10/02/2013
Историјске истине о позитивним резултатима владавине династије Обреновић
У својој дугогодишњој историји Срби су имали више династија:
- Немањиће, Котроманиће, Лазаревиће, Бранковиће, Црнојевиће, Петровић - Његоше, Карађорђевиће и Обреновиће.
Милош ОбреновићНиједна српска династија није историографски обрађена, ни у целини, ни у појединостима. Не може се рећи да већина наших владара нема урађене биографије, али се ни један историчар није усудио да их преточи у династијску историју.
Колико је тек српска историографија удаљена од проучавања нових појава које на разне начине прате владаре једног дома - двор, дворска правила, дворске установе, свакодневни живот чланова владарског дома, знаке владарског достојанства, чин миропомазања и крунисања, владареву власт и звања (Кнез, Краљ, Цар, Вожд, Деспот), владареву гардеробу и личне предмете, престо, наслеђивање престола, престолонаследника, намесништво, породично имање, владарску идеологију, политички живот и слично. Основна обавештења о томе не могу се наћи ни у енциклопедијама, нити у енциклопедиским приручницима. Тиме се нико није бавио ни у време владавине краљева, нити у доба републике.
Обреновићи су, као и Карађорђевићи, дали српском роду пет владара
Кнежеве: Милоша (1815-1839, 1858-1860), Милана (1839) и Михаила (1839-1842, 1860-1868)
Краљеве: Милана(1868-1889) и Александра(1889-1903).
Владалачки дом Обреновића улази у ред најзаслужнијих породица у целокупној нашој прошлости. На престолу Кнежевине и Краљевине Србије седели су 72 године. Били су владари Србије у два периода (1815 - 1842 и 1858 - 1903), а Карађорђевићи владари Србије и Југославије у три (1804 - 1813, 1842 - 1858. и 1903-1945). Владавина Обреновића непосредно је везана само за Србију, владавина династије Петровић - Његош само за Црну Гору, док су Карађорђевићи успели да буду и владари Хрвата и Словенаца.
Обреновићи су неговали српство и били су обузети српском идејом и уједињењем српства, уз благи изузетак Кнеза Михаила у време његове друге владавине. Јужнословенска, а потом и југословенска идеја и држава у непосредној су вези са Карађорђевићима. Овакво опредељење упућује на највећу разлику у политици двеју династија.
Од три нововековне српске династије, Обреновићи су последњи ушли у српску историју, а први изашли из ње. Обреновићи су три године дуже били на престолу од Карађорђевића, а кад је реч само о владавини Србијом, пуних тридесет година. Нововековна српска држава постојала је 115 година, од тога Обреновићима припадају 72, а Карађорђевићима 42 (Година 1814. није узета у обзир). Петровићи - Његоши, као црквени и световни поглавари, знатно дуже су владали од обе србијанске династије (1683 - 1918).
У првом периоду владавине Обреновића (1815 - 1842) и почетком другог (1858 - 1860) на престолу су били Кнежеви из Милошевог огранка, а потом, од 1868. до 1903. потомци Јеврема Обреновића. Први су носили само титулу Кнеза , други су успели да стекну краљевско звање
Скоро сви владари из обе династије били су миропомазани. Незна се да ли су свето миро примили Карађорђе и кнез Милан (1839). Сви остали су ступањем на престо миропомазани - примајући "печат дара Духа Светога", ту премудрост, благодет, семе Божје и силу Божју.
Кнез Милош је наш први миропомазани владар новог века. Сутрадан после читања Хатишерифа и Берата Обреновића је у Београду миропомазао Митрополит Мелентије, према нарочито припремљеном церемонијалу (13.12.1830 год.). Чину миропомазања посветили су више пажње и дали му већи значај последња два Обреновића. Кнез Михаило (17.03.1840.год.), а Кнез Милан (5.07.1868.год) примили су свето миро у саборној цркви у Београду, а Краљ Александар у Жичи 2 јула 1889 године.
