27/10/2021
IMAM I JA NEŠTO DA KAŽEM ZA TV DNEVNIK
Zvezdara, Vračar, Voždovac – BRE
ZVEZDARA
* Zvezdara je, nekako, po meni- uvek bila asocijacija na prelepo detinjstvo, SC „Olimp“( gde smo igrali mini-golf, fudbal, tenis i gledali filmove na otvorenom), ulicu Milana Rakića, Lion, Bulbuder- ime potiče od turske reči BULBUL- slavuj i DERE- dolina što u prevodu znači- Slavujeva dolina, Vukov spomenik, pozorište kod Vuka, TEATAR- gde sam 90.-ih gledala predstave „Mala“ i „ Tamna je noć“, Zvezdara teatar- gde je pokojni Bata Stojković znoj prolio maestralno igrajući Luku Labana u Profesionalcu Dušana Kovačevića, čuvenu kafanu „Hajduk“- gde sam sa tatom i ujakom jela najbolje ćevape ( naravno, tu je i čuveni „ Sinđa“), kafanu „Lipov lad“ (otvorena je 1928. godine i i bila je poznata po gurmanlucima i domaćoj kuhinji; taj poseban šarm prepoznali su, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, poznati umetnici, glumci, pesnici... postala je sastajalište zvezdarskih BOEMA), Gradsku bolnicu, trolejbus 28, Čarapana- kod koga sam kupovala cigarete 57 tati i ujka Aci, malo pakovanje Euro krema i jogurt, Cvetkovu pijacu- na koju je moja baba Rada išla u posebnoj haljini, papučama, najlon dokolenicama i nosila specijalnu kašičicu i viljuškicu za degustaciju sira i kajmaka- jer neće nju da prevare neke tamo seljanke za koje je imala običaj da kaže-„ NAŠLA SE VILA U ČEM NIJE BILA“, Đeram, BULEVAR, poslastičarnicu PETROVIĆ- iako se nalazi na Opštini Stari Grad (verovatno jer smo od babe išli tamo), 6. mušku gimnaziju- koju je završila moja mama, OŠ „Marija Bursać“-u koju su išli mama i ujak u vreme kada je najbolji direktor ČEDA- profesor fizičkog, na svakom velikom odmoru svirao đacima gitaru, Beli Bagrem, astronomsku opservatoriju sa koje sam nebrojeno p**a posmatrala zvezde, čuveni Severac- gde se, između ostalog, nalazi najlepše groblje u Beogradu koje ima kulturno- istorijski značaj i gde počiva moj tata, ispod raskošnog oraha, pored Aleje sećanja. Na Zvezdari su živeli baba Radmila- koju smo zvali bakuta i deda Bogoje iliti Bogojica- koga sam, dok je spavao lupila štapom po glavi a on počeo u panici da se dere:“ Zemljotres, zemljotres!“. Tata je tamo, ispred kuće, stalno svirao gitaru sa Brankom Kockicom, koga su još zvali, Branko Trskica i prao svog žutog „keca“( svaki put kada ga opere, sutradan padne kiša; prijatelji su ga molili da najavljuje, komotno, pranje Stojadina što je ukazivalo na prilično tačnu vremensku prognozu). Komšije su sedele na svojim doksatima i slušale pesme, dok se na krivim štrikovima sušio veš u dvorištima punim cveća. Čuli su se redovno ćukovi iz zvezdarske šume i zrikavci, hučao je vetar kroz „Tara“ krovove i osećao miris sigurnosti i ušuškanosti. Tata je igrao poker i preferans sa deda Bogojem, pio „pivkanu“a ja sam za to vreme krala dedi „ Petit Beurre“ iz kuhinje. Svi zvezdarci su bili tu - Aca Štrudla, Mira, Ljuba, Cvija, Kokeza, Mariola, Irena Pauer- mamina drugarica Milica koja je promenila ime u Irena a uzela prezime poznatog glumca Tajrona Pauera za kojim je ludovalo pola ženske populacije, Adnan- Irenin muž, inače Arapin koji je postao veći Srbin od samih Srba... Volela sam zvezdarski vazduh, ljude, božanstvene mirise, mir. Obožavala sam svog ujka Acu koji me je zvao Tajfun, Tigar, Oliva, Gonzales- ujaka koji me je svuda vodio sa sobom, koji je slušao Bijelo dugme i imao u sobi najpoznatije njihove postere (žensku sa raskopčanom košuljom- „ Kad bi bio bijelo dugme“, sa ženskom pozadinom i muškom rukom na njoj- „ Šta bi dao da si na mom mestu“ i crvenim usnama- „ Eto! Baš hoću!