Časopis 'Koraci'

  • Home
  • Časopis 'Koraci'

Časopis 'Koraci' Contact information, map and directions, contact form, opening hours, services, ratings, photos, videos and announcements from Časopis 'Koraci', Magazine, .

Владимир МилојковићБЕЛO ЦВЕТAЊЕ кошмар о учењу мађарског језика мог језика Ц, али заправо Б или Б заправо Ц у непознатом...
06/11/2024

Владимир Милојковић

БЕЛO ЦВЕТAЊЕ

кошмар о учењу мађарског језика
мог језика Ц, али заправо Б
или Б заправо Ц
у непознатом стану са познатим-непознатим особама
искре „white blossoms” као умирање
неправда која је довела до нервног слома
колосеум духа младости
у једном комаду

нисам сигуран да ћу опет моћи да заспим

15.1. 2022.

НЕКРОЛОГ РЕЧИ

Имадох реч
Пробудим се
И оно Пепељугом постанем
По пепелу пребирам сан
Повучем реч за реп
Стрпам у врећу
И бацим шум свог корака
Ход речи
Говор ока…

Heathrow Villages Park
30.1.2022.

ВИДЕО САМ ТЕ У СНУ

у сну сам видео:
живиш у другом граду
у мраку, између јефтиних бетонских зграда
извиреш из гробова рутине
у простору пуном ничега
тражимо се
и налазимо остатке нечега
оно што бисмо можда назвали животом
у пренесеном значењу

Fordbridge Park, Ashford
12.3.2022.

Горан СтанковићНЕКАДА САМ БИО ТАМНИЈИ, АЛИ ОНДА САМ ПОСТАО СВЕТЛИЈИ, А ЗАТИМ СЕ ПОНОВО СМРАЧИЛОПала је та светлост са су...
05/11/2024

Горан Станковић

НЕКАДА САМ БИО ТАМНИЈИ, АЛИ ОНДА САМ ПОСТАО СВЕТЛИЈИ, А ЗАТИМ СЕ ПОНОВО СМРАЧИЛО

Пала је та светлост са сунца на средини пута, то
златно светло које оживљава мртве, сјактање
неземаљског света, тихог, самог, далеког
од нас, заступника свега од чега би побегли,
али не можемо, светлост нам то не дâ, прикује
нас, окује, свêже, заврне руке, спута ноге,
понизи, унизи, осуши, исиса, укочи, удрвени.

Тако је дивно! Страшно је, а дивно! Панично нас
боле груди, а дивно је, да се дах не може надисати,
да се око не може нагледати, ухо наслушати.
Тог сјаја, злаћаног сјаја над свим тим ужасом.

Све чврсто топи се у ваздуху.
Чуо сам кишу, гробље, шуме, планине,
распадале су се рушевине у топлој светлости,
неутрони клизили мимо, душа упорно болела,
сузе су навирале, чуо сам кишу, тамо на чистини
где си спавала, и сањала, и у сновима ме није
било. И никога није било од овога света,
већ од онога, тихог, далеког, усамљеног.

Просута је та светлост посвуда, као да припитомљава
бол, потискује га у отровну пећину, чини ме циничним
и слабим, то је Доплеров ефекат унутар сећања, и сећање
унутар празнине, и празнина унутар светлости, и
светлост унутар бола.

Ђура ВлашкалићЗМИЈСКИ СВЛАК ПЛАТАНА "Безмало сва приморска места зачета су негде горе на безбедним позицијама у планинам...
03/11/2024

Ђура Влашкалић
ЗМИЈСКИ СВЛАК ПЛАТАНА


"Безмало сва приморска места зачета су негде горе на безбедним позицијама у планинама, па су се спуштала ниже ка мору, зависно од тога прети ли њиховим житељима нека невоља или невера, ћа се ваја. Није ни чудо што се невреме, невоља или друга опасност, овде невером назива. Невоља је често долазила од оних у које се вера нема, а богами и од оних који су друге вере – од неверника. Ко је њима веровао, грдно се кајао, те се тако веровање са вером изједначава, а невера са неверством. Једначење ове врсте се поклапа и са добим и лошим. Невера је свакако увек оно лоше.
Сходно томе, верни и неверни, исто као и они који некоме верују или не верују, па и они који се крсте или не крсте, кажу уместо „назвали смо нешто“ – „крстили смо то“ овако или онако. Тако се овде хлеб, крсти као крух, магарац као товар, лук као капула… а једнако га једу уста када га има и тело преживљава од једног и другог, јаше се исто и товар и магарац, а сузе цуре саме од капуле, као и од лука.
Брела је настала незнано када на Биокову високо изнад мора и увале Вруље, одакле креће један од три планинска пута преко превоја Дупци, па на Горња Брела и онда даље према Задварју, и још даље према унутрашњости Далмације ка Имотском Пољу. Остаци утврда и зидина и градина говоре да је овај пут био од огромног значаја у римско доба.
Сви планински путеви и стазе успостављени су првенствено због трговине, повезивали су море са унутрашњошћу и постојали вековима, пре свега као путеви соли. Со је значила живот и представљала основу за конзервирање хране, људима служила за кување и била је додатак исхране стоци, па се са мора преносила уским стазама или ширим путевима у унутрашњост.
Питагора је с правом рекао да је со настала од најчистијих родитеља – мора и сунца. (...)"