Милош Обреновић је привремено прихватио титулу вожда у време Другог устанка, али ју је брзо заменио кнежевским звањем. Народ га је признао за наследног Кнеза 1817. и 1827, а порта Хатишерифом и Бератом из 1830. године. Тим јавноправним актима утемељени су и српска држава и династија Обреновића. Као лични знак кнежевске власти, султан је уз Хат и Берат, послао Кнезу Милошу херванију. Султан је исказао своју милост и поверење истим поклоном и 1835. године, када га је Кнез посетио у Цариграду.
Све до стицања независности Порта је потврђивала српске Кнежеве бератима. Осим Краља Александра, сви Обреновићи добили су султанов берат. Сем овог правног акта султани су српске кнежеве обдаривали још и херванијом (Мантеау де церемоние), плаштом, огртачем, особитим знаком кнежевске власти. Нажалост, немарни Срби нису сачували ни један берат и ни једну херванију
Захваљујући стицању независности (1878), територијалном проширењу (1831 - 1833, 1878), потпунијем укључивању Србије у међународне односе и вечној жељи да буде предводник балканским народима, Кнез Милан је после једног неуспелог покушаја у време српско-турских ратова, уз подршку Аустро-Yгарске, Србију прогласио Краљевином, поставши тако наш "први Краљ после Косова" (1882).
За разлику од Карађорђевића, владари из куће Обреновића владали су релативно дуго. Ако изузмемо Кнеза Милана Обреновића другог, који је владао 26 дана (1839), они су на престолу седили у просеку по 24 године. Кнез Милош и Кнез Михаило два пута су били српски владари. Краткотрајније су биле само прва владавина Кнеза Михаила и друга владавина Кнеза Милоша. Кад се изузме принудно абдицирање Кнеза Милоша у корист сина Милана (1839), преостају два насилна обарања Обреновића са власти. Оба пута су их наследили Карађорђевићи који нису били непосредно умешани у буну 1842. и преврат 1903. године (Вучићеву буну организовали су и извели уставобранитељи, а мајски преврат војни и цивилни завереници). Горке дане изгнанства два екс-Кнеза, Милош од 1839. и Михаило од 1842. до почетка 1859. године, проводили су углавном на својим добрима у Влашкој, Аустрији, и Угарској. Изгнанички период Обреновића знатно је краћи од присилног боравка у иностранству супарничке династије Карађорђевића.
Кнез Михаило увео је више новина у погледу династијских права и правила. Он је знатно уздигао установу владара изнад народа, али и дипломатских представника страних држава. Чим је ступио на престо дао је да се одштампа књига дворског церемонијала. Не само да је завео дворска правила, већ се и на улици знало како треба дочекати владара. Свечаним формама он је придавао велики значај. Кнез Михаило је први нововековни српски владар не само по вољи народној, већ и по "милости Божјој", чиме се знатно примакао средњевековним нормама. У томе су га следила последња два Обреновића. Кнежев рођендан, државни и црквени празници (св.Андрј Првозвани, Цвети, Божић..) свечано су обележавани према унапред припремљеним програмима.
Обреновићи су били велики творитељи и градитељи. За њихове владавине Србија је постигла велике успехе - постала је држава, вазална (1830), независна (1878), Краљевина (1882), уз не мала територијална проширења. Била је правна и уставно уређена држава. Ако изузмемо уставна акта из првог устанка, сви устави нововековне Србије донети су за владавине Обреновића (1835, 1838, 1869, 1888 - 1903. враћен са малим изменама - и 1901). И у светској историји ретки су примери да је за релативно кратко време владавине једне династије донето толико устава, а да су њени владари, сви одреда, били апсолутисти, хитри, нажалост, и при њиховим суспендовањима. Ипак, благи наговештаји парламентаризма остали су и пре доношења једног од најнапреднијих устава у Европи, оног из 1888. године, који је увео парламентарну владавину у Србији.
