Duda .

09/05/2024

''Sodoma i Gomora''.vele. ''Satanizacija''...''Sekta''...''Molim vas, diskvalifikujte Irsku''.. ''Dotakli smo dno''.

A čime ste to tačno toliko skandalizovani? Šminkom? Pojavom? Muzikom? Scenskim efektima...? Mislim, u čemu je uopšte problem...?

Čitam ovih dana kako smo svi skandalizovani predstavnicom Irske na Evrosongu. “Sodoma i Gomora“.vele. .. “Satanizacija“…“Sekta“…“Molim vas, diskvalifikujte Irsku“.. “Dotakli smo dno“. Dobro. Gledala – jesam. Oduševljena – nisam. Iznenađena – još manje. Ruku na srce,...

14/02/2024

lako ćemo za one na privremenom radu koji eto tako malo - zaborave, pa nakon par godina krenu da puckaju prstima ''kako se ono na našem kaže...''? Ajne hoze za dijete od tri jare...Ko će ovo calen...? Imaš li malom dat' za tašengeld... Jedanaest meseci i devetnaest dana godišnje, ''vani'', strano govorno područje, naših - malo, ulenji se i mozak, nije im zameriti.

Nego, da vidimo mi šta ćemo s nama? Kako to da smo mi, sve tako pismeni i usmeni, uspeli da pokvarimo ovaj naš rođeni jezik, i to, eto, na domaćem terenu?

Iz mora stvari o kojima prosečan čovek danas eto – brine, ispliva i maternji jezik! Napadoše ženu koja živi “vani“ jer sa svojom decom u toj istoj kući “vani“, razgovara na “vani“ jeziku, a ne jezikom zemlje iz koje su potekli. Pa, dobro. ‘Ajmo ovako. Prvo – njena je lična s...

30/12/2023

Nova je godina sutra. Pola rebara smo već pojeli. Majka mi je poslala sliku sarme. U velikoj šerpi, sa suvim rebrima.
Da vidim tvoju, napisala je.
Mi nemamo sarmu, napisala sam.
Kakva ti je to nova godina bez sarme?
Takva, fina – rekla sam.
A rusku, upitala je.
Rusku imam.
Zakačila sam joj sliku.
Jes’ to rendala, sitno ti to nešto..?

Hoće li nam to biti dovoljno, pitao je moj muž, pomalo uznemiren činjenicom da ove godine nema sarme. Biće nam dovoljno, rekla sam. Biće nam i previše, dodala sam. Ova količina hrane je zastrašujuća. Mi smo četvoročlana porodica a ja kuvam za desetoro. Minimum. Svake godine. E pa ovog put...

20/12/2023

A šta ti je ono u onim plastičnim kutijama bilo?
Tiramisu, baba.
Šta ti je to..?
Pa, ono, piškote, fil od sira i jaja….
Kog sira, kozjeg...?
Ne, nego maskarpone…
Opet ona s tim njenim rečima… pa je ništa ne razumem… jel’ neslan sir, mlad..?
Jeste, neslan, mlad…
Pa tako kaži, da te ceo svet razume! A fil se kuva na pari, je li..?
Ne kuva se, samo se umuti…
Bogami, oćete da se potrujete… Ništa mi se ti vaši kolači ne sviđaju. Nit’ se peče, nit’ se kuva, a kobajagi kolač. Ja sam jednu koricu za puslica tortu sušila po celu noć na cerovki. Celu noć – jednu koru! To su bile torte. Dvan’es’ jaja, domaćih, po’ kila orasa…
… i šećer pre pedesete.

Javila mi se baba juće. Kaže “kakav ti je ono kolač“? Slavski, što? Šta si ono našarala o’zgo, što ga upropasti onako, ko ti je rekao da lišće ide na kolač… ? Nije to lišće baba, to su latice. Cveće. Cveće…? Pa da, cveće…to ti je ono kao – da nam sve u kući procveta, ka...

13/08/2023

"...Jel’ te neko nešto pit’o…? Onda šuti. Čuj – ima ona pravo na svoje mišljenje..? Možete se i ti i to tvoje mišljenje sad spakovat’ pa polako kući, materi. I zatvori tu gubicu već jednom da ti je ja ne zatvorim."