Бојана Стојановић ПантовићНА ГРАНИЧНОЈ ЛИНИЈИНа граничној линији летаможеш да стојиш неприметнос укусом липе на непцимак...
01/11/2024

Бојана Стојановић Пантовић
НА ГРАНИЧНОЈ ЛИНИЈИ

На граничној линији лета
можеш да стојиш неприметно
с укусом липе на непцима
крвавим комарцима на зиду
и ветровима расхладног уређаја

Долазак лета највише те је плашио
јер ти је одузимао живе
а затим их ређао
у летњу породичну витрину

Живот међу сенкама
и тамним лептировима
дошао је најзад по тебе
и тамо на пропланку
припојио те
одабраној вечној дружини:

Јуни, јули, август – крунисање ишчезлих.

Борислав Чичовачки"ДОДИРИ""(...) Моцартове мелодије одмах су посустале под ударом тих прстију, које је мајка натерала на...
28/10/2024

Борислав Чичовачки
"ДОДИРИ"

"(...) Моцартове мелодије одмах су посустале под ударом тих прстију, које је мајка натерала на привремену послушност. Сваки пут покушавам да му објасним да тај низ тонова, то јединствено Моцартово сладострашће, мора да има своју усмереност, свој циљ, свој вид одслушаног обожавања, зато што га он сам собом налаже, испоставља, тражи, готово проси. Али Јанова шака не приања уз тај след, качи се о њега овлаш, грубо, неразумно, и ми бивамо прекинути Јустининим уметком у форми шољица и чаја, при грчењу мојих усана због табанања Јанових прстију (изгрицканих ноктију и засвагда помрачених полумесецâ), који као да чупају цветове уместо да их саде. А зној с мене већ је испарио, покоја мрљица на кошуљи, смеђкаста као исушена млака, подсећала ме је на то да ја данас ипак некуда журим, да треба неизоставно да стигнем на један концерт у јужном делу града, недалеко од Концертгебауa.
И као да сам заробљен овим сенкама брестова, који су своју раскош оставили пред стакленим вратима терасе, а нама оставили само тмасте пласе својих запостављених одраза, држећи нас као своје сужње, јер је правог господара таме холандских кућа скоро немогуће срести, он увек измакне у загушљивост, зађе иза завеса и под тепихе, не прикаже се никад осим кроз ћебаде кише, у влажном сумраку, у вечној јесени, оној која се данас повукла, наредивши нам да спознамо мирисе лета. Не знам докле ћу још моћи да надгледам своје стрпљење при сусретима мог ока са прљавим заноктицама дечака, чије руке радије чепркају по птичјим гвалицама него што услужују Моцарта, нити мог уха при лому стручака изгаженог цвећа у шта његове руке претварају Моцартове чаролије. Немогуће је у томе задржати мисао о утехи и смислу, немогуће је у те мустре угурати младост, која цури с мене у далеко моћнијим слаповима него сав овај зној, немогуће је чамити међу сенкама плесниве племићке угњеждености, кад се сунце овако дрско купа у води, претварајући канале у источњачке шедрване, где одсјаји у води залуђују мисао страственим обећањима. Kада бих макар могао да посетим Дебисијев гроб, макар само да бих осетио хоће ли трава око њега прошапутати песму, или видео хоће ли гугутка нека слетети на камен као поздрав незнанцу из Амстердама који тражи извор. Посетио бих Равела, поклонио бих му се, одсвирао му Игру воде, ако би он имао стрпљења за недовољно вештог свирача, ако би га моји тек пуштени брчићи макар за трен оставили неодлучног у размишљању да ли да ми се осмехне крајичком усана; ставио бих пред њега оних неколико листова са мојим ноктурнима, баркаролама и прелидима, па макар их он и згужвао, макар их с презиром у једном потезу одгурнуо са стола, макар ми и тако уделио неку трунку пажње, макар ме удостојио само гнушања. Не бих пропустио – штавише, хитао бих овако као данас у барове на Монмартру, где се скупља она разуздана Kоктоова гомилица, онај лежерно-промискуитетни свежањ голицавог париског музичког шарма, они пољупци које Пуланк тако раскалашно баца својом музиком око себе, баш онако како је о томе причао Лео када се вратио из Париза, и кад су му се од амстердамских грахтова привиђали кејеви крај Сене, и кад је од Рајксмузеја помислио да је Лувр, док је у јорданским кафеима плакао за пијаним уздасима са Монмартра. Чим окончам студије, отићи ћу у Париз, побећи ћу. Тако је урадио и Лео – само се отиснуо. Па се можда и не вратим. Зашто бих канале чувао у срцу као једино драго камење, када могу да се отиснем у потрагу за оним правим. Сањам то и дању, а ноћу се тим сликама успављујем, неуспешно се отимајући хировитости пути, која ме бичује крутим тоболцима устремљеним ка сумњивој страсти, оној којој је изглед исувише засенчен да би био одгонетљив, а чија светлост продире у мене изнутра, из мене самог, из неког праћакања или неке већ одживљене прошлости, којој не умем да нађем заметке и међу чијим се влатима губим као у травнатој мочвари, у беспућу нанизаних, неразумљивих догађаја. (...)"