Без политичких странака незамислив је парламентарни систем. Иако су политичке странке почеле да настају још за друге владавине Кнеза Михаила, оне су формално основане тек 1888. године. (Радикална, Напредна и Либерална). Круна је била скоро у сталним сукобима са радикалима, повремено Либералима, а ретко са Напредњацима. Сарадња са Либералима била је изразита седамдесетих, а са Напредњацима 80-тих. Последња деценија 19. и почетак 20. века обележени су краљевим личним режимом и неутралним владама, уз мале изузетке. Иако су им Либерали били дyго одани, Обреновићи су радије сарађивали са Напредњацима и личностима изван странака. Радикалима су пребацивали да немају изграђен државни резон и нерадо су им поверавали да саставе владу.
И сами нетрпељиви и нестални, Обреновићи су, нарочито последња два владара из ове куће, били велики противници страначких борби и трвења, па су олако забрањивали рад странака. Кад су страначке еуфорије и сукоби угрожавали престо, они су одлучно улазили у обрачун са њима, као што је био случај са Радикалима у време Тимочке буне (1883). Борба између Обреновића и Радикала била је дуга, упорна и бурна. После неуспелог Ивањданског атентата на Краља Милана (1899), кад је сломљен Никола Пашић, учинило се да је династија однела коначну превагу. На размеђу векова династија је ојачала своје позиције, а странке су биле поцепане и растурене. Обреновићи су успели, мада привремено, да стишају страначку борбу и обуздају страначке страсти, али су се и они у тој борби истрошили и заморили.
Обреновићи су, као градитељи, подигли за себе и за државне потребе много вредних здања. Кнез Милош је у томе предњачио. Вук је писао да је Обреновић "поградио дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски бог". За његове прве владавине саграђено је или обновљено око 400 цркава. У Србији су подигнуте најлепше зграде крајем 19. века., за владавине Краља Милана и Александра. Лик сваке вароши и града у нашој земљи по њима је препознатљив. Многа здања из њиховог доба и данас корисно служе роду и отечеству: дворци, цркве, школска и административна надлештва.
Срби нису никад били равнодушни према династији Обреновић. Обреновићи су имали и велике пријатеље и велике непријатеље. Први су били верни до самопожртвовања, други непомирљиви до крајности. Од српских државника и политичара нико им није био тако одан и користан као Јован Ристић. Осим што је дуго био председник владе, он је у два маха обављао намесничку дужност малолетном Милану (1868-1872) и малолетном Александру (1889-1893). У то коло улази читава плејада достојанствених у господству напредњачких политичара, са Милутином Гарашанином на челу. Радикали су били њихови заклети противници, Никола Пашић барјактар, а Ђорђе Генчић фатални политичар.
А шта су Обреновићи даривали своме Отечеству и своме Роду и шта су све урадили и шта је све урађено за време њихове владавине за Србију и у Србији :
1. За владавине Обреновића Србија је постала држава: вазална (1830), независна (1878), Краљевина (1882), уз не мала територијална проширења. Била је правна и уставно уређена држава. Ако изузмемо уставна акта из првог устанка, сви устави нововековне Србије донети су за владавине Обреновића (1835, 1838, 1869, 1888 - 1903. враћен са малим изменама - и 1901).
2. Уставом из 1888, који је био један од најнапреднијих устава у Европи, уведена је парламентарна владавина у Србији. Овим уставом је гарантована заштита слободе од самовоље државне власти, забрањен прогон српских грађана, зајамчена права и личне слободе грађана и слобода говора, мисли, штампе и удруживања, извршена децентрализација државе ( уведена окружна, среска и општинска самоуправа ), обезбеђена судска независност и непокретност итд.
3. Књаз Милош - оснивач династије иако сам неписмен (?) заслужан је за издавање првог српског буквара, који је финансирао из сопствених средстава и који је издат 1838. године. Буквар је за штампу припремио Вук Стефановић Караџић, чиме је Србија добила своје писмо и званичан српски језик. Поред тога неписмени кнез је практично сам финансирао сав рад Вука Караџића на реформи српског језика,а забележено је да је на наговор Вука у свет послао најмање двадесетак српских надарених младића како би се "учили разним наукама" укључивши и "народно лечење" против заразних болести.