Ćutanje je zlato. Ispeci pa reci. Pametniji popušta. Tri put meri, jednom seci… – tako su nas nekako sve redom učili. Pa smo tako i ćutali. Ćuti – da ne čuje zlo. Ćuti – da ne probudiš oca. Ćuti – čuće te komšiluk. Ćuti – nek’ nije gore. Ćuti – to ti je stariji brat. Za...

29/07/2023

Jedan margarin, tri šolje od bele kafe mleka, jedan prašak za pecivo, Brašna po potrebi. Zamesiti testo, ni tvrdo ni mekano.
Brate baba, šta ti je “ni tvrdo, ni mekano“…?
Pa ‘nako, bože, dete – kako ne znaš, ni tvrdo ni mekano. Nego srednje, da se ne lepi. Dodaj još malo brašna.
Koliko je to još malo?
Pa još! Videćeš, znaćeš kad je dosta. Osetićeš pod prstima.
Baba, ja nisam ti, ja ne osećam pod prstima. Meni treba recept, pravi pravcati, na grame, na decilitre, na minute, inače neće da valja.
Jesam li ja tebe gajila na grame?
Nisi.
Nisam. I fali li ti šta…?
Ne znam, baba.

Jedan margarin, tri šolje od bele kafe mleka, jedan prašak za pecivo, Brašna po potrebi. Zamesiti testo, ni tvrdo ni mekano. Brate baba, šta ti je “ni tvrdo, ni mekano“…? Sva se ulepih, vidi! Pa ‘nako, bože, dete – kako ne znaš, ni tvrdo ni mekano. Nego srednje, da se ne lepi. Dodaj ...

29/05/2023

U školi ih uče kako da izvade kvadratni koren iz 8532.
Hoće li jedna unarna matematička operacija inverzna kvadriranju od njih napraviti bolje ljude? U ovom svetu u kome se ljudi množe sami sa sobom i u kome se na kraju sve svodi na nekakvu prostu računicu, plus i minus – da li nam je kvadratni koren zaista neophodan?

Zato ostavimo višu matematiku po strani.Decimalne ekspanzije, iracionalne brojeve, Pitagore. Jer ovaj je život nekako postao težak kao Veneova zbirka zadataka za četvrti srednje. A neko je hinjski iscepao sve poslednje stranice s rešenjima.
I šta ćemo sad...?

Teško mi je ovih dana da saberem dva i dva. Teško mi je da svarim sve emocije koje kruže unaokolo, da absorbujem vesti, odvojim loše od dobrih. Teško mi je da artikulišem sve što mislim, još teže da izgovorim, ne ide. Da priznam da smo zeznuli stvar, da iz najvažnije stvari na svetu nismo ...

01/05/2023

Samo veća lopata, druže Tito...!

Danas je Prvi maj. Dan kada je davne 1886 godine četrdeset hiljada radnika u Čikagu diglo glas protiv industrijalizacije, nemilosrdnog iskorišćavanja, malih nadnica i radnog vremena koje je iznosilo i po osamnaest sati dnevno. Zahtevali su dostojne uslove rada, i “tri osmice“ – 8 sati rada...

30/04/2023

Prvi put u životu - brinem za knjige.
Zapravo, ne brinem za knjige, brinem za ljude koji će između jedne knjige i pola kila junetine bez kosti izabrati ovo drugo. Jer svako stavlja na sto ono što mora.
Nažalost - iz tanjira se ne čita, iz knjiga se ne jede. Tako je, kako je i ta će nas glad skupo koštati, jednom kada konačno budemo siti.

07/03/2023

Sutra je Osmi mart. Ako neko pita, to je onaj dan kada deca učiteljicama nose saksije s jagorčevinama kupljene pre škole u Maksiju, umotane u celofan, dan kada se bakama poklanjaju karanfili a na času likovnog majkama prave čestike u obliku srca koje posle dugo čuvamo među stranicama kuvara ili kakve druge debele knjige.
Sutra je dan kad ćemo reći - dobro je. A je li...? Stvarno...?

