06/06/2024
Nepoznata isposvest Omer-paše Latasa u Parizu 1865. godine
"PONEĆU U GROB MOJE SRPSKO SRCE!"
Jednog dana smo pošli Grgur Milovanović, Milan Kujundžić, Jovan Maksimović i ja, u muzej, da razgledamo izložbu francuskih ratnih trofeja, dobijenih u razno doba i od raznih naroda.
Najednom se Kujundžić i ja nađosmo u prostoriji u kojoj su bili izloženi turski trofeji, a među njima i dvojicu gospode: jednog sijede brade, drugog mlađeg. Obojica bjehu u civilnim odijelima, s fesovima na glavama.
Kada im se primakosmo, Kujundžić, prema svom temperamentu, glasno reče: "Ovaj Tura, sigurno se uzbuđuje, gledajući sve ovo!"
Na to Grgur iz druge sobe doviknu mu: "Milane, ne govori srpski, jer taj sedi gospodin, zna naš jezik!"
Čim je to čuo onaj sedi gospodin, okrenu se k meni i Kujundžiću, s pitanjem ko govori srpski, te ko smo i odakle, i šta radimo u Parizu?
Odgovorih mu, kako smo obojica iz Beograda, i da smo studenti na pariskom univerzitetu. "Ja slušam prava, a moj drug, pokazujući na Kujundžića, studira filozofiju."
Ljubazno ga zamolih, da nam se i sam kaže: ko je i odakle.
"Ja sam trgovac iz Carigrada", reče, pritom pokazujući na svog pratioca, izgovori, kako on ne zna srpski, i da možemo slobodno da razgovaramo.
"Vama, Srbima, nije potrebno da izučavate prava i filozofiju", nastavi sedi gospodin, "već je pametnije da studirate vojne nauke, pošto će Srbiji trebati dobrih oficira i vojnika..."
Zatim nastavi da nas ispituje da li ima u Parizu kojeg đaka iz srpskih familija Petronijevića, Simića, Vučića, Garašanina, Tenke, Nenadovića i Rajovića.
odgovorih mu da s nama uče u Parizu po jedan Simić, Garašanin i Rajović, stranac nastavi da se raspituje o našim viđenjima trgovačkim firmama u Beogradu i unutrašnjosti Srbije. Onda kao uzgred primeti, kako je veoma dobro znao knjaževe Miloša i Mihaila Obrenovića, kao mudre vladaoce.
Iz toga sam odmah shvatio, sjeća se Jovan Avakumović, da taj gospodin nije nikakav trgovac, već neka vrlo značajna i ugledna ličnost iz Turske. Stoga mu se i direktno obratih:
"Izvinite, molim, ali ne verujem da jedan carigradski trgovac može tako dobro znati viđene srpske političke i trgovačke familije... Ko ste Vi, u stvari?"
Starina malo poćuta, pa onda progovori:
"Kad baš želite da znate ko sam, hajde da zadovoljim vašu radoznalost - ja sam Omer-paša!"
Može samo da se zamisli, koliko smo se ja i Kujundžić iznenadili tim odgovorom. Ali, Omer-paša nastavi:
"Ovo je moj lekar, Grk je, i ne zna ni reči srpski, te možemo pred njim govoriti srpski sasvim slobodno... Ne gledajte me deco, kao tuđina, iako znate da sam turski paša. Ja sam vazda bio i ostao samo Srbin. Uvek sam disao, pa i sada, kao mušir turske carevine, dišem samo srpskim duhom, gajim i negujem samo srpske osećaje. Zato sam vam malopre rekao, da Srbi treba da uče prvenstveno vojničke nauke. Srbiji predstoji u skoroj budućnosti, potreba u ljudima vojnički spremnim, pa ovim sadašnji njen podmladak, treba da budete u tom momentu, u stanju da poslužite otadžbini na polju časti i životnih interesa. Ja sam za prve vlade kneza Miloša, prešao u Srbiju kao austrijski vojni begunac, gde sam bio primljen vrlo dobro i postavljen za učitelja u Gruži. Ja bih tada i ostao da služim Srbiji i srpstvu, koliko bih umeo i mogao mojom spremom i znanjem.