“). Znam da je išao na njihov veliki koncert ( 1977. godine) u Topčider kod Hajdučke česme, gde su momci i devojke visili sa drveća. Mediji su ovaj koncert nazvali- Jugoslovenski VUDSTOK. U sobi mog ujaka na zidu je bila i BALALAJKA koja me je uvek fascinirala. Upoznala sam sve njegove devojke. Najviše smo voleli Milku koja je potpuno bila egal sa njim ako govorimo o duhovitosti. Kada smo se upoznavale rekla sam da je već znam. Na pitanje KAKO?- prosto sam odgovorila: „ Imala si kratku kosu i drugo ime!“ Svima je tu izjavu prepričavala i udala se za mog ujaka...zamalo, na našu veliku žalost. Neću zaboraviti kada mi je Aca predložio da idemo u poslastičarnicu: „ Tajfun, hoćeš da te vodim kod Petrovića da gledaš kako druga deca jedu kolače?!“😂ili njegova pitanja, važna za moju edukaciju: „ Kako se pravilno kaže- konjovi ili konjove?“, „ Kako se pravilno kaže- cevovi ili cevove?“. Tapšao mi je kada sam davala nazive muškarcima i ženama koji žive u određenim gradovima, na primer: Pirotan i Pirotanka,...“ Bravo Tajfun, bravo...biće od tebe nešto!“ Uticao je i na moje ekonomisanje: „ Tajfun, daj ti meni tu novčanicu, šta...običan papir a ja tebi puuuunu šaku novčića...bićeš bogata (petoparci)!“ Sa njim sam išla da ispratim Druga Tita i kašljala u Kući cveća, od njega sam dobila svoje prve ADIDAS patike, one koje su završile u balegi blizu Mladenovca, onu havajsku majicu- tri broja veću, njega sam obrukala u tramvaju u Bulevaru kada sam ga pred svima pitala:“ Aco, a što ovaj čika ima prljave uši?“ ( crnac- student iz Lole), sa njim sam PAJALA po Beogradu i bila poooonosna što imam toliko duhovitog i lepog ujaka sa zelenim očima i crnom kosom. On je došao po mene u školu kada nam je izgoreo stan u Jerkoviću ( loše instalacije) i odveo na tu Zvezdaru, učio sa mnom i zasmejavao me. On me je vodio na bazen Olimp i pustio da se kupam u gaćama jer nisam imala kupaći, spremao kod nas ispite za farmaciju koju je studirao i uveseljavao nas. On, moj tata i još jedan ujak su me izgubili na sajmu dok su palili cigarete a ja završila kod obezbeđenja. Preko razglasa su javili da Ratko Poznanović dođe u HALU 1 po ćerku. On je bio moj IDOL.
* Zvezdara je, dodatno, asocijacija na UŽICE i POŽEGU, gde sam redovno išla kod tetke i ujaka. Valjda zato što se familija
okupljala na ZVEZDARCU. Ti raspusti a koliko p**a i vikendi u Užicu bili su nezaboravni. Starim putničkim vozom- sa nadahnuto „čistim“kupeima (kasnije brzim- bez kupea) odlazili smo u gradić koji leži u kotlini ali je i rasut po obroncima okolnih brda. Kloparanje vagona u nekom neobičnom, zadivljujućem ritmu koji smiruje i nagoni na razmišljanje, pisak lokomotive i predeli koji su živopisni, sve to je učinilo da i sada najviše volim da putujem vozom. Kada smo putovali kolima, pevali smo: „ Sa Ovčara i Kablara!“. Zora ( moj pradeda se prvi put oženio, dobio moju baba Radu-pa je ta žena umrla, drugi put je oženio ženu koja je iz prvog braka dovela Zoru- pa je i ona umrla, kada se treći put oženio Milicom- on je umro i ostale su tri žene koje krvno nisu bile povezane ali, volele su se i držale kao da su rod rođeni) koju smo svi zvali JOJA, sa svilenom, sedom kosicom i milim glasom uzvikivala je kada dođemo: „ Lelooo, Lelooo...došli ste!“ I dan danas volim da slušam to ercovsko pevanje dok pričaju. ( Joja je negovala moju tetku i brinula o kući) Ostali su uzvikivali:“Evo ih BeogrAđani!