19/11/2018
Raskošna drvena kočija, sa četiri ogromna drvena točka, obrubljena železom, visoka poput Džon Dira, ponos Aranđela Lakića, stajala je pred njima! Prkosila je zubu vremena čuvajući tajnu Alekse Lakića, o mestu gde je proveo svoje najbednije dane, dok su ga svi tražili, u vremenu početaka nervnog rastrojstva!
Dok je Mihajlo obilazio kočiju razgledajući je, pun divljenja i strahopoštovanja za njenu grandioznost i lepotu, Laki je otvorio dvokrilna vrata i popeo se preko dva drvena stepenika, osvetljavajuću njenu unutrašnjost ispruženim fenjerom.
I nije Laki zastao na pragu da bi se divio majstorski izrezbarenim reljefima na ružinom drvetu plafona i zidova, crvenom satenu sa sitnim zlatnim cvetićima udobnih sedišta smeštenih napred i nazad, debelim pamučnim zavesama optočenim zlatnim resama na pro¬zorima, zastao je, jer je sad video da je njegova potraga okončana!
Na zadnjem sedištu kočije sedele su mumificirane mošti dve osobe, naslonjene jedno na drugo, prva je bila u ostacima prljavo bele haljine, koja joj je padala do vrhova nožnih kostiju, a druga je bila gola, sa iskidanom krpom samo oko karlične kosti… Svuda oko kostiju, po sedištu su stajale hrpice dogorelih ostataka lojanih sveća.
U tim trenucima, u njemu su se borila osećanja; olakšanje zbog završetka potrage, ali i beskrajna tuga zbog sudbine dva mlada bića, Magdalene Simonović, prekrasne devojke, i njenog brata dečaka, kome ni sad ime nije znao. Stajao je tako, činilo se večnost, gledajući u taj nestvarni prizor.
Mogao je skoro da vidi svog nesrećnog pretka Aleksu Lakića, kako sedi u toj grobnici nasuprot leševa, možda željan da i on, tu pored njih skonča, da kazni sebe zbog veštičjeg ludila što ga je bilo obuzelo! Kako im pali sveće, kako ih moli za oproštaj, a onda kako sam sebi čupa kosu i nanosi povrede, jer je kriv, iako to nije hteo, eto svojim rukama oboje ih je zadavio, tamo, u šumi, kod potoka… Kako ga tada napuštaju zadnji ostaci razuma, i ovde, na ovom mestu Aleksa Lakić zapravo i umire, da bi, danima kasnije, samo njegova telesna ljuštura prazna izašla iz ove pećine!
I nije Laki više mogao da gleda u te kosti, skrenuo je pogled, hteo je da se okrene, da pobegne, ali, onda mu je pogled pao na drugo sedište! Tu je ugledao kožnu beležnicu Alekse Lakića, koju mu je, iza ramena, bio čitao!
I znao je!
Nije u knjizi Nikodija Stefanovića ni bilo vizija Alekse Lakića, zapisanih iz pera njegovog pobratima, Vukadina Lukovića!
Vizije Alekse Lakića su se ovde zapisane, čuvale sve ove godine, ove jadne kosti!
Podigao je malu, crnu knjižicu sa sedišta.
Spustio je fenjer na sedište i sa gotovo religijskim uzbuđenjem, onako kako bi neko u ruci držao Sveto pismo, otvorio ju je i počeo okretati listove. Sitnim, ali čitkim rukopisom Alekse Lakića, zapisanim već izbledelim mastilom, bile su ispunjene skoro sve stranice…
A onda je okrenuo listove beležnice na poslednji zapis. Tu je pisalo:
„Imao sam poslednju viziju. U istu ovu kočiju, možda sto godina od sada, od ove jadne devojke i dečaka već su samo kosti ostale, ušao je jedan čovek sa fenjerom. Pomolio se nad kostima, i tada je na sedištu ugledao ovu moju beležnicu. Uzeo je u ruke, prelistao do zadnjeg zapisa, a onda mu je celo telo zadrhtalo, pao je na pod i zaplakao! Bijaše to moj daleki potomak, koji je moje ime nosio…“
Aleksi Lakiću Lakiju je celo telo zadrhtalo...