Ali, kad je Austrija saznala gde sam, zatražila je od Srbije da me njoj vrati i preda. A da bi sasvim u tome uspela, Austrija je izmislila i podmetnula mi, kako sam učinio deficit u austrijskoj vojsci, mada je vrlo dobro znala da je to laž.
Kad nije bilo izbora, knez Miloš me pozvao u svoj dvor u Kragujevcu i kazao mi:
"Sinko, ja ne mogu zbog tebe da vojujem s Austrijom, ali neću ni njoj da te predam, jer sam obavešten da nisi krivac, kao što Austrija tvrdi, i da si odgojen u srpskom duhu. Narediću mojim vlastima da ti olakšaju prelazak u Tursku. Idi tamo i primi službu. Turska je oskudna u ljudima tvoje spreme i sposobnosti, siguran sam da ćeš daleko doterati u njihovoj službi. Možda će se tamo od tebe tražiti i da pređeš u muhamedanstvo. S odlukom da ćeš i tada ostati tuhom Srbin, možeš primiti i muhamedansku veru, ali nigda ne smeš zaboraviti da si Srbin. Nikad nemoj da radiš ništa protiv srpstva, ne smeš da izneveriš srpsko mleko kojim te je zadojila i othranila majka Srpkinja."
Dok je to govorio, kaže Avakumović, primetili smo da je Omer-paša bio veoma uzbuđen, ali je nastavio:
"Po savetu kneza Miloša, a potpomognut srpskim vlastima, prešao sam u Tursku, gde sam se, ne samo primio državne službe, već sam prešao i u muhamedansku veru. U turskoj vojsci, kao što znate, napredovao sam i doživeo slavu i gospodstvo kao retko ko. No, opet, nikad nisam zaboravio, niti ću zaboraviti one mudre reči i roditeljske savete kneza Miloša. Vazda, i u svakoj prilici ostao sam Srbin i prijatelj srpstva.
Samo moje srpsko srce i osećanje, rukovodilo me, te nisam skrhao Crnu Goru, kao što sam bio u prilici, kada sam na čelu silne turske vojske ušao u nju. Jer, s mojim osećanjem da sam Srbin, odugovlačio sam što više napad na Crnu Goru, a u Carigrad sam slao izveštaje, kako nije vredno da slavna turska vojska uzalud gine za gole crnogorske stene i vrleti. Time sam dao vremena da se Rusi i Evropa zauzmu za Crnu Goru i spase je od tadašnje sigurne propasti i uništenja.
Isto tako, samo moje srpsko srce odredilo me je te sam, kao glavni turski vojskovođa, drugom prilikom, salomio, upropastio i okovane teškim gvožđem i sindžirima, u Carigrad poslao bosanske i hercegovačke begove i spahije, poturčenjake i izdajice srpstva.
Moje je srce tada kucalo radosno, jer sam znao da time služim srpstvu kome i sam pripadam.
Srbija će zacelo jednom osloboditi i sebi prisajediniti Bosnu i Hercegovinu, što želim od sveg srca. Ako tada budem živ, radovaću se tome.
Nu, jedan savet za taj slučaj, čujte još sada od mene.
Begovi, spahije, poturčenjaci, njihova nazovi inteligencija i manji deo, iskvareni muslimani-varošani u Bosni i Hercegovini, nikad neće biti prijatelji srpstva. Prema njima budite oprezni. Ne verujte ni njihovim pretvaranjima.
To su izdajice srpstva, koje Srbija mora držati strogo, ništa im ne popuštati, da ne bi pokvarili ostali muslimanski narod tamošnji. Taj narod, naprotiv, sasvim je drukčiji. On ne zna drugi jezik do srpski, on je i sad duhom Srbin. On će odmah biti dobar Srbin i sa vama, svojom braćom ići vrlo radom, mada ga od vas razdvaja muhamedanska vera.
Dajući vam ovaj savet, to činim stoga što ću i u grob, u mojim grudima poneti srpsko srce, iako sam primio muhamedansku veru.
Meni je, pravo da vam kažem, vrlo prijatno, što sam ovako slučajno, istina, dobio priliku, da pred vama, srpskim mladim naraštajem, bratski otvorim svoje stare grudi i moje srce.
Vi ćete, možda, vremenom zauzeti važna mesta u vašoj otadžbini, pa sam, govoreći vam ovako iskreno, rad da se vazda sećate ovih mojih reči i da imate pravilno mišljenje o Omer-paši, koji vam evo otvoreno kaže: da je i kao Gazi Omer-paša ostao - Srbin!"