4. Талентовани младићи из Србије су се школовали у Пешти, Бечу, Берлину и Сан Петербургу. Један од најталентованијих младића је био Кнежевић Милош Обреновић син Господара Јеврема, синовац Књаза Милоша, отац Краља Милана и деда Краља Александра који је са одличним успехом завршио Ратну школу у Берлину, а у Пруској су сматрали да је један од најбољих Официра који је изашао из ове престижне Војне Академије. Уједно су по позиву Кнеза Милоша у Србију почели да долазе лекари,професори и инжењери из света. Привреда се унапређује тако што се ови нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају знатне пореске олакшице.
5. Књаз Милош је такође увео једну од капиталних обележја државности у Србију, а то је такозвана „стајаћа војска“ или државне оружане снаге. Одмах после такозване „ђакове буне“ Књаз Милош је 1825. године извршио „регрутацију“ и формирао „Српске солдате“ или „Бећаре“ у два одреда. До тада су извршна власт Књаза били „пандури“ којих је у целој Србији било 238, колико је било и нахија. Свака нахија је плаћала свога пандура, који је у већој нахији могао имати и помоћника. Састав Српских солдата је претежно био од регрутованих пандура за сталну стајаћу војску бројну тачно 1150 људи. Српка народна скупштина је од 1827. године планирала у буџету накнаду за плате и трошкове војске, која је била формирана тако да је половина или 500 солдата било у Београду или око Београда, других 500 су били распоређени у већим градовима Србије у одредима од по 100 људи, док је 150 војника било под непосредном командом Књаза, у обезбеђењу резиденције, праћења кретања и боравка књаза на путу, који није много веровао Турцима, који су још увек били у Београдској тврђави.
6. Кнез Михаило је наставио да ствара Српску војску. Организацију Народне војске је успешно обавио Министар војни пуковник Иполит Монден који по позиву дошао из Француске. Одређени број младих старешина је послат на школовање у Француску, Пруску И Русију.Коначно формирање савремене српске војске су обавили Краљ Милан и Краљ Александар и та и таква војска се јуначки борила у балканским и Првом светском рату уз дивљење и пријатељске и непријатељске светске јавности.
7. Кнез Милош је поклонио Универзитету у Атини већу суму новца и постао његов добротвор.
8. Краљица Наталија је основала фонд “Наталијанум” и поклонила је Универзитету у Београду Краљевски домен у Мајданпеку од око 8.000 хектара, а рудник злата, који се на њему налази, српској сирочади. Тим гестом Краљица Наталија је убедљиво највећи добротвор Београдског Универзитета.
9. Краљ Милан је поклонио имање Јевремовац за Ботаничку башту.
10. Кнез Михаило је дао плац за Српску Академију.
11. Књаз Милош је 1859. увео општинске кошеве у које су сељаци били обавезни да дају одређене количине жита, које се потом делило народу у случају глади или неких других неприлика, као сто су сушне године, поплаве или касније, после Милошеве смрти у ратним условима. Ово је трајало до 1815.
