar Šarifom i Džerldinom Čaplin i „ Jedan dan života“ koji je obeležila pesma- Majka Huanita. Sa tom istom sestrom i ujakom, gledala sam u BG-u u Ateljeu 212 250. predstavu „ Radovan treći“ i smejala se Tašku Načiću i Miri Banjac do suza. U Užicu sam jela najbolju pršutu i stari kajmak, kupovala sa mamom popularne peškire „Cveta Dabić“ i jakne u Kadinjači, gledala Sašu kako igra košarku u lokalnom klubu i provela najlepše trenutke.
* Poseban lik u mom životu bila je moja tetka Mira koja je u 28. godini sela u invalidska kolica posle saobraćajne nesreće, između Požege i Užica. Nastradala je iste godine kad i Merima Isaković. Inače, bila je rukometni golman i arhitekta (samostalni projektant). Većeg borca u životu nisam videla. Projektovala je kuće u Užicu, Požegi, Arilju...igrala opasno JAMB i šah, obožavala pesmu Slobodana Muline „ Ide Mile lajkovačkom prugom“ zbog koje je skidala stranu svojih kolica i davala muzikantima 100 maraka i koja je mojoj majci, kada nam je izgoreo stan a koja je gledala kako ugljenisana ulazna vrata padaju, rekla rečenicu koja mi i danas zvoni u ušima:“ Jelena, sve bih dala da mi izgori samo da 5 minuta budem na svojim nogama!“ To je rečenica koja trezni!
* I tako, svake godine, Beograd je putovao u Zapadnu Srbiju a Užice i Požega bi dolazili u Beograd- gde se muze tetrapak i familija bi pričala o svačemu i smejala bi se...bez pauze! Na toj Zvezdari, u dvorištu iza kuće, sadili smo sve jelke koje smo kupovali za Novu godinu, moj brat je fascinirao drugaricu tako što se vrteo, pao na kamen i išao na ušivanje kolena, ja sam izigravala učiteljicu pišući po staroj dedinoj šupi belom kredom a baba je jednom godišnje pretila da će da se besi o orah koji je životario decenijama pored te iste šupe- kada joj nije bilo po volji. Na toj Zvezdari smo jeli Radmilinu preukusnu četničku gibanicu koja je, doduše, plivala u masti pa smo pili tonu jogurta i naravno- najbolju rozen tortu na celom svetu, prali tepihe, tranžirali piliće i svinjski but, rešavali svetske i sopstvene probleme, donosili važne odluke i....jednostavno UŽIVALI!
NAŠ ZVEZDARAC!