“ Joja je bila, kako se kaže- jedna u milion. Pošto sam bila baš dobro dete, zapretila mi je jednom prilikom varjačom koju sam ja otela iz njenih ruku i bacila sa 12. sprata. Na kraju me je branila od moje Lele koja je imala nameru da me zgazi kao muvu. Pravila je najbolju užičku lepinju i čitala Politiku svakodnevno od A do Š. Tako je „ vežbala mozak“. Umrla je u 92. godini u naručju mog brata Momira. Momir i Saška (moja mama je zvala Lija) su brat i sestra koji su, svakako, ostavili značajan trag u mom životu. Zbog njih sam zavolela slagalice, iako sam rušila ono što bi složili, pa su me jurili po stanu da me biju. Saša me je naučila sve pesme Bitlsa, šetala pored Đetinje, vodila kod drugarica, na čuvenu – najskuplju ali najsnabdeveniju užičku pijacu, na stari most sa koga su dugo skakali u Đetinju, u stari tunel pored mosta, u pećinu blizu Užica i to baš u periodu kada je bila aktuelna ona pesma „Ima jedna pećina stroga“ i dugo mi je bila uzor. Sada je ona vrhunski pulmolog. Sećam se, spavala sam pored nje kako bih dobila Varičele ali, ne lezi vraže, dobio ih je moj otac u 35. godini i kukao kao malo dete. Čitala sam njene analize klasika koje su fenomenalne. Sa bratom sam se redovno ubeđivala koji grad je bolji: Beograd ili Užice. Toliko sam bila glasna kako je bolji BG da mu se smučilo i završio raspravu rečima:“ Ma vi u Beogradu MUZETE TETRAPAK!“,hahaha. Išli smo zajedno u Požegu kod sjajnog brata Darka koji je danas slikar i koji je oboleo od multiplekskleroze (nadljudskom snagom se bori da stane na slabašne noge i drži školu slikanja za decu ometenu u razvoju), slušali ploče i igrali se pored Skrapeža. Sa njim sam išla u Dobrače, planinsko selo, i slušala seljaka sa dva zuba u glavi i dva razreda osnovne škole kako sipa srpsku istoriju iz rukava...u neverici, otvorenih usta. Sa sestrom sam išla na Trg Partizana (gde se uveče skupi celo Užice- staro i mlado- fascinantno) koji me je očaravao (posebno bista druga Tita?!) u bioskop Partizan gde sam gledala dva sjajna filma- „ Doktor Živago“ sa predivnom Larinom pesmom, Omar Šarifom i Džerldinom Čaplin i „ Jedan dan života“ koji je obeležila pesma- Majka Huanita. Sa tom istom sestrom i ujakom, gledala sam u BG-u u Ateljeu 212 250. predstavu „ Radovan treći“ i smejala se Tašku Načiću i Miri Banjac do suza. U Užicu sam jela najbolju pršutu i stari kajmak, kupovala sa mamom popularne peškire „Cveta Dabić“ i jakne u Kadinjači, gledala Sašu kako igra košarku u lokalnom klubu i provela najlepše trenutke.
* Poseban lik u mom životu bila je moja tetka Mira koja je u 28. godini sela u invalidska kolica posle saobraćajne nesreće, između Požege i Užica. Nastradala je iste godine kad i Merima Isaković. Inače, bila je rukometni golman i arhitekta (samostalni projektant). Većeg borca u životu nisam videla. Projektovala je kuće u Užicu, Požegi, Arilju...igrala opasno JAMB i šah, obožavala pesmu Slobodana Muline „ Ide Mile lajkovačkom prugom“ zbog koje je skidala stranu svojih kolica i davala muzikantima 100 maraka i koja je mojoj majci, kada nam je izgoreo stan a koja je gledala kako ugljenisana ulazna vrata padaju, rekla rečenicu koja mi i danas zvoni u ušima:“ Jelena, sve bih dala da mi izgori samo da 5 minuta budem na svojim nogama!“ To je rečenica koja trezni!
* I tako, svake godine, Beograd je putovao u Zapadnu Srbiju a Užice i Požega bi dolazili u Beograd- gde se muze tetrapak i familija bi pričala o svačemu i smejala bi se...bez pauze! Na toj Zvezdari, u dvorištu iza kuće, sadili smo sve jelke koje smo kupovali za Novu godinu, moj brat je fascinirao drugaricu tako što se vrteo, pao na kamen i išao na ušivanje kolena, ja sam izigravala učiteljicu pišući po staroj dedinoj šupi belom kredom a baba je jednom godišnje pretila da će da se besi o orah koji je životario decenijama pored te iste šupe- kada joj nije bilo po volji. Na toj Zvezdari smo jeli Radmilinu preukusnu četničku gibanicu koja je, doduše, plivala u masti pa smo pili tonu jogurta i naravno- najbolju rozen tortu na celom svetu, prali tepihe, tranžirali piliće i svinjski but, rešavali svetske i sopstvene probleme, donosili važne odluke i....jednostavno UŽIVALI!
NAŠ ZVEZDARAC!
By MajaGera👊