12. Обреновићи су посебно водили рачуна о заштити права мањинских заједница у Србији. Врхунац те бриге је доношење устава из 1888. у коме се гарантују сва права свим грађанима Србије. Пре доношења овог устава потврду о томе сазнајемо : А) Приликом посете Кнеза Милоша и Кнежевића Милоша Јевремовог Обреновића 1848. Франкфурту свечано су их дочекали Јевреји ( посебно у кући Ротшилда ) у знак захвалности за ону у то време ретку заштиту, коју је српски књаз за време своје владе указивао Јеврејима у Србији. Б) Приликом молебдана одржаног у старој јеврејској синагоги у Београду, 21. маја 1869. у беседи коју је том приликом уприличио г, др. Бернард Леви је рекао и следеће: “ Ја бих вам испричао све велике заслуге покојног кнеза Михаила, наследника свих врлина славнога Милоша, кога смо толико љубили, који је у најплемеменитијем чувству правичности, кога је толико одликовала, поступао с нама истом једнакошћу, као и са суграђанима нашим других вероисповеди. (…) Свагда је био готов на велике жртве ( Кнез Михаило), када се радило за срећу и интерес отаџбине. Гнушао се фанатизма где би га год нашао, одбацио је претераност, где би се год показала. Фанатизам и претераност, драга браћо, најљуци су непријатељи истините побожности и правог напретка! (…) Нека Свемогућег испроси заштите Србији и њеном народу, који смрт његову оплакује као највећу и најстрашнију несрећу. Светлога кнеза Михаила нема више. Бог га је узео себи, праведник је оставио земљу, и израиљ, оплакује милостива и великодушна заштитника, а Србија великог владаоца. (…) “ В ) Краљ Милан је својим новцем је направио турским верницима џамију код Ниша. Г ) У селу Сијарина (Медвеђа) Краљ Милан саградио је џамију у знак захвалности старешини албанског племена Сахитију. Приликом ослобађања Медвеђе већина Албанаца је отишла са Турцима на Косово али је Сахити дочекао српску војску као ослободилачку и водио је заједно са њима битке све до Приштине и због своје храбрости добио висока одликовања, државне почасти и пензију. У истом месту Краљ Александар је саградио цркву. Д ) Бајракли џамија (подигнута као задужбина Сулејмана и између 1660 и 1668 ) у Угарско Турским ратовима (1717-1739) је претворена у католичку цркву, а у српско-турским ратовима (1876-1878) потпуно је опустела. Краљ Александар Обреновић је преузео њену обнову крајем 19-ог века, тако да је до 1941. џамија неометано функционисала итд.
13. Књаз Милош је основао тајну српску службу и то за време Другог српског устанка, а први велики тајни агент је био народни кнез Василије Васа Поповић из Берсића код Горњег Милановца.
14. Књаз Милош је за време посете султану Махмуту у Цариграду отплатио дугове Васељенске Патријаршије. Из захвалности према овом лепом и племенитом гесту српског владара, Патријарх и Свети Синод споразумеју се, да се на литургијама Светог Андреје, првог архиепископа Византије, спомиње увек владарски српски дом и српски народ.
15. Приликом посете Хиландару 1896. Краљ Александар Обреновић је највећој светињи рода српског за отплату дугова даровао личних средстава у висини од 15.000 динара у злату, што је по извештајима из тог времена била огромна свота. Тиме је спречио да Хиландар пређе у својину Бугара, а што је тада требало врло брзо да се догоди, јер је рок отплате тих неисплаћених дугова већ истицао. Истине ради, треба рећи, да је у целом овом догађају значајну улогу одиграла Турска одн. Турски султан што се јасно види из архивских снимака.У знак захвалности, хиландарски монаси су Александру поклонили Мирослављево јеванђеље и Повељу Симеона Немање о оснивању Хиландара.
16. Те, за Србију, а посебно за Србе, важне 1896 године, Краљ Александар је присуствовао Првим обновљеним олимпијским играма у Атини и то као једини страни државник. О томе сведочи филмски запис.
17. Личним новцем Обреновића или њиховим залагањима је саграђено или, у најмању руку обновљено, преко 400 цркава и манастира.
18. Главни ктитори манастира Вујан, где је као искушеник боравио и благо почивши Патријарх Павле и где се на чудесан начин излечио од туберколозе, су били Кнез Никола Милицевић Луњевића, деда Краљице Драге, Војвода Милан Обреновић и Господар Јаков Обреновић.
19. Кнез или Војвода Никола Милићевић Луњевица, деда краљице Драге, је био један од главних финансијера и Првог и Другог српског устанка, један је од ретких српских старешина који су после слома Првог српског устанка остали у Србији да деле судбину свог народа.
20. Велимир Теодоровић син Кнеза Михаила је тестаментом завештао сву своју велику имовину отаџбини Србији и то да се уреди фондација “ Задужбина Велимиријанум” којом би финансирано унапређење науке, уметности, трговине, индустрије и занатства у Србији, по узору на задужбинарски кодекс његових предака, Обреновића. По Велимировој упути, фондација је имала потрошачки и профитабилни, предузетнички карактер. Њоме су школовани даровити сиромашни ђаци и студенти, дошколовавани наставници. Новчано и на други начин су награђивани људи, најзаслужнији за развој поменутих области, помагане њихове породице.