By MajaGera👊

27/10/2021

IMAM I JA NEŠTO DA KAŽEM ZA TV DNEVNIK
Stradalnici

* „ Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.“ ANA KARENJINA.
Ovim preludijumom počinje NAJBOLJA KNJIGA SVIH VREMENA (Washington Post) za koju je Fjodor Dostojevski rekao da je „besprekorna- u kojoj je Lav Tolstoj dao izuzetnu psihološku analizu ljudske duše, vrlo duboko i snažno, s realizmom umetničkog opisivanja koji dosad nismo imali.“ Pomenuto remek delo sam pročitala četiri p**a i svaki put u jednom dahu. Fascinacija, upravo dubinom ali i jednostavnošću izraza- što je uvod u „savršenstvo“, opisima ljudskog bivstvovanja iliti ostvarivanja u svom postojanju na tako maestralan način, prikazima dve struje ljubavi- strastvene i tanane, nežne otelotvorene u snažnim likovima Ane, Vronskog, Kiti i Ljevina...drži me do današnjih dana. Moram priznati, više me je dotakla veza Kiti Ščerbacki i Ljevina koja dobija epilog na prelepom seoskom gazdinstvu, okruženom šarolikom prirodom, zdravim seljacima i raspevanim mobama, od teme koju su nosili Ana i Vronski, zarobljeni u nesrećnim stegama 19. veka. Verovatno je na to uticao uzrast koji tada nije bio nadahnut iskustvom i zrelošću. Važna debata, ZA i PROTIV Ane, odvijala se u mojoj srednjoj školi, kada sam vatreno branila Aninu krhkost, mladost, želju za strašću i ljubavlju, izdaju, gubitak, hrabrost ili kukavičluk (posebna diskusija). Još značajnija debata odigrala se u sobi mog sina kada je njegovih 17 godina pokušalo da mi objasni koliko grešim u svom shvatanju Aninih odluka. Bio je TUŽILAC. Kao takav, na istoj debati u svojoj gimnaziji, dobio je najvišu ocenu za argumentovanu osudu ove nesrećne žene. Pokušala sam da mu rasvetlim bit ženske emocije, psihološkog delovanja i razuma koji nema mušku pragmatičnost. Pokušala sam da mu kažem kako će tek shvatati sve to na svom istraživačkom pohodu kroz život- kako će tek otkrivati senzualnost ženske duše kroz iskustvo, sazrevanje i književnost koja se time bavi. Nisam uspela da doprem do njega. Narogušenost, bes i nerazumevanje prema ženi koja je imala smelost da ostavi dete (a to nijedna majka ne sme da uradi, po njegovom mišljenju), ženi koja je ispred porodice stavila prolaznu strast- ispunjavali su okvire razgovora. Moj argument je bilo to neko zlo i surovo vreme tvrdog patrijarhata sa esencijom dvoličnosti u zluradom društvenom poretku. Nije vredelo govoriti. Neka, tako treba. To je priroda uredila...sve ima svoj red i poredak. Naučiće, shvatiće a potom razumeti.
* Varošica Verijer, u doba- posle Napoleonove vlasti, slika CRVENOM i CRNOM strasnu, društveno neprihvatljivu i na kraju tragičnu ljubav siromaha, provincijalca, sveštenika Žilijena Sorela i bogate, plahovite gospođe De Renal. Ovaj roman doneo je Stendalu svetsku slavu. Priča o večitim kontrastima koji uvek, nekako, idu zajedno: siromaštvu i bogatstvu (egzistencionalnom, duhovnom), uspehu i neuspehu, društvenoj poziciji- prihvatanju i neprihvatanju...nagna čoveka da se duboko zamisli. Šta to podiže i guuura čoveka napred? Šta je to što ga motiviše? Šta je to u ljudskom kodu- da se afirmiše preko materijalnih izazova i društvenog statusa? Večita pitanja ali i dileme. Obično se ostvarivanje takvih poriva i završi tragično. Duh poklekne, emocija usahne, pamet izludi a starost je brža i ružnija. Varošica Verijer svima otvara vrata.