Ђорђо СладојеНЕ УЛАЗИ АКО НЕ ИЗАЂЕШ ВЕЋИМожеш ти тако колико ти драгоАл Он то види и зна кад си слагоМожеш ти скрушен у ...
28/10/2024

Ђорђо Сладоје
НЕ УЛАЗИ АКО НЕ ИЗАЂЕШ ВЕЋИ

Можеш ти тако колико ти драго
Ал Он то види и зна кад си слаго
Можеш ти скрушен у цркву да свратиш
И да ко ценовник молитву отчатиш

Да се прерушаваш терајући моду
Али не може се подвалит Господу
Да одстојиш јутрење вечерње отклечиш
Ал анђели чују – само како вречиш

И можеш загрцнут и хлебом и сољу
Подићи за себе већу богомољу
Ал нећеш тиме ни проту тронути
Нити ће за те ишта прионути

Ако душа не трепне срце не поскочи
Узалуд се претвараш – гледају те очи
Које све виде – са свода и зида
Док литурдија час поје час рида

Можеш ти кришом сребрњаке дати
Иако Христос и Његова Мати
Одакле ти бакшиш од почетка знају
И то да се такви никад не покају

Пуст и безбојан изнутра и споља
Можеш ти тако колико ти воља
Свакога дана праг црквени прећи –
Не улази ако не изађеш већи

Из рукописа КАЛЕНДАР МОЈЕ МАЈКЕ

Јадранка МиленковићГОСПОЂА ЕВА ОТКРИВА ПОЕЗИЈУне точак или мачни ватру која се не да укротитинего реч која венчава бога ...
26/06/2024

Јадранка Миленковић
ГОСПОЂА ЕВА ОТКРИВА ПОЕЗИЈУ

не точак или мач
ни ватру која се не да укротити
него реч која венчава бога месеца са земљом
госпођа ева доноси ту реч
из подземних шетњи са богињом Инаном
реч заосталу из предугих бројања звезда
химничну реч
о мрачним унутарњим шпиљама
и свести о пореклу светлости

та реч и храброст
да се под њу стави потпис
да јој се поклони сопствено име
обеснажује загонетку
на рачун људског уздизања
на нови облик свештеничког посредовања
нови смисао обраћања оностраном

не она није само канал
она има јасну свест
о моћи језика
да обликује историју
да усмерава искуство
да заводи
да лечи
да се колеба
да осликава
да оживљава
одржава руши подиже
да успоставља
да оног ко је записује
придружује свету бесмртника

али није то разлог
за први запис имена под стихом
није ствар у егу
его брани име подижући мач
разлог је можда тек у свести
о једначењу имена и песме
о поетском потенцијалу именовања неког бића
разлог је можда у поздраву
упућеном будућности

махнимо јој
химнично
стидљиво
као лоши дужници

Драган Т. ПавловићПРЕОБРАЖЕЊЕМистичној сестри Зинаиди ХипиусЧекаћу те у порти црквена Преображењском вашару…У аполинијск...
21/06/2024

Драган Т. Павловић
ПРЕОБРАЖЕЊЕ
Мистичној сестри Зинаиди Хипиус

Чекаћу те у порти цркве
на Преображењском вашару…
У аполинијско подне
кад сиђем низ Жућак последњи пут, без страха,
кад ослободим се геометрије која ми твори
први дан и прву зору
што нестварно је чиста,
сам, са опраном хаљином профета,
са лемнисом уписаним у квадрат и круг,
без сенке добра и без зла трага,
са тајном ружом од праха иста
коју посади Велики Неимар у башти
узрока и последица…

Онда,
кад позову ме: твој осмех,
Уроборос склупчан у надир,
и са Тимотића брда
драга предака лица.

Чекаћу те,
јер ћеш и ти
разлучена од сенки времена,
између лицидерских срцā,
рингишпила, томбола, од шатри механа,
на Преображењски вашар
у порту коцељевачке цркве
доћи,
преко Илијиног крста
у мој загрљај
последњи…

Најзад насмејана.