Sutra je Osmi mart. Ako neko pita, to je onaj dan kada deca učiteljicama nose saksije s jagorčevinama kupljene pre škole u Maksiju, umotane u celofan, dan kada se bakama poklanjaju karanfili a na času likovnog majkama prave čestike u obliku srca koje posle dugo čuvamo među stranicama kuvara i...

14/02/2023

OK, ne razumem se u muziku. Ne razumem se ni u Evroviziju. Odavno nisam u korak s trendovima. Bajata sam. Prevaziđena. Možda sam ja krindž, može biti da jesam, možda nisam dovoljno “etno“, ne znam. Ali znam da prepoznam emociju – u svim njenim agregatnim stanjima. Napisanu, ispevanu, naslikanu, kako god… Zato, od mene - twelve points...!

Mogla sam da napišem kako se na muzičkoj sceni, nakon mnogo mnogo godina konačno pojavilo nešto lepo, nešto sveže, obojeno čistom emocijom, onako kako Kristina Kovač to ume, onako kako je Nađa to iznela, onako kako prvoljubavne pesme i treba izneti sa svojih sedamnaest godinica – i ne bih...

14/02/2023

Dan zaljubljenih...? Ma važi.... Mi, prekaljeni borci, znamo da je ljubav nešto drugo, mnogo više od poklona umotanog u celofan.
Ljubav je kad skuvaš dve kafe umesto jedne. Ljubav je kad ne pitaš zašto toliko ostaje na poslu. Ljubav je kad je ne pitaš zna li da ima i porodicu – tamo kod kuće. Ljubav je kad je slušaš. Kad ne pokušavaš da na svako njeno pitanje daš tačan odgovor, niste u kvizu znanja, zaboga. Ljubav je kad na minus deset izađeš i očistiš sneg s njenih kola, da ne bi ona morala ujutro. Ljubav je kad oljuštiš krompir. Zategneš prostirku na trosedu. Utegneš kuću pre nego što dođe. Sačekaš je s nekim ručkom, ne znaš kako se zove, samo si trpao u šerpu, onako kako ona to radi. Nisi majstor, radiš to po sećanju, posmatraš je kad te ne vidi, ne može biti tako teško – malo luka, malo mesa, povrća – što se nađe u kući. Ljubav je kad ubaciš onaj veš u mašinu. Prostreš ga umesto nje. Promeniš posteljinu. Kažeš “pusti, ja ću“… Kažeš “tiše, mama vam spava“….

Znaš li ti koji je dan danas? Nedelja..? Ne pitam te to… Koji je datum? Tri…ne, četrnaesti februar… Dobro, i..? Šta i..? Ništa mi nisi kupio. A dan zaljubljenih je. Pa..? Pa ništa. Samo kažem. Mnoge će se žene i devojke danas naljutiti, mnogi će muškarci u pet do dvanaest donositi ku...

28/01/2023

Jer ovo nisu novinarski naslovi. Ovo nije čak ni potreba da se zadovolji osnovna ljudska radoznalost. Ovo je dokaz da se nismo odmakli od hleba i igara, da je naš mozak u stanju da obradi samo ograničenu količinu, po pravilu, trivijalnih informacija, da se češće vežemo za fotografije nego za tekstualne sadržaje a i kad rešimo da pročitamo nešto, ne idemo dalje od naslova.
Pametniji su odavno popustili. Glupi pišu. Još gluplji čitaju.Najgluplji gledaju slike. O ratovima na estradi. O splavarkama. O rijaliti parovima. O tome koja je zaboravila da obuče gaće. O glodarima u vitrinama. O propalim brakovima nekakvih mediokriteta. O šok tvrdnjama,
Hoćete još...?!

Veliki Kjerkegor je još 1853. godine napisao “Kada bi dnevna štampa, kao i svaki drugi zanatlija morala izvesiti svoju firmu, trebalo bi da na njoj stoji: Ovde se ljudi demoralizuju, za najkraće vreme, u najvećoj meri i po najjeftinijoj ceni“. Ne znam šta ga je, jadnika, navelo na tu pomisa...

