19/07/2023
Поглавље друго
ВОДА, ВИСКИ И ВОТКА:
OТКУД СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ?
Ово поглавље, уз два која иза њега слиједе, чини први дио ове књиге (Механизам и његови зупчаници).
Ово, друго поглавље представиће основне линије развоја језичких елемената словенских језика и њиховог проучавања. Поглавље треће се онда бави звуковима словенских језика, а четврто облицима њихових ријечи. Почећемо дивергентним процесима који су довели до распада праиндоевропске (ПИЕ) језичке заједнице, из које се изњедрила већина европских језика, а наставити линијама стварања прасловенске језичке заједнице (ПСЛ), а онда и њеног распада на засебне словенске језике. Заједно са овим информацијама, представићемо и скицу научног интересовања за ову област и сажетак
техника релевантних у реконструисању фаза развоја у тамним дубинама историје у којима не постоје писани трагови.
За оне озбиљније заинтересоване овом проблематиком, у дијелу са литературом даје се преглед упоредних граматика словенских језика. Ове граматике представљеју Словенски језици: Генеалогија и идеологија Вода, виски и вотка: Oткуд словенски језици представљају језички развој од праиндоевропског преко прасловенског до савремених словенских језика.
2.1 Филолози као биолози и идеолози
О језицима говоримо као да су људи. Помињемо ЈЕЗИЧКЕ ПОРОДИЦЕ са РОДОСЛОВНИМ СТАБЛИМА, ЈЕЗИКЕ ПРЕТКЕ и ЈЕЗИКЕ ПОТОМКЕ. Говоримо и о СМРТИ ЈЕЗИКА и о МРТВИМ ЕЗИЦИМА. Овај веома антропоцентрични начин посматрања ствари посљедица је доминације биологизма у науци касног 18. и раног 19. вијека, када су учене главе Европе почеле да се интересују некима од више хиљада свјетских језика.
Сам интерес за проучавање језика директна је посљедица претходних колонијалних освајања и контаката са угњетаваним цивилизацијама. Онда није ни чудо што је први импулс за проучавање родбинских веза и породичних сличности међу језицима дошао из Британске империје, над чијим несрећним поданицима свих вјера, раса и језика у то вријеме сунце никада није залазило. Сер Вилијем Џоунс (William Jones), учен човјек и
филолог са искуством колонијалног судије у Бенгалу, у свом предавању пред Азијатским друштвом у Лондону 1786. устврдио је да су се санскрит, грчки, латински, староперзијски, готски и келтски развили из заједничког
претка. Мада је и раније било таквих који су износили сличне тврдње (рецимо Маркус Зејријус ван Боксхорн (Marcus Zuërius van Boxhorn), раноседамнаестовјековни
холандски професор Лајденског универзитета), баш поменуто Џоунсово предавање покренуло је традицију документовања сродства међу језицима и њиховим породицама.
Ова конкретна језичка породица простирала се у свом претколонијалном простору од Исланда до Шри Ланке. Касније су је истраживачи назвали ИНДОЕВРОПСКОМ,
узимајући крајњу сјеверозападну и југоисточну тачку тадашњег простирања (колонијалним освајањима проширила се касније и на сјеверну Азију, обје Америке, Аустралију и Океанију, па и неке дијелове Африке, посебно у својству других језика). У Џоунсово вријеме, колонијални
интерес за све што је источњачко наишао је на плодно тле романтизма, који је, у контексту изучавања језика, био представљен у идејама Јохана Готфрида Хердера (Johann
Gottfried Herder) и Вилхелма фон Хумболта (Wilhelm von Humboldt). Посебно овај потоњи изнио је тврдње да сваки језик сублимира свјетоназор карактеристичан за народ
који се њим служи. Романтичарске идеје о природности народа и писмености (укључујући ту фолклор и белетристику) као врхунском облику којим се народ изражава додатни је снажан извор антропоцентричког и биолошког
погледа на језике – народ је као живо биће, слични народи су му браћа и сестре, а језици су израз тих живих бића.
Скупина деветнаестовјековних учених глава, као што су Данци Расмус Раск (Rasmus Rask) и Карл Вернер (Karl Verner), те Нијемци Јакоб Грим (Jakob Grimm), Франц Боп (Franz Bopp) и Август Шлајхер (August Schleicher), заслужна је за развој такозваног упоредног (компаративног) метода, помоћу кога је расвјетљаван историјски развој унутар индоевропске језичке породице. СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ
једна су од породица огромног индоевропског племена.
Словенски језици: Генеалогија и идеологија Вода, виски и вотка: Oткуд словенски језици
Све до половине двадесетог вијека доминантни
приступ у проучавању словенских језика било је истраживање историјских веза између словенских језика у њиховом индоевропском контексту, са истакнутим ученим главама какве су Јосиф Добровски, Павел Јосиф Шафарик, Август Лескин (August Leskien), Алексеј Александрович Шахматов, Антоан Меје (Antoine Meillet), Андре Вајан (André Vaillant) и многи други (неки Словени, неки не, што погађате на основу њихових имена). Ова језикословна истраживања у великој мјери заснована су на
романтичарској идеји о блискости словенских народа,
која је изњедрила политички програм словенског јединства – панславизам. Поменути Шафарик био је један од
раних присталица тог програма. У таквом виђењу ствари, језичко јединство само је дио етничког братства. У посљедње вријеме ове се идеје релативизују. Тако је Флорин Курта (Florin Curta) показао да је идеја словенства
много млађа и много мање јасна него што се раније мислило. Он први исказ „ми смо Словени” налази у руској Повјести минулих љета из 12. вијека. Онај дио појма
словенства који се заснива искључиво на генетској и структурној сличности језика (и, мањим дијелом, култура) није тако контроверзан као идеја етничког словенства. Опсег овог појма није проблематичан – протеже се на све говорнике словенских језика. Оно што је проблематично јесте питање да ли се чисто језичко јединство претаче и у културно заједништво. Подручја гдје се говоре словенски језици одликују се високим степеном разноликости. Географски и климатски протежу се од средоземних крајолика на југу до поларне тундре на сјеверу.
Знатне су и разлике у историјском наслијеђу – Словени су били поданици различитих европских, блискоистних и средњоазијских царстава, а огромне су разлике и у времену када су развили сопствену државност. Коначно, међу Словенима налазимо православље, католичанство, протестантизам, ислам и различите друге мање религијске заједнице. Поставља се питање може ли се
говорити о словенству као културној категорији и врсти идентитета. Саме структурне и генетске подударности језика засигурно не доказују културно заједништво. Треба рећи и да је у току дешавања у потоњим временима било периода јаких осјећаја словенског јединства (у многим подручјима, у контексту деветнаестовјековних националних препорода и отпора германизацији и мађаризацији), али и дуготрајних конфликата међу Словенима (нпр. међу Пољацима и Русима). Треба имати у виду да је идеја културног јединства Словена замршена.
Данко Шипка, Словенски језици - Генеалогија и идологија, Корнет, 2023.