Бранислав СоломунДВАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕПри крају месеца у ком је стрелацпреко леденог сазвежђавећ одапео свој савитљиви лук,...
20/06/2024

Бранислав Соломун
ДВАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ

При крају месеца у ком је стрелац
преко леденог сазвежђа
већ одапео свој савитљиви лук,
година се спрема да отвори
дванаесто поглавље још једне
илустрацијама украшене хронике.

Већ су исписана поглавља сејача,
ковача, жетелаца, сакупљача…
Ово поглавље биће испуњено
пасусима и страницама о онима
који седе у кухињи уз пећ,
са шољом чаја, загледани у ватру;
ловцима који у освит напуштају село,
пролазе поред задњих кућа,
у колони се крећу ка истоку.

Почетне странице започињу описом
благо заталасаног предела
и вијугавог пута који групу људи
води ка километрима удаљеној реци,
ка низу праволинијски засађених јабланова.

Наставља се описом чопора
дивљих свиња које са младунцима
трче у бегу пред ловцима и пуштеним
расним краткодлаким гоничима.

Прелази на страницу на којој се
описују фазани како у врбацима
у магли на обали реке
птичарима замећу траг.

Завршно поглавље хронике
биће испуњено оголелим
равничарским пределима које
у већ јако хладним данима
густо засипа снег.

Шабан ШаренкапићПАЛАТА ШАПАТАПрви пут видим такву радњуИ зове се ТеспихСвудаПо зидовимаТеспих је до теспиха:За поправку ...
19/06/2024

Шабан Шаренкапић
ПАЛАТА ШАПАТА

Први пут видим такву радњу
И зове се Теспих

Свуда
По зидовима
Теспих је до теспиха:

За поправку –

Ниске
Бесконачног шаптања

Не приличи ми ућ и питат ишта –
С прага преко рамена
Муштеријина, њирим:

Младић
У бијелом, с конца црна
На конац црн пренизује зрна

2023

Александар ГаталицаАПАТРИД У ЛИФТУДанилу КишуРОДНА КУЋА„Господо, ви никада нећете успети да ставите спомен-плочу на моју...
16/06/2024

Александар Гаталица
АПАТРИД У ЛИФТУ

Данилу Кишу

РОДНА КУЋА

„Господо, ви никада нећете успети да ставите спомен-плочу на моју родну кућу у Горици, јер сам осим у њој, живео и у Ријеци, Трсту и Граду. Много је то кућа да се на њих ставе плоче једном диригенту у част. Ипак, замишљам вас како у неко модро праскозорје, распупело као плава смоква, долазите до моје родне куће у Горици. То је приморска каменита кућа двокатница. У стан на првом спрату пење се споредним басамацима. Ту на почетку степеница ставили сте таблу и скупили сте се. Сви ви имате црне цилиндре на глави и тамне сакое. Уске сиве штофане панталоне обавезно имају лампасе; неки од вас преко лакованих ципела које личе на вулканске облутке, навукли сте старинске гамашне голубијеплаве боје. Киша само што није пала. Била би штета да вам се наблатњаве лаковане ципеле; било би ружно да вам бљузгавица исфлека гамашне које сте тако пажљиво закопчали преко ципела са три дугмета са стране. Али, не бојте се: ено облаци који имају стомаке као породиље, већ одлазе даље ка мору и Тршћанском заливу да тамо пролију своју пљусковиту садржину; не бојте се, заправо, јер ни вас ни те куће уистину нема и ви никада нећете, градоначелниче Горице, поставити таблу с мојим именом на моју родну кућу.”



ЛИФТ

Лифт је, читаоче који читаш ове редове, направа измишљена у Америци, половином XIX века, када је у небодерима Њујорка постало немогуће пењати се степеницама сто спратова увис. Да није изумљен контратег, ко зна да ли би икад било лифтова, а самим тим и облакодера са више од седам или осам спратова, до којих људи у просечној снази могу да се попну пешке. Овако је зидање могло да се одапне у висину. Лифт ради тако што се дрвена кабина качи о челичне сајле; сајле се пребацују преко назубљеног точка који је у вези с мотором. На другом крају сајле налази се контратег лифта. На тај начин је избегнуто да нека машина вуче терет кабине и свих путника на велике висине. Кад кабина лифта иде нагоре, контратег „малог лифта” иде надоле, и обрнуто. Мотор лифта само прераспоређује тежине путника који иду горе и „малог лифта” који иде доле. Танко место, место где ствари могу да пукну, од самог почетка развоја лифта јесте темени део главног точка који трпи тежину и кабине с путницима и „малог лифта”. Ту може да дође до пуцања сајли. Кабина ће у том случају стрмоглавце полетети кроз гротло лифта и разбити се у подруму. Сви путници овог кратког и запањујућег икарског лета највероватније ће бити мртви у подножју лифта. Зато је изумљена „рударска кочница”. Кабина лифта има виљушке са стране које се крећу дуж шина. Када се сајла откачи, активира се кочница која стезањем својих плочица успорава или зауставља кабину која безглаво пада…



СТРАХ ОД ЛИФТОВА

Није волео лифтове. Замишљао је себе како раздраган улази у хотелски лифт. Између шестог и седмог спрата пуца сајла лифта. Путници вриште; сви за тренутак почну да лебде као да су у бестежинском стању; онда следи тресак, губитак свести и мало потом растанак са животом свих лифтоломника.