28/01/2023

“… E moja suboto… e moja kućo… neka… tako mi i treba… sve nemoj, sve pusti, mama će, samo vi učite, neka – imaćete kad, kad se udate, kad svoju decu budete imale… E eto ti sad, mislim se, ustani, porani, pa gledaj odakle da kreneš… Ma, to niko ništa ne p**a po nedelju dana, samo dođu, jedu, ostave i odu. Znaju – ima ko će… Šta, ja nemam svoj život, jel’…? Nemam planova…? Ja ne bi’ da odem negde, da sednem, naručim kafu, gledam u jednu tačku…? Neeee, nije to za mene, šta će meni šta u ovim godinama…? Meni subota i ne treba.'' A vi, kako 'te..?

“… E moja suboto… e moja kućo… neka… tako mi i treba… sve nemoj, sve pusti, mama će, samo vi učite, neka – imaćete kad, kad se udate, kad svoju decu budete imale… E eto ti sad, mislim se, ustani, porani, pa gledaj odakle da kreneš… Ma, to niko ništa ne p**a po nedelju dana, s...

29/11/2022

Ok, možda i ne znam da li je nekada stvarno bilo bolje. Možda sam najobičnija paćenica. Možda ne znam ništa. Ali znam da je, kad je Kuduz ubio ženu, Kenović snimio film o tome. Znam da ne mogu da se setim da smo profesorima izmicali stolice. Znam da su nam deca po školama gubila gumice za brisanje, olovke, ne i slezine. To znam. Eto.

Rođeno mi je dete reklo da mu idem na živce s tom svojom zemljom i pričom “kad sam ja bila mala“… Znaš, mama, da te ne znam, stvarno bi’ mislila da si neka paćenica, majke mi. “Kako smo mi lepo živeli, kako smo mi spavali po klupama, kako smo letovali od jedne plate i još nam ostane...

29/11/2022

Danas je Dan republike.

Ja sam sedamdesetsedmo. Rođena sam čak tamo u ’’onoj Jugoslaviji’’. U zemlji koja se protezala od Triglava do Đevđelije. U zemlji u kojoj su naši dedovi odlazili na radne akcije, Brčko-Banovići i taj rad. U zemlji jednog Ćopića, Andrića, jedne Desanke, jednog Krleže, u zemlji Bijelog dugmeta, Azre i EKV-a. Na kraju, u zemlji Zvezde, Partizana, Dinama, Hajduka i Želje… Odrastala sam bez ajfona, fejsbuka, bez društvenih mreža. A vi, hej Sloveni, kako ste...?

Danas je Dan republike. Ja sam sedamdesetsedmo. Rođena sam čak tamo u ’’onoj Jugoslaviji’’. U zemlji koja se protezala od Triglava do Đevđelije. U zemlji u kojoj su naši dedovi odlazili na radne akcije, Brčko-Banovići i taj rad. U zemlji jednog Ćopića, Andrića, jedne Desanke, jedno...

13/11/2022

Danas je dan te dobrote. Pa eto, ja bih da zamolim, ako može. Za dobre ljude. Za one jednostavne. Pomalo naivne. One koji se očima smeju. I kad grle – grle kao da su se celog života samo za to školovali. Za one koji ne umeju da ne vole. I one koji sve oproste. I preko svega pređu, k’o preko neke plitke vode.

Ja bih da zamolim, ako može. Za dobre ljude. Za one jednostavne. Pomalo naivne. One koji se očima smeju. I kad grle – grle kao da su se celog života samo za to školovali. Za one koji ne umeju da ne vole. I one koji sve oproste. I preko svega pređu, k’o preko neke plitke vode. Molim. Za one ...

03/10/2022

Vele, ima još uvek varvarskih plemena, tamo u Papui Novoj Gvineji – jedu ljudsko meso. Mo’š misliti, moja Slavice…!?. Uhvate živog čoveka, stave ga u kazan, pripale vatru i zbogom diko. Pojedu te na pravdi boga. Od onog što ostane, naprave kavurmu. Kakvih ljudi sve ima, sestro slatka..!? Strašno, jelda…? Pa jeste, A mi, normalni se inače koljemo iz krajnje plemenitih razloga. Jesmo li civilizacija il’ nismo, majka mu stara..?! Pa jel..?
Pa i nije.

