30/05/2024
Марина Шур Пухловски
У СЕБИ САМОЈ
Сјећање су слике. Не могу се точно лоцирати у времену, само приближно, по лику тог сјећања, по некој причи у детаљу и цјелини, али најчешће су знаковите. Запамћене су, јер хватају нешто у твом животу што га је обиљежило као значење, не као тренутак. Тренутак је прошао, значење је остало, као, рецимо, називник једног раздобља, једног односа, или боље, као њихов окус. Оно јасно у искуству, а неописиво.
Рецимо, слика како Адам, у кухињи, у стану у приземљу, баца у страну сендвич, у који је управо загризао, пошто је кроз прозор видио како долазим кроз врт. Не може жвакати кад долази жена за којом жуди, не може имати храну у устима која ће љубити, тај похотљивац је романтичан. Али сендвич је бачен у страну као згужвани папир на улицу, на кухињски под је бачен, као да није храна, као да није у властитој кухињи, дакле, потпуно несвјесно. Не знам да сам икад доживјела већу љубавну предају од тог баченог сендвича, у којем се утјеловио свијет.
Отац с раком вјеројатно је већ умро, јер се у његовој кући то не би усудио, видио га овај или не. Лоше је примио моје учестале посјете, чак ме је једном заскочио пред стубама за кат и питао зашто посјећујем неожењеног мушкарца, а дома имам мужа. Што од њега хоћу? Стајао је преда мном у вјечној пругастој пиџами, у коју га је заточила болест, као оличење исправности, која није био. Није био вјеран свој жени, као дијете, на мору, ухватио сам га с конобарицом, причао ми је Адам, с и даље згранутим дјететом у себи, и превише је пио. Мајка се од њега разбољела, рекао је. Сад је стајао на врху стуба, испред својих врата, и умирао од срама јер га је отац срамотио. Па сам му рекла да више нећу долазити, морамо се снаћи другдје. Али – гдје? По хотелским собама, које нема тко платити? Једном ме је и одвео у хотел у западном дијелу града, у једну од тих соба које се изнајмљују на сат или два, у какве је, ваљда, онај Швеђанин водио Ирену, и морам признати да ми се свидјело. Свидио ми се тај испразан, ничији простор, намијењен обљуби, само бијела постеља у којој смо само жудња, без прошлости и будућности, изван свијета ближњих. Два тијела предана наслади, могућност која нам је усађена рођењем и онда одрастањем одузета, постављањем безбројних препрека између нас и ужитка, као најспорније стране сполности. За жену поготово. А ни мушкарци нису ван стеге мирнодопских правила, док ова постоје. Кад их рат ишчаши, њихова жудња експлодира у насиљу које чучи у обуздавању. Цијела повијест је повијест обуздавања жудње, као највеће препреке опстанка, иако овај овиси првенствено о њој – то су нам апсурдни темељи. Све погрешно постављено, све на кривим премисама; па какве би биле посљедице – него вјечна мука с нагоном с којим не знаш што ћеш, како га помирити са свијетом и са собом, размишљам док се проматрам у слободи оне голе собе с којом је сада завршено, јер ужитак је прошао. А ја се враћам у окове одјеће, фризуре, шминке, туђем погледу се враћам, забринута хоће ли се примијетити гдје сам била, хоће ли ме нешто одати. То су задњи тренуци свих наших састанака, ма гдје били, најнеугоднији због моје косе на којој је зној покварио што су поправили виклери, и сад личи на суноврат кад иструне у вази, не осуши се, попут руже, него изгњије од влаге. Ако нитко други, мајка би могла примијетити да сам отишла сређена, а вратила се рашчупана, па ће ме питати и кад шути, очима. И том шутњом која виче прогањаће ме по стану, шутњом брига за будућност своје кћери која се отела свему дохватљивом. Умјесто да ради, пише нешто што никог не занима, излази без мужа, за којег не зна о чему мисли, а заправо ни гдје је – јер је увијек негдје, а најмање код куће, па је, дакле, нигдје – и претвара се да је све како треба бити, иако је управо супротно. Тако мајка.
А ја записујем, како сам већ споменула: Свих ових година ја сам претежно тамо гдје и требам бити – у себи самој.
(...)