По природи свог диригентског посла много је путовао. На три континента сачекивали су га луксузни хотели који се зову „Савој”, „Гранд” и „Унион”. И сви хотели имали су барокне украсе анђелчића по фасадама, и сви хотели нудили су избор од дванаест јастука понуђених по тврдоћи, и сви хотели имали су клавир у лобију на којем је један стари пијаниста очајно свирао излизане градске мелодије, и сви хотели су имали пространи лифт којем никад није пукла сајла. Али маестро Марин Отокар Mazza плашио се лифтова. Тражио је увек собу на прва три спрата, а кад баш није било могуће, ступао би у лифт. Више поверења уливали су му лифтови које је возио лифт-бој у ливреји и они који су још имали старинску направу за бирање спратова у виду бродске полуге са дрвеном дршком. Полуга клизи по полукружној скали на којој су назначени спратови. Дечко из лифта намешта полугу тако да њено мало окно обележи одбрани спрат. Потом ручно затвара унутрашња врата која личе на металну решетку и лифт пушта у погон.

Маестра је умиривало то што такав лифт има стари механизам, то што клизи до горњих спратова тако да путник кроз металну решетку може видети кретање кућице, што, напослетку, лифт има свог возача који зна шта ради и који, ваљда, никад неће дозволити да он који се у кућици вози по цео дан, покреће неиспитану и запуштену машину…

Али тамо горе, изнад глава путника, на темену погонског точка, где је ослоњена и тежина кућице с путницима и „малог лифта”, сајла стално цврчи као да се пржи, точак клопара, а ваздух не престаје да мирише на мазиво. Зато се маестро зноји и у лифтовима у које улази с нешто уздања. Нада се да ће безглави пад у провалију зауставити та загонетна „рударска кочница”…

(...)

Prikaz broja 1-3-2024 časopisa "Koraci" u DNK - Dnevnikovoj Nedeljnoj Kulturi. 🍀☀️
14/06/2024

Prikaz broja 1-3-2024 časopisa "Koraci" u DNK - Dnevnikovoj Nedeljnoj Kulturi. 🍀☀️

Елизабета ГеоргиевКОРАК И КЛУПКО Вирим из ћошка као мишзгужван између кутија од ципелакоје никада нису додирнуле асфалт....
08/06/2024

Елизабета Георгиев
КОРАК И КЛУПКО

Вирим из ћошка као миш
згужван између кутија од ципела
које никада нису додирнуле асфалт.
Годинама чаме у картонским кућама
кажњење неходањем.

Спремам се да отпутујем… боса…
Остављам наду да развезује пертле
и чешка ознојене табане.
Нека…

Све сам наслагала у замишљени кофер.
Нит по нит.
Конац на конац
Црту по црту.
Рајсфершлус…

Испразнила сам скроз своје ћоше,
ставила катанац на поглед
и кренула у свет у коме
су сва клупка замршена,
а паучине висе у погледу.

Невена КарановићВОДА ЈЕ БИЛА ФАНТАСТИЧНА(...) Не, Надо, није ми одговорио. Ћутке је прошао поред нас, као да смо ваздух....
06/06/2024

Невена Карановић
ВОДА ЈЕ БИЛА ФАНТАСТИЧНА

(...) Не, Надо, није ми одговорио. Ћутке је прошао поред нас, као да смо ваздух. Гледао је испред себе, у седу главу која плута. „Он се утопио зато што се купате на недозвољеном месту!“, констатовао је младић, и наставио с оптуживањем. „Зашто нисте звали ви, него онај пролазник?“ И ја сам му одговорила одмах, као неко ђаче, да не знамо број полиције. Не скрећући поглед од утопљеника, строго ме упитао зашто не знамо. Оћутала сам, и он је наставио да нам држи лекцију: „А шта ако вам избије пожар или вас неко нападне, а? Моја мајка има седамдесет година, па зна број полиције, да је пробудиш у пола ноћи!“ И уместо да се узмем у памет и затворим губицу, почела сам да му се правдам како сам некад знала број, био је 091, док га нису променили. Јао, Надо, као да је једва чекао да поново проговорим! Нагло се окренуо и унео ми се у фацу: „Не дирајте ми у државу! Знам ја вас и цело ово друштво што прескаче ограду и мота се по овом кавезу. Моје колеге ће ускоро доћи, а ја ћу се после вратити да поразговарам с вама“. Окренуо се, и отишао. Цимер се одједном унервозио и брзо покупио своје ствари. „Ја одох, а ти како хоћеш. Како је почело, на крају ће испасти да смо ми криви!“. Још неко време сам непомично стајала и бленула у седе чуперке који су вирили из воде… Затим сам навукла хаљину, нагурала пешкир у ранац и изашла из кавеза, кроз капију. Док сам је затварала, још једном сам бацила поглед на мирну површину језера. Присетила сам се како је данас вода била фан-та-сти-чна. Та мисао ми је измамила осмех.