Vele, ima još uvek varvarskih plemena, tamo u Papui Novoj Gvineji – jedu ljudsko meso. Mo’š misliti, moja Slavice…!?. Uhvate živog čoveka, stave ga u kazan, pripale vatru i zbogom diko. Pojedu te na pravdi boga.Od onog što ostane, naprave kavurmu. Kakvih ljudi sve ima, sestro slatka…. S...

03/09/2022

Dobro. Nije da taj film već nismo gledali. Sveće, restrikcije, mleko u prahu, gorivo iz Bugarske u flašama od kokakole, step sokići, danska feta iz humanitarne pomoći, žižljivi džakovi s brašnom, Jezde i Dafine, moja baba koja se ne odvaja od one pločice Alana Čumaka, kaže ''stvarno radi'', beli magovi, crni magovi, tri marke penzija, uber hohštapleraj, bonovi umesto plate, embargo kolač za specijalne prilike ...
Stvarno nam je trebala magija da preživimo "vesele devedesete".Ne povratile se dabogda.
A sva je prilika da će se ipak vratiti.

Živimo paralelnu realnost. Cene lete u nebo a kafane nikad punije, dok nam seku struju, mi idemo na more. Što dalje, to bolje. Isti oni koji se rugaju paradajz turistima u frižideru imaju koficu masti i teglu lanjskog džema. Podižu se krediti za polazak u školu. Komplet knjiga za srednjoškolc...

01/09/2022

Ne stariš kad počneš da nosiš brufen od šesto u unutrašnjem džepu.
Ni kada primetiš one fine linije oko očiju i usta.
Ne stariš ni kada počneš da tukneš na beli luk.
Ni kada u sred leta prigrneš pulover oko krsta
Ni kada počneš da jedeš pihtije.
Stariš kada ti postane svejedno.

Ne stariš kad počneš da nosiš brufen od šesto u unutrašnjem džepu. Ni kada primetiš one fine linije oko očiju i usta. Ne stariš ni kada počneš da tukneš na beli luk. Ni kada u sred leta prigrneš pulover oko krsta Ni kada počneš da jedeš pihtije. I pokušaš da izračunaš kolika bi ...

19/08/2022

''... Ćuti – da ne čuje zlo. Ćuti – da ne probudiš oca. Ćuti – čuće te komšiluk. Ćuti – nek’ nije gore. Ćuti – to ti je stariji brat. Zar se s majkom tako razgovara..? Je li mi to hvala za sve što sam učinila za tebe..?! Nijedne više da nisam čula…! Skrati jezik da ti ga ja ne skratim...!''
A vi, kakvi ste s ćutanjem ovih dana..?

Ćutanje je zlato. Ispeci pa reci. Pametniji popušta. Tri put meri, jednom seci… – tako su nas nekako sve redom učili. Pa smo tako i ćutali. Ćuti – da ne čuje zlo. Ćuti – da ne probudiš oca. Ćuti – čuće te komšiluk. Ćuti – nek’ nije gore. Ćuti – to ti je stariji brat. Za...

05/08/2022

One se gnušaju poslova. Običnih smrtnika. Praznih novčanika. Svega ‘’ovozemaljskog’’. One su predodređene za velike stvari. Velike svote. One zaboravljaju svoja detinjstva provedena u trideset i tri kvadrata. One zaboravljaju periferije s kojih su došle. One zaboravljaju naglaske na kojima su progovorile. One se jedna drugoj obraćaju sa Bebo. Bebo..?!

Bebo, one su opasne ribe. One Dubai poznaju kao svoj džep. One upiru prstićima u kameru. Nemaju mimiku. Nemaju bora. Njihove oči su nestvarno plave. Pogledi čelični. Obrve crtaju ‘’na opasno’’. Njihova poprsja dodiruju bradu. One svoja ulepšavanja zovu ‘’remontima’’. One “sa ...