* Londonska magla, hladna i jeziva uvlači se u kosti svakog došljaka. ROMAN O LONDONU, jezgrovitog i lutajućeg putnika Miloša Crnjanskog, pročitala sam u četrdeset i nekoj- prvi put kako treba. Volela sam daleku i egzotičnu SUMATRU koja nadahnuto nosi čežnju srpskog pesnika ka trešnjama i potocima zavičaja. Na jednoj strani Java, na drugoj Borneo...ispred i iza „beskrajni mir plavih mora“, ali daleko su vrhovi Urala, daleko su zelena brda i ledene gore. Sumatru sam analizirala u prvoj godini srednje i bila ponosna kako sam je razumela. London je tada bio nedokučiv i dalek za mene. Zbližili smo se kasnije. Čitajući o posleratnom gradu koji je „usvojio“ sve putnike namernike i nesrećnike koje je učinio još nesrećnijima, o golom opstanku, očajnoj borbi, smrti koja je u miru izbor pojedinca a u ratu sudbina, nemanju nade- a sve to je utkano u Nađine vezove na haljinama koje su ih privremeno spasavale i melanholičnu nostalgiju propalog Rjepnina koji London vidi kao „moderni Vavilon“ – shvatila sam da još nisam osetila i „videla“ toliko tuge i čemera na jednom mestu kao u trenucima pomenutog zbližavanja. Ustvari, mislim da se tu dešava tuga i praznina našeg lutajućeg putnika koji nikako nije mogao da nađe put do kuće.
* Poniznost, poslušnost, strašna kažnjavanja, bolne uspomene, nesrećno detinjstvo ali i borba do suza i krvi, buntovna snaga, inat, prkos, protesti, ponos, koračanje sa uzdignutom glavom, duboka ljubav...sve to je moja omiljena i jedinstvena- večna DŽEJN EJR. Šarlota Bronte pripada onoj vrsti smelih žena koja je prkosila i rugala se lažnom sistemu, lažnim zakonima, lažnim i licemernim standardima i ljudima. Ne znam da li postoji žena moje generacije koja nije upoznala Džejn Ejr. Siroče koje prolazi kroz okrutne životne situacije a ostaje čvrsto na svojim nogama, braneći čvrsto svoje stavove i čvrsto sebi obećavajući da će joj život biti bolji- otkriva TORNFILD, otkriva gospodina ROČESTERA, otkriva smisao života. Koliko sam se samo identifikovala sa njom, koliko maštala o svim situacijama u kojima se našla, koliko se nadala da ću i ja doživeti takvu, epohalnu ljubav. Tipično za devojčice dok se ne sretnu sa realizmom- koji, činjenično, dolazi posle romantizma i renesanse.
Ono što je posebno očaravajuće i što inspiriše jeste momenat nedostatka tipične i najčešće opisivane ženske lepote. Džejn je ružnjikava, bledunjava, neugledna. U mojoj glavi ona je bila lepa, blistava, prefinjena i upečatljiva. Bezvremena heroina koja prevazilazi nepredvidivost i mračne tajne i koja završava roman ostvarivanjem željene ljubavi. Prateći njen razvoj kroz roman, pomisliš kako uspeh i prava ljubav zaista postoje- za nju (ljubav) nije bitna ljuštura već biser, duboko sakriven. Ona traži lepotu koja je u jednostavnosti. Ona traje dok ima neispričanih priča. To je moja Džejn Ejr.
* Ana i Vronski, Matilda i Žilijen, Nađa i Rjepnin, Džejn i Ročester...neispričani- Ketrin i HITKLIF, Romeo i Julija, večno će inspirisati i oduševljavati.
STRADALNICI SVOG VREMENA
By MajaGera 👊