Paša malo poćuta, predahnu, pa opet nastavi:
"Taj isti srpski osećaj goni me da vam kažem još nešto. To će biti o knezu Mihailu. On je meni, istina, učinio nažao, što meni, Muširu i Gazi Omer-paši, nije hteo prvi da dođe na sastanak kad sam mu pre nekoliko godina najavio moj dolazak u beogradski grad i zamolio ga da se sastanemo i razgovaramo. Žalim i danas, jer mi je kao Srbinu time knez Mihailo oduzeo priliku, da s njim iskreno govorim, kao što sam hteo, o pitanjima i potrebama, od kojih bi srpstvo imalo koristi.
Kao što je poznato, knez Mihailo je bio stariji Mušir od mene, pa zato mi je bio poručio da ja dođem prvo k njemu na sastanak. Ali ja, iako mlađi Mušir od njega, pored sve moje želje da se sastanemo, nisam mogao prvi ići knezu, jer sam znao da bih time izazvao sumnju kod Turske, pa bi škodio baš onom koji me je bio i odredio na taj sastanak s knezom.
Da je to knez znao, držim, da bi smo se sastali. A, ovako kako je ispalo, i danas žalim što nisam imao prilike da pred knezom Mihailom, tim velikim Srbinom, otvorim moje srpske grudi i srce, što se nisam mogao sa njim razgovarati o našim srpskim potrebama, te da time i ja bar nešto prinesem na oltar srpstva, koje nisam napustio nikad, niti ću ga napustiti do groba.
Iako se nismo sastali, opet ću vam reći ovo - knez Mihailo je veliki čovek i mudar vladalac. Njegov autoritet i ugled u Evropi su veliki. On je sav predan ideji oslobođenja i ujedinjenja srpstva. Bogat je, troši mnogo novca na otadžbinu. Slušajte ga i radite što vam bude zapovedao. Njemu je namenjena velika uloga u sudbi srpskog naroda. Ako ga iskreno budete pomagali srpstvo će s njim ostvariti svoj ideal ujedinjenja svih Srba u jednu moćnu srpsku državu.
Eto, gospodo, ovo su moji iskreni osjećaji i želja moga srpskoga srca. Kažite ovo u zgodnoj prilici vašim zemljacima.
Moja je želja da Srbi uopšte znaju, da sam ja i kao Gazi Omer-paša, ostao dušom i srcem Srbin, da srpski osećam i srpstvu najvatrenije želim potpun uspjeh u ostvarenju njegovog narodnog ideala - da ujedini srpsku Kraljevinu, sve Srbe, koji su sad pod tuđinskom vlašću, ne samo pod Turskom, već i pod austrijskom.
Sada, deco,zbogom! A još jednom vam ponavljam, učite što više vojne nauke, jer Srbija mora, možda i skoro, apelovati na vojno znanje svojih sinova..."
Sve ovo izgovoriv, Omer-paša pruži ruku meni i Kujundžiću i krenu, no ga ja zaustavih i zamolih da čuje i nekoliko mojih reči, i on zastade, a ja između ostalog mu obećah da ću se sa zadovoljstvom uvek sećati ovih njegovih reči i "uveravam vas da neću propustiti priliku da u podesnom momentu saopštim srpstvu šta mi je danas govorilo Omer-pašino srce. Zbogom, i hvala na iskrenim savetima!"
Ganut svim tim, Omer-paša me zagrli i oprostivši se sa mnom i Kujundžićem ode u pratnji vernog Grka.
Ceo ovaj razgovor s Omer-pašom Latasom odmah sam uveče pribeležio i evo ga sada u ovom obliku predajem javnosti - reći će Jovan Đ. Avakumović, srpski ministar pravde, predsjednik vlade i ministar inostranih dela 1892/93, jedan od najčuvenijih beogradskih advokata na početku veka, ali mu se želja za obelodanjivanjem ovog jedinstvenog razgovora s Omer-pašom nije, sem u ponekom detalju, ostvarila do ovog časa.
( http://proba.svedok.rs/clanak/kultura/mihajlo-latas-po-nalogu-kneza-milo%C5%A1a-postao-gazi-omer-pa%C5%A1a )