15/07/2022

Dvoje ljudi pronađeno mrtvo - nakon tri godine.
Dobro. Možda je njihov život i bio njihova stvar, ali je njihova smrt – naša stvar. I naša sramota. Setite se toga kada sledeći put gurnete ključ u bravu i kada vam se one sekunde neprijatne tišine, dok se lift penje na peti, a vi ne znate šta biste progovorili s komšijom, učine kao godine…. Setite se svih onih priča o komšiluku koji vas je čuvao kada ste bili mali, setite se vrata koja se nikada nisu zaključavala, setite se kako su komšije priskakale prve, uvek i svuda i kako su ljudi od kojih nas je delio red cigala i nešto maltera često bivali bliži nego oni s kojima delimo hromozomsku građu. Setite se kako smo nekada znali za tu, danas tako stranu reč, susjed – u prevodu, neko ko sedi pokraj nas. Su-sjed. Su-sjeda.

Kada su, hiljadu osamsto i neke, braća Grim napisala Crvenkapicu, nisu ni slutili da će dve stotine godina kasnije u jednom Beogradu, u jednoj ulici koja nosi njihovo ime, jedan stariji bračni par biti pronađen mrtav i to ni manje ni više nego nakon tri godine. Ni ja nisam slutila da će to bit...

09/07/2022

Ćutke, deca joj prilaze jedno po jedno. Ona svlači s njih robu. Deca su čista, što dosta govori o njoj. O njenim danima, tamo daleko, negde na kopnu.
Nakon što im poskida, kao sneg bele potkošulje, stavlja im mišiće na ruke, svakom po dva. Potom ih maže po leđima i prsima, kremom za sunčanje.
S devojčicama je gruba, onako kako samo majke umeju da budu, kad im ženska deca nisu po volji. Smiri se, stani, ne mrdaj se, prosuće mi se, govori naizmenično jednoj pa drugoj, ne dižući pogled. Otire o njihova leđa ono malo kreme s prstiju i ćuška ih od sebe. A lice, kaže starija…? Šta će vam lice, velike ste.

Dolaze svakog dana u isto vreme. Tačno u dva i po. Ona, on i troje dece, kao Daltoni, jedno drugom do uveta. Dve devojčice i dečak. Dečak je najmlađi. Vidi se da su gurali do sina. Sinčine, slutim već. Muškarac ima suviše ozbiljno lice za svojih trideset i kusur. Hoda ispred svih, gega se s...

19/06/2022

Šta ćeš s ostalim…?
Kojim ostalim..?
Višnjama, pobogu! Eno se sirota sva savila od roda.
Nema ostalih, baba. To je što je. Nema ko da bere.
Nema ko…? A deca…?
Ne dam im da se penju na merdevine, pašće.
Pa neka padnu, deca su. Ako sam mogla ja u svojih osamdeset i kusur…
Znamo kako se to završilo, baba. Dvaput si k*k lomila.
Ako sam, i treći put bi’ da nisam umrla! Mora čovek nekad i da se žrtvuje za nešto. A ne k’o vi.. Samo da vam je sve na dohvat ruke… Da se slučajno ne umorite, ne oznojite, da vas sunce ne oprlji… mnogo ste mi nešto fini svi postali…Znam sve… Gledam te juče, ležiš ceo dan, ne ispuštaš taj kompjuter iz ruku…
Baba, radila sam.
Šta si radila..?
Radila…posao. Znaš, neki imamo i posao.
Kakav ti je to posao kad može iz kreveta da se radi..?
Umni, baba. Umni posao.
A šta, baba nije bila umna pa je kopala ceo život…?

Što ne skide tu belu majicu, rakla bi. Ima tamo dronja kod dede u šifonjeru, navuci nešto, šta bilo… Ko još čisti višnje u beloj majici..?! Ja. Isflekaćeš se. Neću. Hoćeš. Još nije bilo da se nisi isflekala. Dobro, baba, znam… Sve ti znaš, samo ne daš ništa da ti se kaže. Kol’...