Милена БлагојевићМЕЂУ ТРЕПЕРАВИМ КРОШЊАМА БЕЛИХ БРЕЗА             Завојита стаза прекривена танким и меким слојем снега ...
03/06/2024

Милена Благојевић
МЕЂУ ТРЕПЕРАВИМ КРОШЊАМА БЕЛИХ БРЕЗА


Завојита стаза прекривена танким и меким слојем снега прошараним светлим несталним одсјајем који је допирао са неког неодређеног растојања, протезала се између два дрвореда високих белих бреза на чијим су повијеним гранама окићеним ситним срцоликим листовима зашиљеним при врху, искриле честице снежнобелих пахуља.

Сунце се данима није помаљало испод густих слојева белих паперјастих облака растреситих попут свиленог руна оваца, иако је изгледало да ће се они сваког тренутка распршити и уступити простор слабим и бледим зимским зрацима. Но, та чудесна, нејасна плавичаста светлост што је подрхтавала у ваздуху, није потицала ни од једног природног извора, већ се понашала некако несхватљиво: на магновења би се указала попут низа узастопних треперавих пламичака, по структури и облику налик на водене капљице, а затим би ненадано ишчезла остављајући за собом дугачки кривудави сиви траг дима, који би се следећег тренутка стопио с ваздухом, расипајући се у ситне кружне формације налик на зрна прашине што би се лагано спустиле на земљу и губиле се у снегу. Заправо, чинило се да истиче с неког бесконачног одредишта, али да неочекивано, њена снага не опада с прелажењем претпостављене раздаљине – већ да је једнаке јачине и сјаја као на изворишту, што је указивало да је и тамо била слабашна и неразлучива од окружења, изузев у тим ретким моментима у којима је само навикнуто око могло је да уочи, или можда и несвесно предосети.

Након отприлике сат времена непрестаног хода, скренула је са стазе и, уздахнувши, наслонила се на стабло једне од бреза и леденим дланом додирнула храпаву беличасту кору дрвета испресецану црним неравномерним пругама, брижљиво се трудећи да не оштети ни најмањи делић заштитног омотача под којим се скривао и дамарао читав један унутрашњи невидљиви живот. Забацила је главу заштићену белом вуненом капом, пустивши да јој се дуга коса што је досезала до струка, црна као абонос, расплете по леђима и лако склопила уморне капке, док ју је обузимао тихи дремеж који се брзо прелио у сан. Кратак, пролазан сан што је потрајао само неколико секунди које су јој се чиниле попут низа засебних мајушних вечности. (...)

Драгица СтојановићЈАНАТридесет пет годинаРадила је у ЦигланиСлагала циглеУ две рукеНа сваку по једнуКо дрва за потпалуЈу...
01/06/2024

Драгица Стојановић
ЈАНА

Тридесет пет година
Радила је у Циглани
Слагала цигле
У две руке
На сваку по једну
Ко дрва за потпалу
Јуче је отишла у пензију
Није стигла ни у коло да уђе
Звао је бас или баритон
Свеједно
Претворен у меки алт:
Врати се
Нема ко да ради
Неко треба само да преноси
Те мале ужарене цигле
Као нејаку мушку децу
Под температуром
Чекају те и рукавице
Да се не опечеш
Руке да ти остану целе
Ми ћемо стајати крај пећи
Џарати радосне варнице

Она се зове Јана
Јана по песми
Тридесет пет година
Радила је у Циглани
Слагала цигле
У две руке
Као да свира клавир

Марина Шур ПухловскиУ СЕБИ САМОЈ Сјећање су слике. Не могу се точно лоцирати у времену, само приближно, по лику тог сјећ...
30/05/2024

Марина Шур Пухловски
У СЕБИ САМОЈ


Сјећање су слике. Не могу се точно лоцирати у времену, само приближно, по лику тог сјећања, по некој причи у детаљу и цјелини, али најчешће су знаковите. Запамћене су, јер хватају нешто у твом животу што га је обиљежило као значење, не као тренутак. Тренутак је прошао, значење је остало, као, рецимо, називник једног раздобља, једног односа, или боље, као њихов окус. Оно јасно у искуству, а неописиво.

