16/05/2023
„МАКЕДОНИЈА Е ЗЕМЈА НА АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ, НА МАКЕДОНЦИТЕ - СВ. КИРИЛ И МЕТОДИЈ, НА ОХРИДСКАТА АРХИЕПИСКОПИЈА И НА МАКЕДОНСКИОТ ЦАР САМОИЛ” - 1913 г.
Весникот „Руско утро” (Утро Россiи) во 1913 година објавил вoвeдна статија co наслов „Македонија”. Во неа, уредништвото дава објективен историски преглед за нејзиното етно-национално битисување низ вековите, со оглед нa тогашните Балкански војни за нејзино територијано завладување, поделба и насилно асимилирање на македонскиот народ.
Написот почнува со констатацијата дека судбината на Македонија е да биде независна, при што воспоставува нејзин континуитет со античка Македонија. Весникот пишува:
- „Тој што ќе се обиде да ја завладее Македонија ќе биде уништен... На великата татковина на Александар Македонски, којашто некогаш владееше со Пелопонез и со голем дел од земјите на современа Србија, Бугарија и Албанија, судено ѝ е да биде 'целокупна' и независна откако мина стотици години во крвавите маки на прочистувањето”.
Весникот прашува - чија всушност може биде Македонија, одговарајќи дека според историското наследство и јазикот, таа може да биде само македонска:
- „Јазикот на Македонецот, кој е чист словенски јазик, е јазикот на Кирил и Методиј, великите и свети Македонци, а тој во иста мера не е сличен ни со српскиот, ниту пак, со бугарскиот, и апсолутно нема ништо заедничко со грчкиот”.
Весникот објаснува дека има Македонци што зборуваат српски и бугарски јазик и така се нарекуваат, но и дека таквите поделби меѓу Македонците (на Македонци и на асимилирани Македонци во „срби“, „бугари“ и „грци“) се последица на големо-државните каузи и црковни политики. При тоа, весникот објаснува дека семето на раздорот е посеано од Цариградксата Патријаршија, под чие покровителство се ширел грцизмот во Македонија, а Македонците се бореле за одржување на својата национална црква, Охридскатa Архиепископија. Авторот заклучува:
- „Одете па разберете се во таа збрка, која стотици години се труделе да ја распалуваат со секакви вештачки мерки за какви што се способни само каузистичките политики! Колку и да е жално, првите семиња на раздорот и на политикантските интриги во Македонија ги има посеано византиската патријаршиска катедра со стремеж да ја потчини под себе, не можејќи да се помири со постоењето на самостојната Охридска архиепископија, востановена од великиот македонски Цар Самоил врз рушевините на древната Јустинијана (Прва). Оваа борба за националната црква се водеше од 995 до 1767 година, кога веќе под турското владење Архиепископијата падна и грцизмот се разлеа по Македонија под покровителството на владеачкиот ислам. Но уште порано пропадна и самата Византија”.
Весникот укажува дека по Византија, на ред дојде Србија, при што „цар Душан се сметал за сизрен на автономна Македонија“ под владение на Кралот Волкашин.
Но и Србија загина задушена под петицата на победоносниот малоазиски завојувач (Отоманската Империја), пишува весникот, додавајќи дека Македонија во текот на долговековното ропство продолжи да се бори за својата национална слобода.
- „Минуваа вековите на тешкиот мухамедански јарем, во времето кога во Македонија продолжуваше да тлее искрата на љубовта кон слободата, зачувувајќи ја чиста македонската националност.”
ИЗВОР: „Утро Россiи”, No. 146, Среда, 26-го iюня 1913 года, Москва, стр. 1. ---/