09/06/2022

Okrenem se i zamalo sudarim s njim. Izvinite, da nemate jednu cigaru, pita. Kaži da nemaš, šapuće mi onaj vazda oprezni glas u glavi. Ko zna ko je? Možda ima nož? Možda će te izbosti..? Stisni tu torbu i trči. Znam ja takve, presreću ljude u sred dana, kao – samo bi da te nešto pita k’o fol – i dok trepneš – nema ti novčanika..! Vidi ga na šta liči..?! Da je normalan, radio bi nešto, ne bi preturao po kontejneru. I što još stojiš..?! Odmakni se barem, vidiš da smrdi na kilometar..! Hoćeš neku boleštinu da ti prenese..? Čuješ ti mene uopšte...?
Ne čujem, šta ću...

Vidim ga dok pokušavam da parkiram u rikverc. Zapravo, vidim mu samo noge i istanjene đonove. Ostatak mu je negde u kontejneru koji na junskih plus trideset zaudara kao sam đavo. Gasim motor. Vadim ključ. Nastavljam da sedim u kolima i zurim u instrument tablu, kao da želim da mu dam vremena da...

01/05/2022

Pomalo zgađen tom nezahvalnom praksom, i potrebom da se do hleba dođe i preko pogače, naš skromni čovek odaje poštu tako što, ukoliko ga ne zapadne da radi baš na prvi maj, okrene jagnje ili baci kakvo drugo meso na roštilj na lokalnom izletištu. Kad sve prođe, ostavi gomile đubreta za sobom. Jer ima ko je plaćen da to počisti.

Danas je Prvi maj. Dan kada je davne 1886 godine četrdeset hiljada radnika u Čikagu diglo glas protiv industrijalizacije, nemilosrdnog iskorišćavanja, malih nadnica i radnog vremena koje je iznosilo i po osamnaest sati dnevno. Zahtevali su dostojne uslove rada, i “tri osmice“ – 8 sati rada...

30/04/2022

Pošto je sad kilo belog?
Osamsto.
Osamsto..!?
Pa dobro baba, šta ja sad sa radim... da gajim piliće na terasi..?
Ne moraš na terasi. Ali imaš zemlju... Imaš i kokošinjac. Kupi piliće na proleće, u'rani, na jesen kolji...
Jes' ,baba, baš ću ja da mlatim sekirom po dvorištu...
I to što kažeš... Ni kad sam bila živa, nisam mogla da se oslonim na tebe, tebi sve to bilo gadno... perje, drob, džigerica... A voleli ste da jedete - kad baba spremi...
Dobro, bre, baba, ne počinji opet...
Šta ''opet''...?! Sto p**a da ponovim, džaba. Vama ne vredi govoriti. I šta sad radiš..?
Sad..? Pa ništa... Mislila malo da poradim po kući.
Ne laži. Lakiraš nokte. Vidi baba sve.

Paradajz, četristo dinara – kilo. Tačno znam šta bi mi rekla. Jeste, tako vam i treba. Jesi kupila rasadu? Nisam. A onolika zemlja propada… Bolje da sam je poklonila, nego što sam je vama ostavila… Dali smo pod kiriju. Šta..? Pa zemlju, onu do vode. Kome? Đokovićima. Da poseju žito. Aj...

09/04/2022

A onda će stvari početi da nestaju. A ti ćeš ih povazdan tražiti po kući. Prvo zube. Onda račune. Pa novčanik. Pa kapi za oči. I reći ćeš kako sam ih ja sklonila. I ljudi će početi da nestaju. Prestaće da zovu. I malo po malo, javljaće ti kako su otišli. Prestaćeš da čitaš novine. Jer tamo nema ničega. Samo slike i poneka reč na poslednjoj strani, loše vesti koje počinju sa “s velikim bolom obaveštavamo…“

– Pozdravi decu. – govori mi dok stoji na vratima. – I javi se kad stigneš kući. – Hoću, ne brini… – I pazi kako voziš…! – Tata, nisam dete… I nisam dete. Dugo već. Ali me prestravi, svaki put – to naše stajanje ispred vrata. I svako tvoje mahanje i moj pogled odozdo, s dna...

02/04/2022

Ovog p**a ste vi ti koji pišete priču.
Ne mozgajte mnogo, jednostavno napišite šta osećate. Niste sami. Ima nas još. ❤
Deder, da vas čujem.