29/09/2021

IMAM I JA NEŠTO DA KAŽEM ZA TV DNEVNIK
Imitacija života

* Ledi Vivijan Li bila je engleska pozorišna i filmska glumica, rođena u Indiji. Neko vreme je studirala na Kraljevskoj pozorišnoj akademiji, koju je napustila. Patila je od manične depresije koja je, kasnije, dovela do sloma braka sa Ser Lorensom Olivijeom. Dobila je dva Oskara za dva izuzetna filmska ostvarenja: epsku priču "Prohujalo sa vihorom" ( ekranizovan prema knjizi Margaret Mičel; osvojio 10 oskara; režija- Viktor Fleming) i " Tramvaj zvani želja" ( prema knjizi Tenesi Vilijamsa, za koju je dobio Pulicerovu nagradu). Za ulogu Skarlet O Hare prijavilo se neverovatnih 1400 kandidatkinja. Izabrana je Vivijan koja je sve zasenila autentičnom glumom i nesvakidašnjom lepotom. Bila je veliki profesionalac i tokom cele karijere trudila se da dokaže da lepota i glumački talenat imaju zajednički imenilac. U pubertetu sam se identifikovala sa likom Skarlet, kojoj je Li udahnula dinamičnu snagu, strastvenost i nepresušnu energičnost. Verovatno sam deo tog sentimenta prepoznala u sebi. Rečenice koje su najupečatljivije i koje izgovara ova raskošna južnjakinja jesu, svakako: "I will never be hungry again, even if I steal or kill...I will never be hungry again !" i
" I'll think about that tomorrow. Tomorrow is another day." Ono što me je dodatno fasciniralo u filmu, koji je svrstan u 100 najboljih -SVIH VREMENA, jeste živopisni ambijent, prohujali način življenja u 19. om veku pre građanskog rata između severa i juga, plantaže pamuka, setna i umirujuća pesma afro - američkih crnaca, divna priroda, nestvarni zalasci sunca, toplina i sigurnost porodičnog doma, ogromna prostranstva - savršena za galopiranje i vikanje, potoci što klokoću danonoćno, okruženi modrim cvećem iznad kojih se šepure drveni, škrip**avi mostići, pamuk - što liči na grumenje šećera, MEMI - koja uliva nežnost i dobrotu, šeširi sa ogromnim obodima, raskošne haljine, dame i džentlmeni, šeretski osmeh Klerk Gebla, turbulentna ljubav Reta i Skarlet, ...ali i fantastično prikazana lepeza ljudskih vrlina i anomalija.
* Između 17. i 19. veka, u Ameriku je prisilno dovedeno oko 11 miliona Afrikanaca koji su dobili status "građana drugog reda". Rad na plantažama pamuka, obavljanje kućnih poslova, učestvovanje u ratovima koji nisu bili njihovi - uz veliku čast prema državi koja ih je porobila i "dala im" hleb kao i mogućnost "dobrog" života - uz večnu zahvalnost, iznedrio je nešto dobro, nešto sjajno...muziku. Džez sa svim svojim pravcima, nastao je u Nju Orleansu a baziran je na afričkoj - tradicionalnoj muzici. Bluz, Sving, Dixilend, Poliritam, Improvizacija, Bibop, Kul džez, Rok (nastao je zahvaljujući ritmu džeza i bluza)...napravili su revoluciju u celom svetu. Taj liberalni kapitalizam koji je, svakako, bio nova nada novog doba, pored demokratije i vladavine prava - što predstavlja okosnicu ove varijante kapitalizma, doneo je poprilično nejednak odnos snaga. Na jednoj strani imamo većinsko "moderno" roblje i manjinsku "višu klasu" koja je dovoljna samoj sebi u njenom zlatnom kavezu iz kog se promoviše profit kao jedina varijanta za ekonomski rast i razvoj. Nepobitna činjenica je uporedo stvaranje muzičkih pravaca koji su i te kako obogatili moj i život većine ljudi. To je ona poznata priča...dobro i zlo uvek idu zajedno. Majls Dejvis, Dizi Gilespi, Čarli Parker,Luis Armstrong, Fets Domino, Džordž Geršvin, Pol Dezmond, Djuk Elington, Glen Miler, Beni Gudman, Ela Ficdžerald, Bili Holidej, Eta Džejms...Truba, klavir, kontrabas, moćni glasovi...Eto, to je iznedrio taj omraženi kapitalizam. Iz teške i strašne muke - tanane, velelepne note koje su nas izbrusile i trasirale put.
* Bila sam u osnovnoj školi kada sam gledala film "Imitacija života", sa Sandrom Di, Džon Gavinom i Suzan Kohner. Ova melodrama je snimljena nakon stvaranja i delovanja Pokreta za građanska prava američkih crnaca, donoseći, pored izuzetne muzike, glume i potresnu priču o prijateljstvu bele i crne žene, zajedničkoj borbi za opstanak, vaspitavanju njihovih devojčica, ljubavi i podršci. Film priča o rasnoj segregaciji, plemenitosti i očaju meleskinje koja ne može da prihvati majku crnkinju. Kraj te slomi...totalno. Posle toga grliš svoju majku najsnažnije. Težak, lep, izuzetan, poučan. Toplo preporučujem.
* Zapitaš se u značajnom momentumu, kada si na raskršću, šta je prirodno, iskonsko, nevino, spontano a šta nametnuto, isplanirano, fabrikovano, plastificirano. Da li si to TI ili imitacija tebe.
Zapitaš se, da li je to stvarnost ili... IMITACIJA ŽIVOTA!

By MajaGera👊

Adresse

Jazz Cafe
Paris
11000

Site Web

Notifications

Soyez le premier à savoir et laissez-nous vous envoyer un courriel lorsque Imam i ja nešto da kažem za TV dnevnik publie des nouvelles et des promotions. Votre adresse e-mail ne sera pas utilisée à d'autres fins, et vous pouvez vous désabonner à tout moment.

Partager