Рецимо, слика како Адам, у кухињи, у стану у приземљу, баца у страну сендвич, у који је управо загризао, пошто је кроз прозор видио како долазим кроз врт. Не може жвакати кад долази жена за којом жуди, не може имати храну у устима која ће љубити, тај похотљивац је романтичан. Али сендвич је бачен у страну као згужвани папир на улицу, на кухињски под је бачен, као да није храна, као да није у властитој кухињи, дакле, потпуно несвјесно. Не знам да сам икад доживјела већу љубавну предају од тог баченог сендвича, у којем се утјеловио свијет.

Отац с раком вјеројатно је већ умро, јер се у његовој кући то не би усудио, видио га овај или не. Лоше је примио моје учестале посјете, чак ме је једном заскочио пред стубама за кат и питао зашто посјећујем неожењеног мушкарца, а дома имам мужа. Што од њега хоћу? Стајао је преда мном у вјечној пругастој пиџами, у коју га је заточила болест, као оличење исправности, која није био. Није био вјеран свој жени, као дијете, на мору, ухватио сам га с конобарицом, причао ми је Адам, с и даље згранутим дјететом у себи, и превише је пио. Мајка се од њега разбољела, рекао је. Сад је стајао на врху стуба, испред својих врата, и умирао од срама јер га је отац срамотио. Па сам му рекла да више нећу долазити, морамо се снаћи другдје. Али – гдје? По хотелским собама, које нема тко платити? Једном ме је и одвео у хотел у западном дијелу града, у једну од тих соба које се изнајмљују на сат или два, у какве је, ваљда, онај Швеђанин водио Ирену, и морам признати да ми се свидјело. Свидио ми се тај испразан, ничији простор, намијењен обљуби, само бијела постеља у којој смо само жудња, без прошлости и будућности, изван свијета ближњих. Два тијела предана наслади, могућност која нам је усађена рођењем и онда одрастањем одузета, постављањем безбројних препрека између нас и ужитка, као најспорније стране сполности. За жену поготово. А ни мушкарци нису ван стеге мирнодопских правила, док ова постоје. Кад их рат ишчаши, њихова жудња експлодира у насиљу које чучи у обуздавању. Цијела повијест је повијест обуздавања жудње, као највеће препреке опстанка, иако овај овиси првенствено о њој – то су нам апсурдни темељи. Све погрешно постављено, све на кривим премисама; па какве би биле посљедице – него вјечна мука с нагоном с којим не знаш што ћеш, како га помирити са свијетом и са собом, размишљам док се проматрам у слободи оне голе собе с којом је сада завршено, јер ужитак је прошао. А ја се враћам у окове одјеће, фризуре, шминке, туђем погледу се враћам, забринута хоће ли се примијетити гдје сам била, хоће ли ме нешто одати. То су задњи тренуци свих наших састанака, ма гдје били, најнеугоднији због моје косе на којој је зној покварио што су поправили виклери, и сад личи на суноврат кад иструне у вази, не осуши се, попут руже, него изгњије од влаге. Ако нитко други, мајка би могла примијетити да сам отишла сређена, а вратила се рашчупана, па ће ме питати и кад шути, очима. И том шутњом која виче прогањаће ме по стану, шутњом брига за будућност своје кћери која се отела свему дохватљивом. Умјесто да ради, пише нешто што никог не занима, излази без мужа, за којег не зна о чему мисли, а заправо ни гдје је – јер је увијек негдје, а најмање код куће, па је, дакле, нигдје – и претвара се да је све како треба бити, иако је управо супротно. Тако мајка.

А ја записујем, како сам већ споменула: Свих ових година ја сам претежно тамо гдје и требам бити – у себи самој.

(...)

Мирослав АлексићШАРАНРибу не налазимна главном току,него у златним рукавцимана које сунце пада искосау финим стрелицама ...
28/05/2024

Мирослав Алексић
ШАРАН

Рибу не налазим
на главном току,
него у златним рукавцима
на које сунце пада искоса
у финим стрелицама из сна.
Куда не витлају бродска витла,
ту се притајим.

Крљушт која се скупља
у белој пени, у трсци и трави,
на маргинама прошлих часова,
ништа више нема
са златним шараном
који се извија и ломи
на затегнутној струни,
пун ухваћене снаге.

Он трзајима помера осу земље
и мирише на живот сам.
Из тамног дна реке
рађа се у боји мједи,
ватрен као син сунца,
као песма.