21. 7.јуна 1840. у Србији је почела са радом Прва Пошта на Калемегдану у Србији.
22. 1866 је донет први Закон о поштама и издате прве поштанске марке које су биле са ликом Кнеза Михаила. ( у свету је прва марка издата у Енглеској 1840. )
23. 1874. Србија је са још 21-ом земљом из света постала оснивач Светског поштанског савеза.
24. 15 септембра 1884. је пуштена у саобраћај прва пруга изграђена у Србији између Београда и Ниша.
25. Први градски превоз у Београду је кренуо 1892. Када су трамваји са коњском запрегом превозили путнике по Београду. Годину дана касније је прорадио трамвај на електрични погон.
26. Први Лицеј-Велика школа отворена је 1838. У Београду.
27. Прва књижара отворена је 1827. ( Глигорије Вазаревић код Саборне цркве)
28. Прва стампарија је почела са радом 21.маја 1831. ( донели је из Сант Петербурга Цветко Рајовић и Аврам Петронијевић).
29. Са радом је почело 1859. Народно Позориште које је изграђено пре свега личним средствима Кнеза Михаила уз учешће Краља Милана и Капетана Мише Анастасијевића.
30. Прва библиотека основана је 1815. при Књажевској канцеларији, а библиотека у Београду је основана 1838. као зачетак Народне библиотеке. За народну библиотеку на Косанчићевом венцу Кнез Михаило је дао на располагање свој плац.
31. Прво учено друштво- Друштво српске славености, основано је 1841.
32. Први бал у Србији је приређен 1827.
33. Прву апотеку и болницу је 1826. отворио Господар Јеврем Обреновић у Шапцу.
34. Прва апотека у Београду је отворена 1830. Код Саборне цркве. (власник Матеја Ивановић).
35. Прва болница у Београду основана је 1832.
36. Први пут жене су селе за трпезу заједно са мужевима и осталом господом 27. јануара 1838. На свечаној вечери на Милошевом двору.
37. Први билијар је стигао у Србију 1822.
38. Први клавир 1824. Добила је Савка, млађа кћи Књаза Милоша.
39. Први српски и београдски сајџија је био г. Пилер од 1835.
40. Прва полиса осигурања издата је 1839. ( осигурана кућа Лазара Зубана).
41. Први телефон, само седам година касније од првог Беловог телефона, уведен је у Београду 14. Марта 1883.
42. Први међумесни разговор обавили су Краљ Милан и Милутин Гарашанин, напредњачки првак, између Београда и Ниша 1886.
43. Јавни телефонски саобраћај у Београду почео је 1898. када је у Коларчевој задужбини постављена телефонска централа са 50 бројева.
44. Први путујући биоскоп се појавио 1900.
45. 1895. је основано : Друштво за подизање Храма Св. Саве “.
46. Српска Краљевска Академија је установљена законом 1. Новембра 1886.
47. 1823. Књаз Милош је наредио да се Дан Св. Саве обележава као школска слава у Србији.
48. Српска цртачка и сликарска школа основана је 1895.
49. Мокрањчева Српска музичка школа је основана 1899.
50. 6. Маја 1830. је у Пожаревцу постројена прва чета Књажевске гарде- Гвардије која је претеча елитне јединице војске Србије, Гарде.
51. Кнез Михаило 1868. доноси решење о ковању српског новца- паре, а динар је искован први пут 1875. одлуком Кнеза Милана.
52. 23. Септембра 1893. У Београду је упаљена прва сијалица ( угао Коларчеве и Македонске улице).
53. На Дорћолу је 1893. израђена је прва електро централа која је снадбевала трамвај и јавно осветљење у Београду који је тада имао 55.000 становника. Електрика је у Београд уведена 8 година после Париза и 5 после Берлина, а пре многих Европских метропола.
54. Прва индустријска хидроцентрала у Србији је пуштена у погон на Илиндан 1900. на Ђетињи код Ужица. То је прва хидроцентрала на Балкану и прва у Европи по Теслином принципу
итд