Ноел ПутникТУНЕЛ(...)*Пузим кроз мрак и језа ми се увлачи у кости. Хладно је и влажно, поточићи се одасвуд сливају и нат...
26/03/2024

Ноел Путник
ТУНЕЛ

(...)
*

Пузим кроз мрак и језа ми се увлачи у кости. Хладно је и влажно, поточићи се одасвуд сливају и натапају моју блатњаву стазу. Колена и лактове забадам у то блато и вучем се кроз њега као пребијена звер. Сноп моје лампе на челу хваtа само беозблични глиб непосредно испред; већ маlо даље – потпуна tама. Смрди на црницу, као на dну ископаног гроба. Мој дах, шљапкање блата око теlа и тромо капање повремених поtочића јеdини су zvуци. Гаdиm се паučиnе kоју hvатаm gлаvом и rамеnима, плашиm се осmоноgих неmани kоје bи mе mоgле спопасtи. Тunел је тако uzаn dа се више не bih mоgао оkренutи и поćи nаzад. Mоždа јеdино unаtrаšке.

Šта ćе bиtи с drugе strане? Ко ćе mе чеkати? Хоćе ли mе оdmаh ubitи? Dа ли ćе у mrаku mоćи dа vidе dа nisаm nаоruжаn? Та пitanjа mе nа trenuтаk zаdržавајu u mеsтu, tаmаn tолиkо dа sе оsvrnем i bоljе оsmоtrим zеmljани zid око sебе.

Sад viдim да поtоčići nisu sаmо vоdа. Поnеgdе су crvени. Из zеmljе изnад mоје gлаvе cedi se krv. Nastavljam dalje. Zamišljam brisani prostor iznad sebe, ledinu natopljenu krvlju nesnađenih, zamišljam kako njihove kosti tonu ka meni. Puzim dalje, beskonačno, hladan i mokar kao zmija, i više ništa ne zamišljam. Puzim na laktovima i kolenima koje više ne osećam. Dah mi se pretvara u paru.

A onda snop lampe nailazi na zid. Maskirne je boje i mekan. Pipam: razapeto šatorsko krilo. Zadržavam dah i osluškujem. S druge strane muk. Umoran sam, toliko sam umoran da nemam snage ni da zavučem ruku pod šatorsko krilo.

(...)

Саша ОбрадовићКРХОТИНЕ ВРЕМЕНАНа блатном насипу опасаном археолошким ископинама, развучено је шаторско крило, под којим ...
15/03/2024

Саша Обрадовић
КРХОТИНЕ ВРЕМЕНА

На блатном насипу опасаном археолошким ископинама, развучено је шаторско крило, под којим млада научница посвећено лепи комадиће античке грнчарије. У пролазу, спазих само складне покрете њених дугих прстију.
Десило се то на тренутак и не знам зашто сам касније дуго размишљао о крхком, разбијеном крчагу, сањао њене прсте у летњој јари. Можда зато што и писци из крхотина времена, из ожиљака сећања, покушавају да подигну неке остатке, да их приљубе и слепе у наратив, у мисао која би досегла неки виши смисао.
Али ко ће слепити душе угушене? Ко скрцкана срца, замукле гласове? Лако је с грчком грнчаријом, добри песниче!
Одакле ископати дане које наша срамота затрпа? Догађаје што осташе изван историје? Странице су то времена које се никада нису саставиле у тело постојане геометрије, јер су им се ивице разбежале у непрегледне даљине, углови заувек раставили. Могу ли се слепити крхотине сна што увек изнова сањам, а никад не запамтим до краја, како бих најзад спознао целину моје муке? Могу ли прсти њени овом животу, твом и мом, подарити смислено смирење?
Треба ми тај археолошки лепак који ће да пружи целину одговора на питање: куда смо то ишли и зашто? И како? Како сам све ово могао да учиним?
Саставите ме, нежни прсти.
Да пукнем још једном.

Живорад НедељковићНАД ДРЕВНОМ ВАТРОМПраво говорећи,Стварност пише најбоље песме,Дубоке, крцате сликама.Устајао ваздух у ...
04/03/2024

Живорад Недељковић

НАД ДРЕВНОМ ВАТРОМ

Право говорећи,
Стварност пише најбоље песме,
Дубоке, крцате сликама.

Устајао ваздух у оргуљама јула,
И власишта била су мокра;
Гледали смо са бедема
Како врана на обали полако,
Веома споро, убија жабу,
Као да ужива у све тишем болу.
Гладница је откидала ноге и гутала их,
Горда чуварка рода, демијург.

Кад смо опет дошли до губилишта,
Није било ни ње, ни трагова.

У крошњи где варење је боље,
Одакле пуца поглед на људе,
Спуштене у котао над древном ватром,
Била је жаба; њени нерви, трпљење, бол.

Address


Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Časopis 'Koraci' posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Contact The Business

Send a message to Časopis 'Koraci':

Videos

Shortcuts

  • Address
  • Telephone
  • Alerts
  • Contact The Business
  • Videos
  • Claim ownership or report listing
  • Want your business to be the top-listed Media Company?

Share